Petak, 17.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Lepa Gaguna otišla je u rat za slobodu umesto mlađeg brata

Kako se mlada plemkinja s kamena Katunske nahije kod Cetinja borila za čast i slobodu
Василија Вукотић (Фото: Википедија

Čačak – Život mi je do ratova tekao svojim redosledom. U kući roditeljskoj, kod Milice i Janka, okupljali su se glavari Crne Gore i o ratu zborili. O čemu bi drugome?

Ovako je u poratnom dobu, kad minuše dani čemera i stradanja, besedila Vasilija Vukotić, kći serdara Janka, otisnuvši se prethodne decenije u vojnu za odbranu srpske otadžbine umesto nejakog brata Vukašina, 12 leta mlađeg od nje, jer vojvoda sa Čeva, bratstvenik s kraljevskim domom Petrovića ne imaše druge dece sem njih dvoje. Evo kako je lepa Gaguna svedočila o svojim ratnim stopama...

Otac mi je bio iz stare, znane porodice Perka Vukotića, koji je imao dva sina, Stevana i Mašana, a Stevan Petra i Mila, Mašan – Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu, koja se udala za knjaza Nikolu i u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena. Od serdara Stanka Mašanova, moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene, me je iz milja zvao Gaguna.

Šta je mene odvelo na bojište? To što sam bila starija od brata. U to doba iz pojedinih crnogorskih kuća u ratu je bilo po pet muških glava, a iz kuće serdara Janka Vukotića nijedna. To je mučilo mog oca, kao da je bio vrlo nesrećan što nema muške dece, ali kad već nije imao odraslog sina, tu mu je bila kćer.

Školovala sam se na Ruskom institutu na Cetinju. Nas devojaka bilo je stotinak, učile smo na srpskom, ruskom i francuskom, spremale se za nastavnike, ali izbiše ratovi protiv Turaka. Kuda bi u takvim prilikama mogle da odu mlade devojke, zadojene rodoljubljem, ako ne ne bojište ili bar vojnu bolnicu. Od prvog dana rata u bolnici bila je i moja majka Milica.

Minuše dani i u prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje krajem juna 1915. slomljen umorom i nesanicom. Bezmalo, tri meseca u borbama. Neki vojnici izginuli, ranjenih i više, a zlo tek dolazi. Iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave. Jednog dana, na Cetinju, reče mi: „Spremi se, Gaguna, od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti.”

To je bila zapovest serdara Janka Vukotića, koji je na mestu načelnika Vrhovne komande Crnogorske vojske stolovao od januara 1916. Posle kapitulacije crnogorske vojske odveden je u zarobljeništvo, a od 1919. primljen u Vojsku Kraljevine SHS i 1926. unapređen je u čin armijskog generala. U tom činu je i preminuo 1927. u Beogradu kao armijski general, sa Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Kud su vojnički bogazi vodili serdarevu miljenicu, jedinu ženu koja je učestvovala u Mojkovačkoj bici? Da gleda ranjenike s Dečića koje su preneli u Podgoricu, iz Pljevalja ode u Čajniče. Prvaci tog mesta ćutahu, zabrinuti. „Poslušajte me”, reče serdar. „Vidim da mi niste poverovali, ali ostaviću ovde moju kćer Vasiliju. Smirite se i ne bojte se, sa vama je ona.”

A onda je došla Mojkovačka bitka sa Švabama, o Božiću 1916. Vojska Kraljevine Crne Gore, pod zapovedništvom serdara Janka Vukotića, junački se oduprla Austrougarima. Sve srpske jedinice prođoše kroz Skadar, čekaju brodove za Krf. Mojkovčani su držali položaje sve do 21. januara, kad je stiglo naređenje da se raziđu „jer vojska više ne postoji”, Crna Gora je kapitulirala. Vasilija beše jedina žena učesnik bitke na Mojkovcu.

Prođe vihor, stiže sloboda, i šta bi još. To u svojoj povesnici „Žene Solunci govore” opisuje čačanski književnik Antonije Đurić...

Pošto su svi njeni odvedeni u ropstvo, udala se za doktora Nika Martinovića, ali je njega 1926.  ubio Dušan Roganović, te osta udova. Obećala je 50.000 dinara onome ko uhvati ubicu, ili 100.000 ako ga vlastima preda živog. Kućani serdara Janka dodali su, u svoje ise, nagradu od 50.000 dinara, a 50.000 ponudila je i Muslimanska banka u Mostaru jer je ubica Martinovića imao i neka nepočinstva u Hercegovini, pa je Martinović ubijen u nekoj zasedi 1927. godine.

Vasilija se, nekoliko godina kasnije, udala za proslavljenog generala Blaža Vrbicu. Posle smrti Vrbice, Vasilija je živela usamljeno u Ulici majke Jevrosime u Beogradu, gde je Đurić, u njenom stanu, zabeležio ovu ispovest. Umrla je 20. novembra 1977. u 81. godini.

Komentari12
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milo
Kada su negde posle II Sv.rata zapucali da prose devojku iz jednog sela sa juga Srbije, gosti iz Katunske nahije, pošto su zaseli za trpezu, počeli su da se po običaju hvale ratnim podvizima. Domaćini slušaju o posečenim turskim glavama, uspesima CG vojske u drugim bitkama. U jednom momentu domaćin uastane i donese jedan veliki krastavac, pokaže ga gostima i reče: "Ovo sam ja uzgajio u mojoj bašti". Naravoučenije nađite sami.
Mira
Vasilija je poslana u rat da se ne rizikuje zivot muskog naslednika u porodici. Sta o tome mislite? Vi komentsrisete Mojkovacku bitku o kojoj se sve moze procitati. O vojnicima - crnogorskoj Vasiliji i srbijanskoj Milunki se malo moze procitati!
nikola andric
U ratovima ginu ''mladi muskarci'' dok je njihov nedostatak jednak nedostatku ''mladozenja'' u odnosu na zenski rod. Otuda i ''institucija miraza'' za kupovinu ''zeta''. Posto je ta (kauzalna) veza presla u vrednosne socijalne katetegorije tako da i sestre najvise obozavaju brata. ''Navike'' postaju tradicija pa su i dan danas muskarci u Srbiji ''mamine maze''. Ne zele da se odreknu svoje ''drustvene pozicije'' pa im je ''rodovska jednakost'' slicna ''silovanju srpskog jezika''.
Саша Микић
Институција мираза нема везе са недостатком мушкараца и сеже далеко у прошлост. Пошто је син наслеђивао, а ћерка није имала никаква права то је био један од начина и да се ћерка обезбеди. Што се тиче ''маминих синова'' они су стекли такав статус тамо где су жене, уместо за вољеног мушкарца, који је погинуо у рату, морале да се удају за било кога, јер су друштвене околности тако захтевале. Када би родиле сина онда су пројектовале своју љубав, уместо на мужа, на сина.
Немања О.
Слава јунацима Мојковачке битке и хвала.
@Nemanja
Slava junacima i junakinjama iz Prvog svetskog rata!
Darko
Bitka na Mojkovcu je bila bitka za Crnu Goru-srpska vojska je vec bila daleko.
DJURA NIKOLAJEVIC
Crnogorci su polozaje kod Mojkovca drzali 2 meseca pre same bitke uz stalne manje sukobe sa neprijateljem tako da njih tamo nije bilo Austrijanci bi mnogo ranije dosli do Albanije i presekli put srpskoj vojsci prema Skadru. Nije u redu sto danas neki hoce da to pedstave kao zrtvovanje Crnogoraca zbog Srba oni su to uradili i zbog sebe, sprecavali neprijatelja da prodre dalje u Crnu Goru, Hvala im.
Драган П.
Нетачно. Српска војска је тада била у Албанији, што није тако далеко. Евакуација на Крф почела је тек недељу дана након битке.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.