Nedelja, 19.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KNjIGA O GLUMICI NEDI ARNERIĆ

Od sna do jave, i natrag

Delo autorke Tatjane Nježić biće predstavljeno na predstojećem 28. Festivalu evropskog filma „Palić”
Неда Арнерић (Фото са насловне странe књиге „Од сна до јаве, и натраг”)

Dođete kući, skuvate kafu, sednete u fotelju, a oko vas tišina. I svako sam bira šta je to: samoća ili sloboda, reči su glumice Nede Arnerić (Knjaževac, 15. jul 1953. Beograd ‒ 10. januar 2020), koje i te kako liče na nju, a koje su zapisane u nedavno objavljenoj knjizi njoj u čast „Od sna do jave, i natrag” autorke Tatjane Nježić. Delo je objavila izdavačka kuća „Vulkan”, a biće predstavljeno na predstojećem 28. Festivalu evropskog filma „Palić”, koji će biti održavan od 17. do 23. jula.

Knjiga „Od sna do jave, i natrag” o Nedi Arnerić, umetnici koja je snažno obeležila naše prostore i vreme u kojem je stvarala, sačinjena je od dva dela. U prvom kroz više poglavlja predstavljen je njen život i rad: od detinjstva, tenejdžerskih, studentskih dana do profesionalnih iskoraka. U drugom delu je 15 tekstova njenih prijatelja o njoj: Dušan Kovačević, Goran Paskaljević, Bogdan Diklić, Slavko Štimac, Milica Kralj, Kristina Ristić, koji podsećaju i potvrđuju da smo njenim odlaskom ostali bez jednog od zaštitnih lica naše kinematografije. Između je kratak, upečatljiv središnji deo, a tu je i blizu stotinu fotografija najvećim delom iz Jugoslovenske kinoteke, uključujući i neke privatne, kao i iz pozorišnih arhiva.

Neda Arnerić u mnogo čemu bila je prva: prva dečja, prva tinejdžerska zvezda, i mnogo više od toga. Bila je omiljeno lice javne scene, a ostaće upamćenja i po gospodskom držanju kojim je, bez gordosti, nosila svoju karijeru.

‒ Ćuteći smo se razumeli. Bili su to trenuci koji su činili da se čovek poetičnije oseća. Putanja prijateljstva koja na najlepši način obeležava život ‒ kazao je o Nedi Arnerić glumac Bogdan Diklić, dok je režiser Lordan Zafranović zapisao da je Neda bila njegova omiljena glumica:

‒ Upisala se u glumačku i filmsku besmrtnost i ostavila tamo svoj večni trag. Kriterijumi i maniri intelektualne građanske sredine uticali su na paralelno nastajanje njena dva lika. Prvi je lik lepe, tople, inteligentne, zanimljive, produhovljene žene s posebnim osećajem i ljubavlju za kulturu i umetnost, koja je kao profesionalna istoričarka umetnosti i poznata galeristkinja, čija je galerija bila i svojevrsno stecište kulturnog života Beograda. A onaj drugi lik, Nedino pravo intimno biće koje u svakom od nas najčešće teško nalazi mogućnost da se neposredno pokaže i izrazi – Neda je realizovala uz pomoć svojih glumačkih ostvarenja na filmu.

Nedu Arnerić, kaže Dušan Kovačević, prvi put je video i upoznao kao glumicu na platnu provincijskog bioskopa. Davno…

‒ Video sam devojčicu koja je igrala u nekom neobičnom filmu, za koji i danas nisam siguran o čemu se radi. Znam samo da se taj film najviše pamti po pominjanju Nedine prve uloge. Bila je simpatična, nasmejana, draga i detinjasto bucmasta. Jednom rečju, darovito i napredno dete koje se preko noći, kao u bajkama, pretvorilo u lepu i zanosnu devojku. Sve se to događalo u godinama velike slave francuskog novog talasa, kada je Brižit Bardo bila simbol ženstvenosti miliona gledalaca širom sveta. Neda Arnerić je tih godina bila naša Brižit Bardo, kao što je Milena Dravić podsećala na Katrin Denev, a njen (kasnije) suprug Dragan Nikolić na Belmonda, ili Paja Vujisić na Žana Gabena. Tih davnih godina prošlog veka nisam znao ni slutio da ću Nedu sresti i upoznati relativno brzo – početkom sedamdesetih godina, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, posle renesansne predstave „Mušica”, u kojoj je igrala glavnu žensku 146 ulogu. Već uveliko zvezda jugoslovenskog filma, igrala je kao vihor pred zadivljenom publikom ‒ pukom, kao što je red kad se igraju narodne komedije za gledaoce željne smeha i pučke zabave ‒ naveo je Kovačević.

U svet glume Neda Arnerić još kao devojčica od 12-13 godina zakoračila je filmom „San” Puriše Đorđevića. Kada je ulogom Đurđine, odnosno Marklene u filmu „San” osvojila i publiku i kritiku, između ostalog, nazivali su je prvom dečjom zvezdom i ovdašnjom Širli Templ! Igrala je potom i u drugim, takođe čuvenim Purišinim filmovima „Jutro” (1967), „Podne” (1968)... Iste godine kada je pred publiku stigao film „Podne” gledaoce je osvojila i ljubavna drama „Višnja na Tašmajdanu” Stoleta Jankovića. A uloga Višnje ju je učinila još većom zvezdom. Usledile su brojne filmske i pozorišne uloge za koje je dobila najveća esnafska priznanja.

‒ Veliki sam profesionalac. Što jeste jeste. Zvezda nisam, ali profesionalac jesam. O svemu ipak gledaoci donose najvažniju presudu. Između glumaca i njih postoje posebne relacije. Sa slikarima i književnicima je drugačije. Oni mogu da zature svoje slike ili knjige u neke fioke, pa da neko jednog dana otkrije kako su to bila genijalna dela, ali mi živimo s publikom i za publiku, i ako ona misli da vredim, to mi je od svega najveća nagrada ‒ govorila je Neda Arnerić koja je znala da prokomentariše i da joj je u životu možda ponajviše žao zato što je skratila i prekinula detinjstvo:

‒ Moji roditelji su insistirali na toj skromnosti, gledano iz današnje perspektive možda čak i previše. Učili su me da budem fina, uglađena, lepo vaspitana. Umela sam kao dete da budem prilično nestašna jer mi je mašta bila bujna. Volela sam da zamišljam i izmišljam razne stvari, čitave teatre sam pravila od svog malog života. Sećam se kako su neki, kad mi je bilo sedam-osam godina govorili: „Ova mala će ili otići u cirkus ili će biti glumica.” Ispostavilo se tačno ‒ govorila je Neda Arnerić.

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Неда је попут хеленске богиње филмска дива не Србије већ Југославије... Нажалост бити глумица у Србији је пре пежоративно него афирмативно али то говори о нама као друштву а не о дами која је и својом професионалном импозантном делу које је културно благо Србије, Нама остаје само да негујемо леп и нежан сентимент према овој дами и глумачкој диви у нади да ће инспирисати младе глумице како се постаје велика глумица али и пре свега дама са манирима.
Minja
G. Zbijiću, ne postoji hrvatsko pismo! Postoji latinično pismo koje se koristi u hrvatskom, kao i većem broju evropskih jezika (ali i onih podalje, na primer, turski jezik koristi latinicu). Srpski jezik koristi pre svega, ali ne isključivo, ćirilično pismo, pa je Vaš komentar o 'hrvatskom pismu' malo promašen.
Драгољуб Збиљић
А зашто је књига објављена хрваатским писмом? Знају ли Вулкан и ауторка књиге да се српска дела објављена хрватским писмом редовно књиже већ дуго у хрватску културну баштину, јер еј српски језик, нормално, у свету регистрован ас српским (ћириличким) писмом, а нее с хрватским. Ми из незанања много радимо ан своју штету. Такви "гафови" у српској култури, у хрватској култури се нее догађају. Ми (Срби) из незанања и небриге (нехајнсоти) наносимо сами себи највеће штете.
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Zbiljiću, ne postoji "hrvatsko pismo", kao što ne postoji ni srpsko, francusko, rusko, englesko, nemačko... pismo!... Laž je da se "srpska dela" objavljena na latinici "knjiže" "u hrvatsku kulturnu baštinu"!... Nije tačno da je u srpskom jeziku čirilično pismo "ustavno obavezno pismo", obavezno je samo u službenoj komunikaciji, ne u javnoj, privatnoj... komunikaciji...
Драгољуб Збиљић
Господине vitabrevisе (баш лепо име), шта Вам то значи "препоручљиво писмо"? Ћириличко писмо (ако на њега мислите) није у српском језику никакво перпоручљиво, него еј уставно оабвеезно писмо. То што се ми (Срби) још држимо Брозовог "законоправила" (не држати се устава и закона), друго је питање.
Prikaži još odgovora
Коста
Назад...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.