Utorak, 28.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: Sonja Đekić

Kamerom lovi i neuhvatljive snove

Mlada rediteljka osvojila je međunarodnu publiku i nagrade dokumentarnim filmom „Kosma” o mreži radio-stanica koje su dugo jedine spajale srpske sredine na Kosovu, a njen novi projekat posvećen je umetniku Vladanu Radovanoviću
Соња Ђекић (Фотографије из личне архиве Соње Ђекић)

Neki zanimljivi, izuzetni, a opet ne toliko slavni ljudi vremenom bi (nezasluženo) utonuli u tamu zaborava da nije predanih dokumentarista oštrog oka i širokog srca, poput Sonje Đekić, tada još Blagojević, mlade rediteljke, snimateljke i scenaristkinje. U svojim filmovima sačuvala je, pored ostalih, svedočanstvo o čudesnom poduhvatu speleologa Milutina Veljkovića („Speleonaut: Pod kamenim nebom”, 2018), koji se u leto 1969, kad su pogledi celog sveta bili uprti u nebo u vreme osvajanja Meseca, spustio pod „kameno nebo” neistražene pećine Samar na jugoistoku Srbije i tamo proveo 15 meseci, ušavši tako u Ginisovu knjigu rekorda. Zabeležila je dirljivu priču o Amerikancu Džozefu Aroneu, klovnu zvanom Džo Mama („Moj drug Srbija”, 2008), zaljubljenom u našu zemlju i ljude, i njegovim redovnim odlascima na Kosovo, gde je deci u srpskim enklavama donosio radost, ohrabrenje i nadu.

Sonja je, preko filma „Kosma” (2013), svetu ispričala i o mreži radio-stanica koje su dugo godina (jedine) spajale srpske sredine na Kosovu i Metohiji. Od svih njenih ostvarenja on je ostvario najveći uspeh i izvesno najemotivnije delovao na našu, ali i publiku širom sveta. Učestvovao je na pedesetak festivala (među njima i na prestižnom „Big skaj” u Americi), osvojio je 10 nagrada, od kojih nekoliko za najbolji film. Prepoznat je i Sonjin snimateljski doprinos (ona kaže „preko svakih očekivanja”): dobila je nagradu za najbolju kameru u dokumentarnom filmu na značajnom festivalu „SEE fest” u Los Anđelesu.

Ali „Kosma” je bio za nju značajan još po nečemu. Tokom snimanja ovog filma u Gračanici 2010. godine upoznala je svog supruga, Marka Đekića. Tada je imala 30 godina.

– Nekome ovo može delovati kao romantični sticaj okolnosti, ali meni i nije toliko neobično što sam se „udala za Kosovo” radeći ovaj film. Još ranije sam shvatila da stvarnost u koju dokumentarni stvaralac odabere da zakorači kamerom neminovno utiče i na njega (nju) – objašnjava naša sagovornica.

Na snimanju „Kosme” je, kaže, bila „jedan čovek – cela ekipa” na terenu, potpomognuta lokalcima koji su je vozili gde treba i asistirali joj, tako da je na njih bila upućena i posle „radnog vremena”.

– Prvo sećanje na Marka jeste kako stoji u crnom kaputu na ulici, visok i tih, kao Korto Malteze. On je tada studirao grafiku u Zvečanu, sada se bavi grafičkim dizajnom i animacijom. Devojačko prezime, pod kojim sam uradila prve filmove, zamenila sam njegovim pre nekih sedam godina, delovalo mi je lepo da kao jedna porodica imamo jedno prezime – navodi autorka.

Deo te porodice je i njihova šestogodišnja kći Anika.

– Ona ima razvijen osećaj za dramsko i neobičan smisao za humor, lepo se izražava i voli da se zabavlja praveći razne konstrukcije koje liče na male umetničke instalacije. Proučava životinje, pečurke, zanima je priroda, naročito u njenim dramatičnim ispoljavanjima: vulkani, zemljotresi... Dosta čitamo zajedno, čak i knjige za stariju decu, jer ima apetit za dobru avanturu. Već nekoliko meseci je i članica biblioteke – ponosna je Sonja.

Anika, Marko i Sonja na Tari

Od Guče do Čaglavice

Zanima nas kako je odabrala junake svojih filmova, da li su lako pristali na saradnju, kako je izgledalo snimati pre skoro deset godina na Kosovu.

– Jedan film vodio me do drugog, to je istovremeno i put mog ličnog razvoja i života… U leto 2004. iznajmila sam kameru i snimala festival u Guči, bez nekakve posebne namere, lovila sam zanimljive detalje, tražila temu za film. Tako sam uhvatila i nekoliko kadrova sa Džoom, klovnom iz San Franciska, koji se u tom periodu družio sa beogradskim klovnovima, baš kao i ja. Učinio mi se zanimljiv kao pojava, dopala mi se i njegova sposobnost da misli izrazi na lep i jednostavan način, pa sam odlučila da ga pratim na njegovom putešestviju po Srbiji. Sa Džoom sam prvi put otišla na Kosovo, gde je išao da zabavlja decu koja žive u teškim uslovima. Cirkus „Hleb i sir” uglavnom je sam finansirao (kao i ja film „Moj drug Srbija”). Spavali smo na podu samačkog doma u Kosovskoj Mitrovici, a u Čaglavici na podu radio-stanice. Upravo taj radio nekoliko godina kasnije postaće tema mog narednog filma „Kosma” – priča Sonja.

U složenom „glavnom junaku”, Kosovskoj medijskoj asocijaciji, radio-mreži koja preko pet stanica spaja žitelje izolovanih srpskih sredina, videla je mogućnost da preispita, a potom i filmski konstruiše jedan specifičan prostor i vreme, da pokaže „kako je zaista tamo”.

– Iskustvo je bilo veoma naporno, dugotrajno i emotivno istovremeno strašno i lepo. Ali onda sam zaželela da radim nešto drugačije, tematski i umetnički, dalje od ljudi, a bliže prirodi. Krenula sam na istok Srbije, koji me je privlačio svojim mističnim, pustim predelima. Naišla sam na informaciju o čoveku koji je pre pola veka proveo 463 dana u pećini kraj Svrljiga. Pročitavši njegov dnevnik „Pod kamenim nebom”, shvatila sam da je u pitanju zaista jedinstveno iskustvo, zanimljivo za filmsku rekonstrukciju: mrak, tišina i huk podzemne reke, usamljenost, monotonija, doživljaj gotovo vanzemaljske sredine, zaron u sebe i ljudsku suštinu – kaže rediteljka.

Savladavanje izazova rada na „Speleonautu”, dodaje, osnažilo ju je da razmišlja kako je moguće napraviti film na bilo koju temu, čak i o neuhvatljivim snovima.

– A to me je dovelo do našeg izuzetnog višemedijskog umetnika Vladana Radovanovića, koji svoje snove zapisuje i crta već skoro sedam decenija u kontinuitetu! Na projektu „Snovi Vladana Radovanovića”, koji je podržan na konkursu Filmskog centra Srbije, radim od 2018. godine, i trenutno je u fazi rane produkcije – navodi Sonja.

Iz filma „Speleonaut: Pod kamenim nebom”

Pesnička duša, s majke na ćerku

Iako se niko u Sonjinoj porodici nije bavio umetnošću, majka Milijanka je na kći prenela svoj pripovedački talenat i „pesničku dušu”.

– Pored bezrezervne podrške i ljubavi ulila mi je i veru u lepotu sveta i njegova čudesa. Način na koji ona opisuje kupine koje joj je njen deda Draga donosio na velikom listu dok je ona kao mala dremala ispod drveta postale su i moje najlepše detinje uspomene, pune boja, mirisa i nežnosti – poverava nam umetnica.

Kasnije je sve išlo svojim tokom: pored gimnazije pohađala je i školu filma „Kvadrat”, a potom upisala filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Već na prijemnom ispitu ispoljila je impuls dokumentariste, kad je vizuelnim sredstvima ispričala priču o spomenicima na Kalemegdanu.

– „Zarazila” sam se dokumentarnim filmom kad sam shvatila da je suština u pronalaženju specifičnog fokusa, negde u preseku mene i stvarnosti. Pažljivo posmatranje, reagovanje u trenutku, interpretacija, pa nazad u život. Dugo sam se držala po strani od modernih tokova produkcije jer verujem u mistični karakter procesa stvaranja, međutim, film je takođe i skupa umetnost, sem toga, ukoliko niste „vidljivi”, teško je stići do publike, pa pokušavam da pronađem neki svoj put – svesna je naša sagovornica, čiji su dokumentarci nedavno premijerno prikazani na RTS-u.

Osim što režira, snima filmove i piše scenarije, Sonja je i producent, sarađivala je na festivalima („Sedam veličanstvenih”, „Grafest”), jedne godine bila je i umetnički direktor „Martovskog festivala”. Trenutno je na umetničkim doktorskim studijama, a pohađa i „Eurodok”, prestižni evropski program za usavršavanje filmskih profesionalaca, na kojem je ove godine od 140 prijavljenih kandidata iz celog sveta odabrano manje od petine, a Sonja Đekić je jedina iz ovog dela Evrope.

– Ceo svoj profesionalni život slobodni sam filmski stvaralac i to je razlog svih tih aktivnosti. Dugo sam radila na različitim televizijskim projektima, a onda i kao pomoćnik režije, uglavnom na reklamama, jer to je predstavljao dobar finansijski balans. No velika posvećenost sopstvenim autorskim projektima postepeno me je udaljila od tog posla. Ipak uspevam da preživim, a imam privilegiju da radim ono što volim. Sve više se, doduše, pitam koliko je održiv ovaj moj model jer sa godinama postaje sve napornije. Međutim, imam punu podršku supruga, oboje se trudimo da jedno drugom izađemo u susret – zadovoljna je Sonja.

Priznaje da nije lako uvek uskladiti neuredan život slobodnog umetnika sa roditeljskim obavezama, naročito tokom pandemije, ali za ćerku uvek nađe vremena.

– Nedavno smo pročitale roman „Istraživač” Ketrin Rendel, koju bih od srca preporučila i deci i roditeljima. Istinski sam srećna što uspevamo da provedemo puno vremena zajedno. Duge šetnje, trčanje, vožnja bicikla, otkrivanje novih predela ono je što sve troje volimo. Često idemo na Adu, u Zvezdarsku šumu i na „Olimp”, u selo Kopljare i na Taru, a prošlog leta prvi put smo i kampovali na Vlasinskom jezeru. Ovog leta se nadamo moru – priznaje rediteljka.

Pod uticajem Tarkovskog – i brata Stanka

Film sam zavolela kroz umetnost uopšte, najviše literaturu, ali i slikarstvo. Istražujući intenzivno svet i sebe samu u srednjoškolskom periodu, puno sam čitala i tako došla i do knjige „Vajanje u vremenu” Andreja Tarkovskog. Sticajem okolnosti, baš tad se u Domu omladine prikazivao ciklus filmova ovog čuvenog ruskog reditelja. Tada sam odgledala ceo njegov opus. To je bilo ključno za moju odluku da se oprobam u kinematografiji. Sem toga, Beograd je tad bio uzbudljiv, istinski otvoren veliki grad, sa mnoštvom kulturnih događaja, festivala, izložbi, knjižara, i sve je to moglo da se postigne sa vrlo malo novca, najčešće i besplatno. Beskućnici su zimi gledali filmove u „Kinoteci” da bi se zagrejali, karta je bila tako jeftina! Veliki uticaj na mene imao je i moj brat Stanko, koji je završio filozofiju, i muzika koju je slušao, stripovi i knjige koje je čitao, pa su tako i Džoni Štulić, Fredi Merkjuri i Tom Vejts takođe (bili) moja braća.

Pogled sa bakine terase

Najdublji utisak na mene su u detinjstvu ostavili horor filmovi, koji su me dobro uplašili! Veoma sam volela i filmovane ruske bajke... Međutim, više od filmova mislim da me je formiralo to što nisam išla u vrtić, nego me je čuvala moja baka Pe. Sa njene terase često sam posmatrala decu kako se igraju, volela sam to više nego da se igram. Strpljivo posmatranje, osećaj dugog, mirnog vremena, to je moj glavni utisak iz detinjstva. I verovatno podloga za moj budući filmski poziv...

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Goran Malić
Koleginica je, očito, plemenita ljudska priroda! I dokazala se, ne jednom. U poplavi lažnih vrednosti na srpskom umetničkom nebu, evo jedne, evidentno prave, koju uvek treba podržati.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.