Osam i po decenija oaze na Kalemegdanu

Kada preživeli Beograđani požele da otplove u najdraže uspomene, uparade se i iskukaju da im se poveri unuče ili detence iz komšiluka, pa s mališanom kao pokrićem i propusnicom svrate, tobož slučajno, u „Vrt dobre nade”. To bez zazora čine 85 godina, a niko ih ne opanjkava da su podetinjili. Na današnji dan, na Petrovdan, osnovane su dve važne beogradske institucije: 1892. je pored Terazijske česme svečano pušten u rad moderan gradski vodovod, građanima za žeđ i slične muke, a 44 godine kasnije, dakle 1936. na Kalemegdanu a u podgrađu tvrđave, kapije je otvorio Zoološki vrt.

Prvi posetioci bili su kraljica Marija s decom, infantom Petrom i kneževima Tomislavom i Andrejem, čime je dat značaj osnivanju tog carstva prirode u srcu grada, a dočekali su ih osnivači Vlada Ilić, tadašnji predsednik Beogradske opštine, ugledni privrednik i veliki dobrotvor, i Aleksandar Krstić, profesor pejzažne arhitekture koji je odabrao mesto i oblikovao vrt pa zato proizveden u prvog direktora, što je zabeležila sva ondašnja štampa.

Gorka i slatka sećanja

Samo pet godina kasnije o toj beogradskoj oazi pisala je i sva svetska štampa jer je to bio jedini zoo-vrt pod kapom nebeskom koji je bombardovan, što je u memoarima (ovenčanim 1953. godine i Nobelovom nagradom za književnost) zabeležio Vinston Čerčil!

Za vreme okupacije vrt nije primao publiku, ali su, svejedno, čuvari i hranioci imali posla – prvi da „štićenike” spasu od nemačkih kuvara i njih samih, a potonji da im ispod ruke pribave hranu čak i ako oni, sami, ostanu gladni. Jer, beogradski Zoo-vrt nikada od osnivanja nije bio na „državnim naćvama”, već je preživljavao i prehranjivao se samo od prodatih ulaznica!

Ali, tačno je da ne bi bio ni ovakav niti ovoliki da mu u pomoć nisu priskakali plemeniti ljudi, a i njih bi trebalo otrgnuti od zaborava. Osim osnivača, najveći dobrotvor beogradskog Zoo-vrta bio je Josip Broz! On se na svoja mitska putovanja svetom veoma često otiskivao „Galebom”, koji je iz matične luke isplovljavao kao luksuzna jahta, a vraćao se kao – Nojeva barka ili bar ploveća menažerija. Prvi tigrovi koji su prispeli u pristanište i vrt bili su iz Šri Lanke, sa Svetlog ostrva, a bili su lični dar Solomona i Sirimavo Bandaranaike osnivaču Pokreta nesvrstanih, stado kamila mu je poklonio pukovnik Muamer el Gadafi (naš stipendista), dok mu je nosoroge spakovao „za poneti” Robert Mugabe, prvi predsednik upravo oslobođenog Zimbabvea. Zamalo da i njegov privatni zoo-vrt sa Briona bude prodat deci Beograda, ali pregovori su zastali kada je prekinut platni promet između negdašnjih bratskih republika uoči krvavih sukoba.

Za njim je nastupio Nik Aničić, naš čovek rodom iz Jadovnika, a tada uspešan poslovni čovek iz Južne Afrike, koji je vrtu poklonio sve što se beli: bele lavove, bele tigrove, bele kengure i merkate... Zbog njegove adrese stanovanja i u znak zahvalnosti, beogradska oaza života dobila je neobičan i šifrovan, ali sasvim prikladan naziv – „Vrt dobre nade”.

Za njima su krenuli ugledni ljudi iz sveta nauke, umetnosti, privrede i sporta, čija se plemenitost ogleda i u tome što su sačuvali anonimnost, a zaticali su se vikendom u senovitoj bašti uz upravnu zgradu kako pogledom miluju prostranu livadu, stanište životinja iz savane, i mališane koji ih razdragano obilaze.

Dugogodišnji direktor Vuk Bojović sa jednim od „stanara”

Naši junaci

Veliki doprinos ugledu vrta dao je i šimpanza Sami, koji je čak dva puta sam samcijat prošetao prestonicom. Drugi put je, krajem osamdesetih, zatečen na krovu nekog auto-servisa u Dušanovoj ulici, kada su Beograđani na uglu Višnjićeve organizovali demonstracije noseći parole sa veselim porukama „Ne daj se, Sami”, „Uz tebe smo”, „Bolje grob nego rob”... čemu se čak i narodna milicija smejala od srca.

Sami je dobio novi kavez i bolji tretman, a na kraju i spomenik koji krasi prostor ispred majmunare. Ali, njegov „medijski doprinos” ne može da se meri s onim što je učinila dobra keruša Gabi, koja je hrabro stala pred razgoropađenu pumu i sprečila je da prošeta Beogradom spasavši nebrojeno života. Iako teško povređena, dočekala je penziju, a njen lik u bronzi sija nadomak ulaza, iza poprsja Vlade Ilića.

Junaci vrta su i lekari i stomatolozi koji su često humanu medicinu uspešno primenjivali na pacijentima iz životinjskog carstva, čime su se, što zbog stručnosti, što zbog plemenitosti, raščuli i van granica Srbije.

I Vukosav Bojović je bio junak, ne samo zato što je sebi namenio čak šesnaestočasovno radno vreme bez „crvenih slova”, već zbog toga što je tih šesnaest sati zaista radio, a pronalazio vreme i da vaja!

Ipak, najveći junaci „Vrta dobre nade” su njegovi stanari, kao i redovni posetioci. Jer, bez njih ne bi bilo ni vrta ni nade. Junaci su i zaposleni u Zoo-vrtu, a ako se među njima krije i neki dr Dulitl, nek prenese čestitke i „štićenicima”, da ne pomisle da su zaboravljeni.