Era Novaka Đokovića

Ko god je pomislio da stvari nisu krenule dobro za Novaka Đokovića u 134. finalu Vimbldona, na kraju je morao da prizna da je srpski teniser sportsko čudo kakvo svet nije video. Uz slab početak i ispušten prvi set pri vođstvu 5:2; suočen sa silovitim udarcima „teškaša” Matea Beretinija i gromoglasnim otporom publike – kako italijanske tako i engleske – Novak Đoković je stigao do rekordne 20. grend slem titule, sa 6:7 (4:7), 6:4, 6:4, 6:3. Izjednačio se po tome sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom, a već ih je nadmašio po svim drugim bitnim merilima, uključujući broj sedmica i godina na vrhu, te međusobne rezultate.

Svet će danas morati da prizna: Novak Đoković je već u ovom trenutku najbolji teniser svih vremena, a koliko sutra, to će biti još ubedljivije. Juče je ostvario još nešto što nisu ni Federer ni Nadal, niti bilo ko drugi tokom više od pola veka tenisa – osvojio je prva tri najveća turnira u nizu.

Koliki je pritisak morao da izdrži? Iza prvog pehara veći, posle drugog još veći, u polufinalu je već delovao nagrizen, do finala je pritisak unapred viđenog pehara rastao do neba.

Tako je i delovao na startu. Tri duple greške u prva dva servis-gema, zatim brejk za 3:1, ali kriza kada na 5:2 ispušta set. Po ko zna koji put u karijeri ne koristi servis pri vođstvu 5:3, dozvoljava stegnutom debitantu Beretiniju da se razleprša, izbori taj-brejk, dobije taj-brejk...

Sve to deluje neukom oku kao loš znak, kao slabost. A onda, drugi set počinje sa 4:0... I opet, kada na 5:2 servisom ne završava set, svi misle Đoković tone. Svi – osim njega.

Odatle nadalje sve teče kao pesma, tužna i neprijatna pesma za masu italijanskih navijača, koji su želeli dvostruku radost – na Vimbldonu, pa na Vembliju – i s mukom se opraštali od šanse da Italija dobije prvog šampiona Vimbldona u svojoj istoriji. Nije vredelo, Đoković je počeo da igra kako zna.

Još ne u petoj brzini, ali dovoljno da dvometraš Beretini počne da deluje kao netalentovan udarač, oslonjen samo na ogromnu snagu i jednako veliku rupu u repertoaru, na svom bekhendu. Bušio je Novak po toj strani, stalno i uporno, mudro rušeći ostatke samopouzdanja protivnika.

Dva najjača utiska finala bila su ta čudesna unutrašnja snaga, mudrost i hladnokrvnost pobednika s jedne strane, a s druge hladan doček publike najboljem teniseru svih vremena, trostrukom uzastopnom šampionu Vimbldona i sve ozbiljnijem kandidatu za kalendarski grend slem, prvi posle Roda Lejvera 1969.

Hladan i neinspirativan je bio i doček šampiona od strane organizatora i voditelja. Čudna pitanja, u neskladu sa istorijskim trenutkom tenisa. Naravno, jedno je bilo o tome šta Novak misli o kalendarskom grend slemu:

– Svakako mogu to da zamislim i sigurno ću pokušati. U sjajnoj sam formi, neka se nastavi.

Retko kada je šampion Vimbldona bio tako ćutljiv i škrt u pobedničkom govoru, videlo se da ovakvoj publici ne želi da pruži više od sebe, kada je u jednom trenutku, ničim izazvano, rekao:

– Volim i ja vas...

Tenis i sport nisu stvar ljubavi i simpatija, Novak Đoković svoje veličanstveno mesto stvara na terenu. I nema nameru da stane, pre kao da je tek počeo.