Četvrtak, 16.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
EKSKLUZIVNO ZA „POLITIKU”: MARTINA TOMAŠEVIĆ HONE, zamenica gradonačelnice Čikaga

Vidovdan je događaj koji određuje Srbe

Ponosna sam što sam Srpkinja i Afroamerikanka, kaže žena koja je najzaslužnija što je 28. jun uvršten u praznike u ovom gradu

Specijalno za „Politiku”
Nju Džerzi – Ćerka srpskog pilota i Afroamerikanke Martina Tomašević Hone odigrala je veliku ulogu u realizaciji ideje da najveći srpski praznik Vidovdan zaživi i u zvaničnom kalendaru grada Čikaga. Kao Amerikanka koja je i crnkinja i belkinja, pravoslavka i katolikinja, dete imigranta i starosedeoca – njene „supermoći”, kako ih u šali naziva, dolaze iz ličnog iskustva, koje podrazumeva poštovanje svih, bez obzira na razlike.

Diplomirala je političke nauke na Univerzitetu Čikago i doktorirala prava na Univerzitetu „Berkli”. Nakon uspešne dugogodišnje karijere u američkom Kongresu odazvala se pozivu gradonačelnice Čikaga Lori Lajtfut da preuzme dužnost njene zamenice.

„Nisam ni slutila da će naša inicijativa u vezi s Vidovdanom izazvati takvu pažnju. Moja odgovornost je da radim sa svim zajednicama u Čikagu i doprinesem da se njihovi pripadnici osećaju poštovano i cenjeno. Čikago je neverovatno raznolik grad. Ljudi iz celog sveta su ovde. Misleći na srpsku zajednicu, koja je u Čikagu vrlo velika, odlučili smo da odamo počast Vidovdanu. U timu koji vodim je i Nubija Vilman, direktorka kancelarije „Nju Amerikan”, nadležne za etničke i nacionalne manjine u našem gradu. Kad smo pripremale kalendar, rekla sam joj kao u šali, prijateljski: ’Ne zaboravi 28. jun, to je praznik moga oca i Srbije’”, priča Martina Tomašević Hone za „Politiku”.

Pod njenim rukovodstvom je stvoren Savet za raznolike zajednice u Čikagu.

„Jedan od njih je Savet za angažovanje istočnoevropske zajednice. Predsedavajući tog Saveta je Neno Đorđević. On je istočnoevropski imigrant koga sam najbolje upoznala. Rekla sam mu da napiše proglas i on je to učinio. To je zaista bio timski rad nas troje: Nena, Nubije i mene. Pozvali smo predstavnike svih zajednica iz bivše Jugoslavije, kao i Estonce, Letonce, Mađare i mnoge druge da se uključe u rad ovog saveta”, objašnjava naša sagovornica.

Nada se da će srpska zajednica u Čikagu pokušati da tokom sledećih godina organizuje srpsku paradu. Takvih pokušaja bilo je i ranije. Za to je potrebno samo jednostavno dobijanje dozvole. Takođe se nada da će Vidovdan kao praznik ostati u kalendaru Čikaga i kada funkciju gradonačelnika bude preuzeo neko drugi.

„Cilj nam je da slavimo sve zajednice u Čikagu, uključujući i Srbe. Vidovdan u Čikagu nije zvanični praznik, u smislu da ljudi na taj dan ne idu na posao i slično. To je priznanje da je Vidovdan značajan dan za srpski narod u Čikagu. Te proklamacije mogu da se izdaju svake godine – zauvek. Ako ostavimo solidnu infrastrukturu, poput saveta i kalendara koje smo kreirali, spiska kontakata, sledeća osoba na mom položaju imaće osnovu na kojoj će moći da dalje razvija položaj zajednica u ovom gradu. Ljudi dobre volje ne žele ništa da oduzmu zajednicama. Mi smo postavili temelje – nema razloga da se ovo zanemari. Beograd je naš grad pobratim, Srbi su ogroman deo čikaške zajednice”, objašnjava naša sagovornica.

Martina Tomašević Hone je dete srpskog vojnog pilota Nikole Tomaševića i Afroamerikanke Veronike Hone. Nikola je došao u Ameriku kao politički emigrant i Veroniku je upoznao ubrzo po dolasku iz Evrope.

„Moj otac je bio avanturista. Ponekad ga uporedim s Džejmsom Bondom, ali on verovatno ne bi voleo da ga zovu Bond… ili Hudini, kako ga je moj stric Đorđe Tomašević nekada zvao. Ali uistinu, mnogo je toga uradio što obični ljudi nikad ne urade. Izvukao je svoju porodicu iz komunističke Jugoslavije. Kada je pokušao da se vrati u Jugoslaviju, uhapšen je, prebijen i poslat u zatvor iz kojeg je pobegao nakon sedam godina. Iako je bio sposoban da se izvuče iz neprilika, mnogo je patio. Izgubio je oca kada je imao sedam godina i uvek je osećao odgovornost za porodicu. Ali on je ta svoja iskustva iskoristio na najbolji način i nikad nije bio ogorčen. Bio je humanista, verovao je u lepotu čovečanstva. To je verovatno najbolji poklon koji mi je dao. Bila sam veoma srećna što mi je baš on bio otac”, priča.

Nakon što su joj se roditelji razišli, živela je s majkom.

„Život u Čikagu bio je veoma težak. Odrasla sam u zajednici crnaca – s majkom, sestrom i očuhom. Ali, ponosna sam što sam Srpkinja i Afroamerikanka. Prvi put kad sam došla u Beograd i izašla iz aviona, rekla sam: ’O, Bože, izgledam kao svi ovde!’”, priseća se uz osmeh naša sagovornica.

Kulturološki se, kako kaže, poistovećuje s crnačkom zajednicom, ali se snažno poistovećuje i sa srpskom zajednicom preko svog oca i njegove porodice, koju obožava.

„Moj stric i strina su veoma poznati u srpskoj zajednici. Da bih im ukazala poštovanje, nisam mogla da dozvolim da Srbe oklevetaju. Postoje stvari koje su Srbi radili devedesetih godina 20. veka kojima ne bismo smeli da se ponosimo… Ali, prkosni smo, znamo kako da se borimo. Takođe znam da Srbi nisu jedino čudovište, kako su nas prikazivali pristrasni mediji. Svaki narod ima i čudovišta i svece. Ali prema slici prikazanoj o Srbima devedesetih godina, mislili biste da smo svi genocidni manijaci. Svi koji su istinski poznavali Srbe znali su da je to daleko od istine. Srbi u Srbiji su među najotvorenijim ljudima. To je jedna od stvari na koje sam često podsećala prilikom raspada Jugoslavije. Na kraju tog raspada ostala je multikulturna država – Srbija”, objašnjava naša sagovornica.

Martina Tomašević Hone povezala se sa pripadnicima srpske zajednice teških devedesetih, kada se preselila u Kaliforniju i počela da živi s ocem i tetkom Desom.

„Moja tetka Desa Tomašević Vejkman pomogla je u osnivanju Kongresa srpskog ujedinjenja. Bila mi je dosta bliska i uvek sam želela da budem kao ona kada porastem. Mislim da nisam imala izbora, ona me je učlanila i rekla ’Samo da znaš, ti si sada član’”, seća se s osmehom.

Jedan od mnogobrojnih protesta u kojima je učestvovala bio je u Sarasoti. Odatle su svi demonstranti zajedno krenuli u Komisiju za ljudska prava u San Hozeu, gde je bilo saslušanje u vezi s poštovanjem ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji.

„U skupštini je bilo dosta Hrvata i nekoliko Mađara. Prijavila sam se da govorim. Ustala sam i rekla: ’Ja sam Tina Tomašević’. I kada su svi manje-više pomislili da sam Hrvatica, jer ima mnogo Tomaševića Hrvata, rekla sam: ’Ja sam Srpkinja’. Odjednom su svi počeli da viču i da bacaju papire ka meni. Bili su toliko uznemireni što sam i dalje stajala i govorila da su počeli da viču: ’Ućutkaj je! Neka sedne!’ Kad je obezbeđenje došlo i reklo mi da sednem, potpuno staloženo i mirno rekla sam: ’O, ne. Ja sam advokat. Znam svoja prava na osnovu Prvog amandmana. Vaša obaveza je da me zaštitite po Prvom amandmanu i naterate njih da se smire. Ja ne idem nigde. Došla sam da govorim.’ Ja sam iz južnog Čikaga. Nisu mogli da me uplaše”, priseća se ovog nemilog događaja.

Nakon njenog govora, predsednik gradske skupštine joj se izvinio. Kasnije su srpski demonstranti održali sastanak s Komisijom za ljudska prava i tom prilikom napravili veću prezentaciju.

„Ja sam pravnik po struci. Jedno pravilo mora da se poštuje – obe strane moraju da se čuju. Opet, kažem to kao Srpkinja, postoje stvari koje smo uradili koje ne treba da nas čine ponosnim, ali to nije razlog da nas prikazuju kao demone istorije. Mnogi ljudi, uključujući Amerikance, radili su stvari na koje istorija ne gleda s odobravanjem. Mi Srbi nismo manipulativni ljudi, prkosni smo, u lice kažemo sve, nismo podli. Srbima verovatno nije palo na pamet da odlaze u Komisiju za ljudska prava da bi ih priznali. Ali, hrvatska zajednica je bila. Želim da naglasim da nisam protiv Hrvata. Moja majka je katolikinja. Odgajana sam i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi. Imam mnogo hrvatskih prijatelja”, objašnjava  naša sagovornica.

Nažalost, kako ocenjuje, mnogo smo, kao ljudi, definisani događajima iz devedesetih. Kao da nijedan deo naše istorije pre toga nije važan.

„S obzirom na broj Srba koji su ubijeni u Prvom svetskom ratu, neverovatno je da smo preživeli kao narod. To je za nas bio praktično trenutak istrebljenja, trenutak izumiranja. Neverovatno je kad pomislim šta su sve Srbi preživeli od ruku velikih sila, izdaje onih za koje smo mislili da su nam prijatelji… Neverovatno je da i dalje postojimo kao narod. I veoma sam ponosna što imam srpske krvi”, poručuje ona.

Na pitanje da li planira posetu Srbiji, kroz suze kaže: „Moj muž je rođen u Banjaluci. Pokušaću da odem na njegov grob, verovatno sledeće godine... Prvo ću u Republiku Srpsku, Bosnu, a zatim u Beograd.”

Za sada su ona i njen tim zaokupljeni problemom nasilja u Čikagu. Pucanje iz vatrenog oružja tokom prazničnog vikenda za 4. jul dostiglo je šokantne razmere.

„Želim da se pripadnici svih zajednica vole i poštuju. Možda sam idealista, ali neću odustati od svog cilja. Želim da pomognem čovečanstvu da razume sve što nam je zajedničko i da poštuje sve naše različitosti umesto da se mrzimo zbog njih. Približavajući se kraju karijere i poslednjoj trećini života – moje lično iskustvo i sposobnost da se borim – čini me efektivnim mirotvorcem. I to je ono što nam treba – mirotvorci”, zaključuje Martina Tomašević Hone.

Komentari13
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

име
Одличан текст, дивна жена... требају свету идеалисти :)
Бора Торонто
Мартина Томашевић Хоне је жена којој је свака српска заједница захвална. Сви смо се ми борили и мучили да нешто у животу урадимо и стекнемо, а госпођа Томашевић је школски пример имигрантског успеха у Америци. Нема крађе, нема преваре- само рад и образовање. Још се залаже за српско питање! Хвала ти мили Боже и њеним родитељима што сте нам је подарили!
damjan
Nadam se da ceo slediti ovu lepu vest iz Cikaga i mi uvesti Vidovdan kao praznik.Na Zapadu itekako postuju svoju tradiciciju a narocito Francuzii i Englezi.
Из Америке
Предивна животна прича о поштеној, хуманој, паметној и доброј жени, Мартини Томашевић Хоне. Инспиративно је како је ћерка једног емигранта завршила најбоље школе у Америци (Универзитет у Чикагу и Беркли), воли Србе, зрачи добротом. Пример је како наши људи у Америци тешко раде и труде се да им деца иду на најбоље факултете. Образовање је најбоље оружје. Хвала јој за љубав према свом свом роду.
alekasndarsarceviccivijas1945
Citajuci ovaj clanak stekao sam utisak da gospodja Martina voli sve dobre ljude,bez obzira na nacionalno ili versko poreklo i boju koze,kad bi na vlasti bili humani,pametni,obrazovanji ljudi na planeti bio raj.Gordana S. Petrovic stekla je obavezu da ovoj plemenitoj zeni omoguci i dalje objavljivanje plemenih misli.Izneta prica govori koliko i dobar roman o stvarnim dogadjajima.Ovaj clanak vise govori o nasoj stvarnosti i putu u opstanak dobrih ljudi nego tone sunda,koje se objavljuju u SRBIJI
Darko
Ko ne poznaje i ne postuje svoju proslost nema ni buducnost.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.