Ponedeljak, 27.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Priča iz Velikog rata

U Skadru živi leš, u logoru pocrnelih ušiju, u Češkoj paradni kočijaš

Српски војници заробљени од А устроугара (Фото са сајта „Јадовно”)

Rad i red u srpskoj seoskoj kući pred Veliki rat. Život u porodičnoj zadruzi, poštovanje starijih. Sticalo se i imalo, pune štale i torovi... A onda ratno doba, mobilizacija i stradanja, odlazak u zarobljeništvo. Tu sudbinu doživeo je Požežanin Đuro Nikolić, pa je opisao u poznim godinama u autobiografskom spisu „Uspomene iz života”. Priredio ih je u ovom milenijumu Nedeljko Ješić, a objavio časopis „Istorijska baština”.

„Najlepše doba u našoj kući bilo je od 1907. do 1914. U kući 17 članova zadruge, mnogo se radilo. Bilo je uvek slugu i sluškinja, a za vreme sezone berbe šljiva i kukuruza po 15, 20, pa i 30 radnika. Stoke je bilo dosta: po 20 grla goveda, 80 ovaca, 40-50 svinja, tri-četiri konja. U kući je vladao patrijarhalni običaj, mlađi su poštovali starije. Kad otac ili stric Mojso ulaze u kuću, mlađi su ih pozdravljali ustajanjem...”

„Dolazi austrougarski rat 1914. u julu mesecu. Ja sam mobilisan i upućen na granicu na Kadinjaču. Kod kuće ostaje stric Mojso sa ženama, ostala je puna kuća, puni torovi i obori, bureta rakije, priplodni bik doveden iz Švajcarske koji je merio 1.200 kila... U novembru Švabe zauzimaju Srbiju sve do Rudnika i Jelice, gde su bili vraćeni i poraženi. Odmah posle toga moja generacija regruta bude pozvana na odsluženje kadrovskog roka.”

U Štipu je Đuro primljen u štab kao pisar, pre je primio pero nego tain. „Ali zavlada u tom gradu epidemija tifusa tako strašna. Poumirali su moji najbolji drugovi, pa i moj komandant, najposle se i ja razbolim. Posle ozdravljenja budem prekomandovan u Drinsku bolničku četu u Valjevo. U septembru 1915. budemo premešteni u Požegu, odakle nastaje evakuacija preko Čačka, Mitrovice, Vučitrna i tu nas zamalo Bugari nisu zarobili. U Peći ostajemo sedam dana. Tu smo bili svedoci da je zapaljena imovina srpske države, najveći deo ratne spreme pogorelo je i uništeno”, pisao je.

„Krenuli smo preko Rožaja za Podgoricu, ostavljeni sami. U Skadar stigli na Svetog Nikolu potpuno iscrpljeni, živi leševi. Tu su nas tukli švapski avioni. Bili smo skoro pred Dračem, ali budemo vraćeni u Podgoricu da otvorimo bolnicu i gledamo iznemogle vojnike. Tu je svakog dana umiralo po stotinu ljudi! U tom vremenu, baš na Svetog Savu, u Podgoricu su stigli Švabe i bili smo zarobljeni.”

Sprovode ga sa ostalima preko Lovćena i Sarajeva do velikog logora u Doboju. Među zarobljenim je bilo bosih i poderanih, trećeg dana pešačenja stižu u Derventu. Tu su ih sačekali švapski oficiri hrvatskog porekla.

„Jedan oficir upitao je lepo na srpskom jeziku: ’Kako je Srbi?’ Na to je dobio odgovor od iznemoglih: ’Dajte nam leba i obuću pa ćemo i u goru i u vodu!’ Na ove reči švapski oficiri su se zgledali i začuđeno rekoše: ’To je mnogo od umrloga srpskog vojnika.’ A zima je bila strašna. Strpali su nas u furgone i zaključali, drugi dan smo osvanuli negde na granici Bavarske. Ukazao se ogromni zarobljenički lager ’Hajnrihsgrin’ od preko 50.000 zarobljenika raznih nacija. Došli smo do njega toliko promrzli da su nam docnije uveta pocrnela. Na temperaturi 35 stepeni ispod nule morali smo svakog dana na kupanje. Pri ulasku u kupatilo stajao je po jedan podoficir koji je svakog pregledao i pljačkao. Hrana u lageru bila je očajna.”

Kasnije je Đuro sa desetak sunarodnika upućen na poljoprivredne radove u Češku, u blizini Praga, na imanje grofa Černina. Ova grofovija imala je preko 30.000 hektara sa 13 ekonomija. Tu su bile ogromne mašine za oranje na parni pogon, u štalama po 300 muznih krava i 100 teglećih konja, 20 lipicanera. Štale su imale vodovod na struju, muzilice su električne.

„Mi Srbi imali smo hranu, stan, ogrev, odelo, lečenje, 50 odsto od zarade. Za one ratne prilike to je bilo bolje nego za njihove građane. Docnije su došli ruski zarobljenici, gordi carski soldati, vrlo religiozni. Jutrom i na podne kad polaze na rad svi su u horu pevali njihove herojske pesme.”

Đuro je tu dugo radio. „Imajući u vidu da su svaki dan nastajala teža vremena ukoliko se rat produžavao, mi smo se ovde osećali kao u velikoj zavetrini. Tako je trajalo 1916. i 1917, a početkom 1918. situacija je kod češkog naroda bila druga, vojnici su napuštali front i krili se leti po poljima i žitu, najradije kod naših Srba koji su u štalama hranili stoku. Ja sam u to vreme bio paradni kočijaš, još od mladosti sam voleo lepe punokrvne konje. Brzo sam naučio da govorim češki i na sebe skretao pažnju. U slobodnom vremenu dala mi se prilika da s devojkama igram valcere, polku, mazurku... Jednog oktobarskog dana osvanuli su ogromni plakati i proglasi o Čehoslovačkoj Republici. Nije bilo nijednog švapskog vojnika, trobojka je bila znak novog vremena. Ja sam se istog dana po proglasu republike javio u Čehoslovačku sokolsku legiju, njihove devojke su bile lepe kao san, to su za mene bili najlepši dani. Posle šest meseci rešim se da krenem za Srbiju”, beležio je u svojim zapisima Đuro Nikolić.                                                    

 

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Čitalac Istorijske baštine
Autoru ovog članka se potkrala jedna greška: ove "Uspomene iz života" Đura Nikolića (sećanja koja je pisao u poznim godinama) priredila je za 23. broj Istorijske baštine Jasminka Lalović Đurić, a ne Nedeljko Ješić. Ješić je u 16. broju istog časopisa objavio neki drugi Nikolićev rukopis - kratke dnevničke ratne zabeleške - o kojima u ovom članku ipak nije reč.
Лазар
Увек се треба питати да ли би Срби боље прошли да су прихватили аустроугарски ултиматум и избегли рат. Српска влада није прихватила тачку бр 6 ултиматума, којом се тражило да аустроугарски иследници врше истрагу поводом Сарајевског атентата. Да је то прихваћено, страдало би можда педесетак високих официра чланова Црне Руке, а не онолики народ.
Ненад Рајковић Форцхајм Немачка
Трабали смо и Турке да задржимо.
prorektor
Cesi, hmm. U prvom i Drugom ratu su bili potpuno zaposleni, a za vreme Hitlera cinili su veliki procenat u industriji za potrebe Nemackog ratovanja. Kad je Hitler propao, mnogi su plakali jer je dosla i nezaposlenost. Kad su bezali od Sovjeta krajem 60tih, kroz Austriju su stavljani u logore, a muski i zene su razdvajani. Austrijanci kao Austrijanci, sta bi drugo, nadenuli su svoje lovacke sesire, silovali do mile volje, a Ceska i Slovacka drzava i dalje cuti o tom drustvenom masakru.
Miki
A sta mislite ko je radio u Nedicevoj Srbiji npr u oblastima koje su bile u interesu okupatoru (npr rudnicima). Da se ne mucite sigurno nisu Nemci dovodili Nemce iz Nemacke da rade kod nas tokom okupacije.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.