Znam kako je biti stranac

Da biste pronikli kroz pet decenija uspešne glumačke karijere ovenčane sa dve nominacije za Oskara, jednu osvojenu nagradu „Emi”, uz još dve nominacije za istu, kao i za priznanje BAFTA, uz više od 130 uloga koje su obeležile protekli vek, i ispod sve te holivudske prašine otkrili ko je zaista Džon Malkovič, potrebno je bar sedam dana neprekidnih intervjua sa ovom filmskom legendom. Međutim, mi smo imali priliku za samo jedan. Kratak, ograničen na 15 minuta, a neposredni povod je njegova uloga u mini-seriji „Ubistva po abecedi” koja na kanal Foks krajm stiže 7. jula od 22.00, a u kojoj Malkovič glumi čuvenog detektiva – Herkula Poaroa. Premalo da bi se od glumca o čije se poreklo otimaju Srbi, Bosanci i Hrvati, a on se, zbunjen i razočaran tom balkanskom posesivnošću, kao za slamku spasa hvata za svoju američku nacionalnost, saznalo sve o tome na koji način je iz teških priča uz koje je odrastao, a koje i danas naziva „samo životom” crpio snagu da ostane pozitivan i kreativan. Ipak, iz tih 15 minuta razgovora koji je diktirao njegov smiren ton, česte pauze zbog kojih imate osećaj kao da ste deo nekog njegovog filma, i želja da istakne kako je svaki gubitak prilika za neku novu pobedu, bilo je dovoljno da shvatite makar kako je biti Džon Malkovič.

– Serija „Ubistva po abecedi” vratila me je nekim mojim razmišljanjima o prolaznosti. To je bila jedina stvar koju od Herkula Poaroa nisam očekivao. Pri pomenu ovog lika Agate Kristi uvek pomislite na zločin, njegov genijalan um i misteriju. Ali ja sam u njemu video čoveka na zalasku života. Bivšu zvezdu koja je izgubila sjaj. Stranca u zemlji koja je zaboravila ko je on bio, ali nikada nije zaboravila to da je on stranac – poručuje na početku ekskluzivnog razgovora za „TV reviju” Džon Malkovič, glumac rodom iz malog američkog grada u Ilinoisu, čije poreklo rado prihvata cela bivša Jugoslavija, a sa kojim on nikada nije uspeo da se poveže. On sebe, kako kaže, danas vidi kao Amerikanca jer posle nekoliko pokušaja da otkrije ko je, nijedan od tragova koje je pratio nije ga odveo do početka. Ipak, upravo u seriji „Ubistva po abecedi” uspeo je da kroz priču o Poarou nasluti priču o sebi.

Šta je to što vas je privuklo ovoj seriji?

Kod svakog projekta uvek je scenario taj koji je presudan. U ovom slučaju Sara Felps, poznata odranije po adaptacijama romana Agate Kristi, odradila je sjajan posao. A dodatno me i zainteresovalo to što u „Ubistvima po abecedi” Poaroa ne vidimo u njegovom punom sjaju. Nije to onaj čili brzi čičica oštrog uma na kog smo navikli. Zatičemo ga u nekoj manje svetloj fazi njegovog života kada je gotovo zaboravljen, i baš to mi je bio najveći izazov u dočaravanju njegovog lika. Imao sam osećaj da sam dobio priliku da sada ja budem detektiv i razotkrijem ko je Poaro zaista. Van onih okvira savršenstva koje je sam sebi zacrtao.

Da li ste uspeli da se povežete sa Poarom?

Svet se menja, ali život i ono što ga čini, a to su ljudi, uvek je isti. Poaroa u ovoj seriji već zatičemo u nekim kasnijim godinama njegovog života. U Engleskoj je već dve decenije i nekako je dozvolio da svet polako prođe pored njega. Naravno, radnja priče iz Agatinog romana je ista. To je, ipak, suština svake priče o Poarou. Kada je reč o „Ubistvima po abecedi”, verujem da je ona svima dobro poznata. Međutim, sam zločin ovde nije u prvom planu i to je ono što mi se najviše dopada kod serije. Ovo je priča o tome ko je Poaro ispod maske uglađenog Belgijanca uvek lepo sređenih brčića koji uživa u strogoj disciplini. Međutim, jedan slučaj vraća ga u stvarnost. Vidimo trenutak u kom shvata da život nije stao onog trenutka kada se povukao. Shvatamo da je moćnom Herkulu sada mnogo veći problem od rešavanja zločina to da se privikne na te promene.

Dejvid Suše je na neki način obeležio ovaj lik. Iz čega ste vi crpeli inspiraciju za stvaranje Herkula Poaroa?

Zanimljivo je da ja uopšte nisam veliki ekspert za dela Agate Kristi. Pročitao sam njene dve ili tri knjige u detinjstvu i zaista su bile dobre. Međutim, smatram da je upravo ta vezanost za romane ono što ograničava glumca u formiranju lika. To stvara više problema nego što koristi. Zanimljiv mi je bio taj trenutak u kom se kaže da Poaro u Londonu živi već 20 godina, a svi i dalje misle da je Francuz. Priča o Poarou je za mene priča o strancima u tuđim zemljama, o tome šta proživljavaju ljudi koji ne znaju gde su njihovi koreni. Tu priču sam i ja osetio na svojoj koži, i to je ona nit preko koje smo se Poaro i ja povezali. Znam kako je to biti stranac. Pogotovo kada ste u jednom trenutku prihvaćeni od društva i zemlje u kojoj ste se proslavili, recimo kao Poaro, jer ste vrsan detektiv. On je postao na neki način pop ikona tog vremena. A onda su pozivi prestali i on je ostao sam sa sobom i činjenicom da je i posle 20 godina u jednoj tuđoj zemlji i dalje ono što jeste – stranac.