Nezapamćen ekonomski krah Libana

Liban je na kolenima, a Svetska banka procenjuje da je zemlja suočena s jednom od najtežih ekonomskih kriza, kakva se u svetu ne pamti poslednjih 150 godina.

Više od polovine od 6,7 miliona stanovnika zapalo je u siromaštvo. Ministar ekonomije je sedmi put od početka godine najavio nove, više cene hleba. Svakodnevni život gotovo da je paralisan. Radnje se zatvaraju.

Zdravstvo je u kolapsu, apoteke su u štrajku jer nemaju lekove koji se nabavljaju iz inostranstva, a Centralna banka ne prodaje dolare, tako da uvoznici ne mogu da otvaraju kreditne linije. Gubici Centralne banke procenjuju se na 50–60 milijardi dolara. Monetarne rezerve banke, čiji se guverner u Francuskoj i Švajcarskoj sumnjiči za visoku korupciju, ubrzano se troše na finansiranje programa subvencija za uvoz osnovnih proizvoda po ceni od šest milijardi dolara godišnje – kojih nema.

Nestašica goriva primorala je bolnice i bejrutski aerodrom, jedini u zemlji, da racionalizuju potrošnju i u nekim delovima isključe klima-uređaje i svetlo. Na sve to dolazi i novi uzlet pandemije, koja beleži rekordnih 577 slučajeva dnevno.

Nacionalna moneta nezadrživo pada u odnosu na dolar – funta je izgubila čak 90 odsto svoje vrednosti – što poskupljuje uvoz osnovnih prehrambenih proizvoda ili lekova, kojih je sve manje.

Libanski parlament je pre dve nedelje odobrio zakon o „tačkicama” za osnovne proizvode kako bi pomogao najugroženijima. Suma od oko 550 miliona dolara, koja zamenjuje dosadašnji sistem subvencionisanja, namenjena je za oko pola miliona porodica koje će u periodu od godinu dana dobijati 93 dolara pomoći mesečno.

Depresija nezapamćenih razmera dovela je Liban na ivicu kolapsa, a komandant nacionalne armije general Žozef Aun upozorava da se situacija pogoršava i da bi finansijska kriza mogla dodatno da podstakne političke i socijalne tenzije i stvori haos.

„Sve zainteresovane strane moraju hitno da rade kako bi se formirala vlada sposobna da odmah implementira reforme”, poručio je američki državni sekretar Entoni Blinken.

Francuski predsednik Emanuel Makron, koji je za godinu dana dva puta posetio Liban, zakazao je međunarodnu konferenciju pod sponzorstvom UN koja bi trebalo da „odgovori na potrebe Libanaca čija se situacija svakodnevno pogoršava”, kaže se u saopštenju francuskog Ministarstva inostranih poslova.

Konferencija će se održati 4. avgusta, na prvu godišnjicu razorne eksplozije u bejrutskoj luci, u kojoj je stradalo više od 200 a ranjeno oko 6.000 ljudi. Zemljom od tada upravlja isti kabinet premijera Hasana Dijaba, koji je podneo ostavku posle eksplozije, ali je sačuvan u prelaznom kapacitetu, a takav status onemogućava da sa Međunarodnim monetarnim fondom pregovara o uslovima spasavanja nacionalne privrede.

Liban bi od MMF-a mogao da dobije 900 miliona dolara, političari veruju da bi se time kupilo vreme do izbora naredne godine, ali brzi dogovori u okvirima sektaški podeljene zemlje u ovom trenutku deluju nerealno.

Francuska, bivša kolonijalna sila koja se oseća odgovornom za Liban, poziva da Liban što pre imenuje novog premijera pošto je uticajni sunitski političar Sad Hariri posle devet meseci početkom jula odustao od pokušaja da formira novu vladu.

Hariri, koji se sa premijerske funkcije povukao oktobra 2019. posle velikih protesta tokom kojih su se tražile ozbiljne reforme i kritikovana čitava libanska polufeudalna politička elita, sada je kao razlog odustajanja naveo nemogućnost dogovora o sastavu vlade s predsednikom Mišelom Aunom.

Po nepisanim libanskim pravilima, predsednik republike dolazi iz zajednice katolika maronita, premijer iz grupe muslimana sunita, a predsednika parlamenta daju muslimani šiiti. Povlačenje Haririja znači da ta zajednica teško može da nađe novog kandidata, pa je politička paraliza izvesna.

I dok međunarodna zajednica, predvođena Francuskom i SAD, ulaže sve diplomatske napore da obezbedi podršku Libanu, lokalni političari više se bave izborima naredne godine nego što pokušavaju da formiraju vladu i donesu plan reformi i borbe protiv korupcije, koja je Liban dovela na ivicu bankrota.

„Čekanje još osam meseci na parlamentarne izbore je čekanje na sporu smrt, a i nema garancija da će za osam meseci izbori biti mogući”, smatra Gasan Hasbani iz partije Libanske snage, hrišćanske grupe koja se protivi Aunu i šiitima iz formacije Hezbolaha koji podržavaju predsednika.

Politička pa potom finansijska paraliza direktan su rezultat inertnosti političara koji čitav narod mesecima drže kao taoce sopstvene nespremnosti na kompromise, što je najviše doprinelo uvećanju tenzije i svakodnevnim protestima po Bejrutu i severnom gradu Tripoliju u kojima je sve više povređenih.

Liban je preživeo ratove, ubistva i česte političke krize, ali sadašnji haos je istorijskih razmera i bez hitne pomoći spolja teško će se rešiti.