Zoran Milivojević za „Politiku”: Tvoj uspeh je moj neuspeh

Mnogi bi se saglasili sa stavom da u našem društvu postoji nevidljiva socijalna sila koja pojedincu ne oprašta uspeh. Kada je neko sistematično uspešan u onom što radi, često postaje predmet difuzne agresivnosti i diskvalifikacija koji dolaze iz njegovog šireg i užeg okruženja. Znamo da nije lako dosezati lične ciljeve, a u društvenom ambijentu u kojem deluje sila koja sprečava i kažnjava uspešnost to je daleko teže. Svako uspešno društvo sastavljeno je iz uspešnih pojedinaca. U njemu deluju društvene sile koje podstiču uspeh zato što postoji svest da svaki uspešni pojedinac zajednici donosi neku korist.

Ona pokretačka sila koja podstiče pojedince da osporavaju tuđi uspeh jeste osećanje zavisti. Mentalni stav iz kojeg proističe zavist jeste upoređivanje s drugima, a koren toga je u detinjstvu.

Upoređivanje je početak

Da bi dete izgradilo sliku o sebi ono se nužno upoređuje s drugom decom. To najbolje znaju roditelji koji imaju više dece. Svako dete ne gleda samo odnos roditelja prema njemu, nego posmatra i odnos roditelja prema drugom detetu, bratu ili sestri, i onda upoređuje ova dva odnosa, uglavnom na svoju štetu. Reč je o dečjoj ljubomori. Dok se mlađe dete upoređuje sa starijim u smislu sposobnosti i onih aktivnosti koje su starijem detetu dozvoljene, a uskraćene mlađem, starije dete „meri” ljubav, pažnju i zaštićenost koje, po prirodi stvari, dobija mlađe dete. Kako oba deteta zaključuju da je ono drugo dete bolje prošlo, oba izražavaju ljubomoru.

Naši ljudi često brkaju ljubomoru i zavist upravo zato što ih deca ne razlikuju. Najkraće rečeno, za ljubomoru je potrebno troje, dok je za zavist dovoljno dvoje.

Iz upoređivanja proističe logika zavisti. Kada neko proceni da je neko u nečemu veoma dobar i uspešan, još se ne pojavljuje zavist. Ona nastane onda kada se osoba upoređuje s tim drugim i kada pomisli: Koliko je taj bolji od mene. Iz toga nužno sledi druga misao: Koliko je on bolji od mene, toliko sam ja gori od njega. Na taj način osoba tuđi uspeh pretvori u svoj neuspeh, a zatim počinje da je taj „neuspeh” boli. Ona tuđi uspeh doživljava kao napad na njeno osećanje lične vrednosti. Ono što zovemo „unutrašnjim detetom” u odrasloj osobi počinje da vrišti kako nije fer da je neko bolji od njega, kako je to nepravda.

Zapravo nije problem ni upoređivanje, ni takmičenje s drugima, niti samo osećanje zavisti. Problem je šta osoba uradi motivisana ovim osećanjem. Ona ima dva izbora. Prvi je da reaguje konstruktivno i da počne da stiče ona znanja i veštine koje će joj omogućiti da se izjednači ili da prestigne osobu s kojom se uporedila. Drugi izbor jeste da tuđi uspeh pokvari ako može ili, ako to ne može, da ga obezvredi ili da obezvredi drugog kao osobu. Drugi izbor je mnogo lakši. Mnogo je lakše otrovati komšijinu kravu, nego zapeti i raditi kako bi i zavidna osoba mogla da stekne kravu ili dve.

Nije lako ljudima koji se osećaju manje vrednima svaki put kada vide nekoga ko je u nečemu bolji od njih. Pravilo „tuđi dobitak je moj gubitak” odnosi se i na devojku koja počinje da se oseća ružnom kada vidi neku drugu koju ocenjuje kao lepšu od sebe. Koliko će data devojka ceniti sebe i svoje kvalitete ne zavisi od nje, već od manje ili veće lepote devojaka koje su oko nje.

Zavist podstičemo nesvesnom nepravilnom upotrebom reči – mešanjem reči „uzoran” i „zavidan”. Kada bi trebalo da kažu da se na nekoga treba ugledati, da je uzor ili na uzornom nivou, često kažu da je na zavidnom nivou, da mu treba zavideti.

Zabluda o gubitku

Opisana logika poređenja i zavisti se u teoriji igara naziva „zabluda nulte sume”. To jednostavno znači da je neko u zabludi da ako jedna strana ima dobitak, da druga strana ima isti toliki gubitak. Drugim rečima, ili ste pobednik ili ste pobeđeni gubitnik. Takvi ljudi otpisuju postojanje takvih razmena i odnosa u kojima obe strane dobijaju ili obe strane gube. Posledica društvene dinamike koja proističe iz ove zablude jeste da na kraju svi gube: i onaj ko zavidi, i onaj kome se zavidi, i zajednica kao takva.

Ima nekoliko izlaza iz zamke upoređivanja i zavisti. Najbolji je put emotivne zrelosti jer ljudi koji su prihvatili sebe prestaju da se upoređuju s drugima. Oni su zadovoljni i svoji bez obzira koliko su uspešniji ljudi oko njih.