Utorak, 28.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČA IZ VELIKOG RATA

Puk vodio preko Sibira, Mandžurije i Sueca do Soluna

Цар Николај врши смотру добровољаца за српску војску

U ovo doba zaborav je nezasluženo pao na srpskog oficira i ratnog komandanta Velibora N. Trebinjca (1878–1922). On je junački vojevao i jedinice do pobeda vodio u krvavim borbama Velikog rata, boreći se protiv neprijatelja tih ratnih godina i na tlu Srbije, daleke Rusije i na Solunskom frontu.

Pročulo se to tada, pa je ratno ordenje dostojno krasilo grudi hrabrog pukovnika Trebinjca: dve Karađorđeve zvezde i dva Bela orla, kao i odlikovanja drugih država – rusko, persijsko, rumunsko, englesko, čehoslovačko, crnogorsko.

„Prema sebi lično Velibor je bio neumoljivo strog, ali je i od potčinjenih tražio službu na prvom mestu. Istina, za potčinjene je to bilo veoma teško, ali videći svud i svagda svog komandanta pred sobom, niti se roptalo, niti se čak osuđivalo. I u Rusiji i na Solunskom frontu osvetlao je obraz u svim borbama u kojima je učestvovao... Njegov puk je prešao put s juga evropskog dela Rusije, preko Sibira i Mandžurije, Singapura, Sueca i Aleksandrije i srećno doplovio u Solun.”

Ovako je o pukovniku Trebinjcu pisao njegov savremenik i kolega istog čina Vel. J. Belić, čiji je taj davnašnji zapis objavila 2008. godine „Istorijska baština” (br. 17), časopis Istorijskog arhiva Užice.

Požega je rodno mesto Velibora Trebinjca, iz koje je na školovanje otišao u Kragujevac, pa završio Vojnu akademiju. „Kao odličan pitomac, imajući naročitu ljubav za vojnički poziv, još onda bira pešadiju, najglavniji rod oružja, kako je govorio. Već kao mlad kapetan član je komisije za izradu mitraljeskog pravila i nastave za gađanje puškom, mitraljezom i karabinom. Docnije u Pešadijskoj školi gađanja postaje nastavnik i pomoćnik komandanta škole, na toj ga dužnosti i ratovi zatiču.”

Kad je planuo Veliki rat Trebinjac je postavljen za pomoćnika načelnika štaba Užičke vojske, s kojom se borio oko Višegrada do Han Pijeska. Zatim ga hitno upućuju za načelnika štaba Braničevskog odreda, a odatle u Makedoniju, gde je načelnik štaba Komande trupa novih oblasti. Na tom položaju ostaje u najtežim trenucima tih jedinica, sve do povlačenja na Krf i reorganizacije naše vojske na ovom grčkom ostrvu. Tu je od pretpostavljenih tražio da ide u Rusiju (ruski narod je uvek voleo) gde bi od srpskih dobrovoljaca formirao vojne jedinice, za vaskrs svoje otadžbine. Prihvatili su da ga pošalju u ovu misiju, pa je s Krfa otišao 5. marta 1916. i preko Francuske stigao u Rusiju.

Velibor je u najvećoj zemlji, u novoformiranoj Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji, komandovao Četvrtim pešadijskim pukom.

„U Dobrudži puk je imao nekoliko strahovitih borbi, naročito na Kokardži, gde je jednim vanrednim jurišem nagnao brojno znatno jače Bugare u bekstvo. Velibor na čelu svog puka, u borbi kod Amzače, bude ranjen u desnu ruku, ali iz stroja nije izlazio. Konjički juriši Bugara odbijeni su i mi smo ostali gospodari razbojišta. Zasluga najviše pripada hladnokrvnom komandantu puka Trebinjcu i njegovoj velikoj manevarskoj sposobnosti... S propašću režima u Rusiji opstanak naših dobrovoljačkih jedinica tamo bio je onemogućen, te su se sve jedinice morale prebaciti na Solunski front.”

Zato se i dogodilo putešestvije ratnika „preko pola sveta”, od Sibira i dalekog Istoka do Sredozemlja i Soluna, gde je Trebinjac zatim učestvovao i u našoj ofanzivi na Solunskom frontu. Tu je bio veran saradnik i pomoćnik u štabu komandanta Druge armije vojvode Stepe Stepanovića.

Posle rata Velibor je cenjen visoki oficir, a smrt ga je najednom pokosila u miru, i to na vojnoj dužnosti. „Srčani udar, kao neprijateljsko zrno, pogodio ga je u trenutku kad je za svojim stolom obavljao službu, u logoru u Kalinoviku kod Sarajeva.”

Pukovnik Trebinjac sahranjen je u Sarajevu 7. oktobra 1922. godine. Na sahrani u posmrtnom govoru artiljerijski pukovnik Dragoljub Ž. Stojanović je rekao: „Trebalo je da proputuješ ceo svet, da ne budeš potopljen u morskim valima, da prođeš kroz tolike ratne okršaje i da te smrt mimoiđe. Da ne budeš raznet neprijateljskim zrnima i tolikim ratovima za ovih 10 godina i da dočekaš da mlađim oficirima pokažeš kako se treba spremati za rat, kako vojsku spremati za odbranu otadžbine i kako treba umreti na dužnosti za dobro otadžbine!”

Branko Pejović

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

aca milosavljevic
Vecnaja slava
SLOBODAN MIKAVICA
Voio bih znati dali je njegov grob u cijelom stanju u danasnjem Sarajevu o da li jos postoji kao takav, o njemu se nikad nije pricalo u SFRJ.
ralence
Ту сада нема никакве тајне. Хрвати и већина Словенаца који су носили чинове у Аустроугарској Војсци верно су служили Црножутој Монархију до краја ,и у њено име чинили страшне злочине над Србима. Тек кад су видели да Аустроугарска губи рат постали су велики љубитељи Срба и Краљевине Србије. Никад нису одговарали за своје злочине над Србима јер им је то опростио Краљ Петар и Престолонаследник Александар. Уместо да их казни добили су пензије и задржали су исте официрске чинове у Војсци СХС.
BEOGRAĐANIN
Да ли је следеже забрањено за српску јавност? Само питам! Stepinac dobrovoljac na Solunskom frontu ... Poslije pobede, služio je kao oficir u Vranju,Gnjilanu i Prištini, do proleća 1919.,kada je demobilisan u činu podporučnika. Za službu u Kraljevskoj vojsci, tokom Prvog sv. Rata, Stepinac je nagrađen Karađorđevom zvijezdom[2] [2] Kurapovna 2009, стр. 68.
momir
Naravno da nije zabranjeno. Stepinac je u ono vreme podržavao ujedinjenje Južnih Slovena u jednu državu i nije slučajno bio na Solunskom frontu, ali je vremenom "okrenuo ćurak naopako", prvo postao hrvatski nacionalšovinista, da bi u NDH aktivno podržavao ustaštvo, zbog čega mu je posle rata suđeno za veleizdaju. To su istorijske činjenice. Pokušaji dela katoličke crkve da ispeglaju njegovu biografiju nije prošlo ni kod Pape Franje.
Владимир
Не, није забрањено. То је позната чињеница, али га не аболира за подршку усташама током геноцида.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.