Zoran Milivojević za „Politiku”: Podnošenje neizvesnosti

Jedna od osobina po kojoj se ljudi razlikuju od životinja jeste što ljudi mogu da pojme budućnost. Više životinje mogu da predvide šta će se desiti u situaciji koju opažaju, ali nemaju sposobnost da zamišljaju budućnost izvan date situacije. Samo je ljudski mozak toliko razvijen da ljudi ne samo da mogu da sebi predstavljaju buduće situacije, nego i da razumeju apstraktni pojam budućnosti. Takav razvoj ljudskog mozga omogućio je ljudima da imaju osećanja koje su posledica ljudske sposobnosti zamišljanja budućnosti.

Dobro je poznato da ljudi imaju potrebu za sigurnošću. To pogotovu važi za decu jer je upravo doživljaj sigurnosti ono što je deci potrebno za pravilan razvoj. Upravo zbog toga roditelji se trude da deci omoguće doživljaj sigurnosti, štiteći ih od saznanja o raznim negativnim događajima i rizicima koji postoje u svetu odraslih. Ali kada osoba odraste, postane samostalna i odgovorna za sebe, tada mora da se suoči s činjenicom da su sigurnost i budućnost pojmovi koji se nekada isključuju.

Pozitivni i negativni scenario

Upravo zbog potrebe za sigurnošću ljudi odvajkada žele da „vide” šta će se desiti u budućnosti: da li će se desiti nešto za njih negativno i da li će uspeti da ostvare svoje najvažnije želje. Nažalost, još niko nije uspeo da zaista zna šta donosi budućnost. Ono što možemo jeste da pretpostavljamo šta će biti: da zamišljamo pozitivne i negativne scenarije budućnosti i da procenjujemo njihove verovatnoće. To znači da je budućnost uvek neizvesna i da ljudima preostaje samo da podnose tu neizvesnost.

Optimizam i pesimizam su dve krajnosti ljudskog odnošenja prema neizvesnosti. Optimista se nada najboljem, a pesimista iščekuje najgore. Oba pristupa imaju svoje slabosti. Kada stvari krenu loše, optimista je zatečen i nepripremljen. Kada stvari krenu dobro, pesimista odbija da se oseća dobro kvareći kvalitet svog života. Kako je budućnost neizvesna, najbolje je imati oba pristupa. Kada zamišljamo pozitivne buduće ishode, to nam daje energiju da idemo ka ciljevima. Kada zamišljamo negativne moguće scenarije, to nam pomaže ili da ih sprečimo ili da se za njih pripremimo.

Kako je neizvesnost sastavni deo života, odrasli ljudi je moraju tolerisati kako bi mogli dobro funkcionisati u svojim životima. Oni koji imaju smanjenu sposobnost podnošenja neizvesnosti života, preokupirani su mogućim negativnim aspektima budućnosti. Zbog toga su kod njih prevlađujuća neprijatna osećanja povezana s budućnošću, a to su prvenstveno zabrinutost i teskoba, to jest anksioznost.

Zabrinutost je veoma korisno osećanje koje ima svoju svrhu. Ljudi koji su zabrinuti da bi neki negativni scenario mogao da se dogodi pitaju sebe: Da li mogu nešto da uradim da to sprečim? Ukoliko je odgovor negativan, onda se pitaju: Kako onda da se pripremim za taj mogući negativan razvoj? Međutim, oni koji ne podnose neizvesnost neprestano su zabrinuti da bi nešto što im je važno moglo da se negativno odvije. U većini slučajeva to je zasnovano na magijskom pokušaju kontrole sudbine: stalna zabrinutost je zapravo „molitva” višoj sili koja „sudi” da se sažali i da zabrinutog „vernika” poštedi negativnih događaja.

Stalna strepnja (teskoba, anksioznost) je osećanje koje nastaje kao rezultat procene osobe da nije sposobna da se nosi sa životnom situacijom u kojoj se nalazi. Nekada je ona rezultat toga što osoba otpisuje neke svoje sposobnosti i kvalitete, a nekada je problem u samoj životnoj situaciji. Što je osoba više uverena da se njena životna situacija bliži nekoj katastrofi, to je njena anksioznost snažnija.

Put u emotivne poremećaje

Na podlozi izraženog nepodnošenja neizvesnosti nastaje čitav niz emotivnih poremećaja: razna anksiozna stanja, depresije, kompulzije, bulimije.

Kako da oni koji ne podnose neizvesnost povećaju stepen podnošenja? Na prvom mestu je prihvatanje činjenice da u životu postoje stvari na koje možemo uticati i one na koje ne možemo uticati – koje su izvan naše moći. Na ono na šta možemo uticati, utičemo. Ono na šta ne možemo uticati se deli na ono od čega se možemo skloniti i na ono što od čega ne možemo. U prvom slučaju se sklanjamo, u drugom moramo prihvatiti i pomiriti se s nepromenjivim i neizbežnim. Razum nam je potreban da ove tri situacije razlikujemo, a hrabrost i ljubav da u skladu s tim postupamo.