Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MILUTIN PETROVIĆ, reditelj

Sadašnjost je uverljiva iluzija

Volim o svojim precima da mislim dobro, a ne da im se rugam i ismevam ih prikazujući krezube, bizarne bednike u nekoj egzotičnoj zabiti sveta.
(Фото: лична архива)

Subotica – Film Milutina Petrovića „Nečista krv – greh predaka” imaće svetsku premijeru sutra na Letnjoj pozornici na Paliću, u okviru glavnog takmičarskog programa festivala. Pre svoje bioskopske premijere, najavljene za 24. avgust, film koji je rađen po originalnom scenariju Voje Nanovića i adaptaciji Milene Marković, ulazi u trku za jednu od festivalskih nagrada na Paliću.

Prvi reklamni video-materijal već je zaintrigirao publiku za film u kojem igraju Dragan Bjelogrlić, Anđela Jovanović, Katarina Radivojević, Nela Mihajlović, Feđa Šukan, a reditelj Milutin Petrović u više navrata je govorio koliko je tragao za izgubljenim scenarijom Voje Nanovića za čije postojanje se znalo samo po čuvenju.

Tokom rada na filmu, šta je ono o čemu ste vodili računa da se ne izgubi iz tog scenarija? Koja osnovna nit ili ideja?

Ogromnu odgovornost sam imao prema Voji Nanoviću. Gotovo kao neki dirigent kada radi Betovena. Znam da je Voja pisao sa idejom da on to sam režira. S jedne strane zbog toga mi je bilo lakše ‒ većina stvari su napisane jasno, već su formirane slike koje treba napraviti, ali sa druge strane Voja je genijaln režiser, stalno sam mislio da bi on to bolje uradio od mene... Takođe, kada praviš nešto tako veliko, ne možeš da se sakriješ pod nečiju senku, ne možeš da budeš samo izvođač, moraš da daš sebe, sve što imaš. Ipak, sve vreme se osećam kao da sam na nekom ispitu kod Nanovića. Ali siguran sam da nema boljeg „dirigenta” od mene da shvati osnovnu ideju ‒ ostaviti motive i osećanja likova dubokim, ali tako da psihologija ostane ispod prave filmske drame, onih stvari koje čine dobru filmsku priču ‒ spletke, ubistva, obrti, ljubav, lepota, istine i laži, stvari koje film voli. Borina dela su takva da je strašno lako skliznuti u patetiku, umišljeno i nerazumljivo umetničarenje. Voja Nanović nam je ostavio jedan od najboljih saveta vezanih za režiju, rekao je: „Mnogo više filmova je upropastila pretencioznost, nego aljkavost. To je jedna od najvećih zen mudrosti našeg zanata.”

Kakav je to greh naših predaka, kada on traje iz generacije u generaciju?

Originalni scenario je porodična saga koja se dešava u tri generacije, od 1850. do 1887. godine. Film „Nečista krv - greh predaka” se bavi najstarijom generacijom, vremenom Sofkinog dede, Hadži Trifuna. Njegov najmlađi sin i ljubimac je Efendi Mita, Sofkin otac. U priči o Hadžiji su koreni odnosa i drame koja će obeležiti Sofkin život. Mi nemamo pravo da sudimo našim precima, ali njihovi postupci svakako utiču na naš život. Međutim ono što moramo, jeste da razmišljamo o precima tako kao što će neki unuci razmišljati o nama. Svet ne možeš shvatiti ako o njemu misliš kao o nečemu što postoji u ovom trenutku, u kome mi postojimo. Tajna našeg postojanja nije u duvanju svećica na sopstvenom rođendanu, nego je u kašici slavskog žita, gde svako zrno simboliše duše svih stotina hiljada naših predaka. Sve što se nama dešava već se desilo, i dešavaće se dok postoji sveta. Sadašnjost je jedna veoma uverljiva iluzija. Film može da dodirne misteriju o toj zapetljanciji zakrivljenosti vremena i prostora.

Kada sam čitao scenario nisam imao baš takav utisak, ali sada kada gledam film, čini mi se da se on isključivo bavi onim što danas nazivamo položaj žene u društvu. Praktično to je ženski film. Možda je to i utisak koji je uslovljen svim tim skandalima i otvorenim slučajevima zlostavljanja, ali svakako utisak je veoma jak. Naš film bi mogao da ima podnaslov – „pitanje rodne ravnopravnosti – koreni”. Naravno film nije ni nalik suvoparnosti ovakve formulacije.

U filmu je rekonstruisano Vranje 19. veka, jezik, nošnja, običaji tog vremena. Koliko vam je bila važna ta autentičnost?

Sve što smo mogli, učinili smo da gledaocu bude udobno i da mu damo utisak pravog, velikog filma. Naravno, godinama smo istraživali etnološke fakte, imali konsultante za pitanja istorije, crkvena pitanja, jezik, oružje, uniforme, ali uvek u ključu da napravimo dobar komunikativan film, a ne da rekonstruišemo prošlost. To je em nemoguće, em nije dobro za film. Ljudi veruju u priču filma kada je film dobar a ne kada je u njemu prikaz autentične stvarnosti. To je tako i kod filmova koji bi baš da se bave stvarnošću. Čak i kod dokumentarnih filmova. Film uvek mora da bude film. Svaki put prevrnem očima kada na početku filma piše ono ‒ po istinitom događaju. Istinite događaje živimo, nije u tome fora. Dajte mi priču kao one priče koje nam je pričao deda a mi ga slušali otvorenih usta. Odmah bih potpisao da niko nikada u vezi ovog filma ne pomene režiju, montažu ili kameru, kostime, muziku, ne daj bože efekte, već da samo pričaju o glumcima, ali onako verujući da su to tamo na platnu bili pravi ljudi čiju dramu smo emotivno proživljavali u mraku bioskopa.

Da li može da se pretpostavi da će film doneti i novi pogled na Stankovića i njegovo delo?

Nadam se, ustvari siguran sam. Ali to ne bi trebalo da bude nov pogled na Stankovića, o njemu su tako pisali mnogo pametniji ljudi od mene. Znate i Voja i Bora su bili gospoda, obrazovani ljudi, šmekeri. Zatim Vranje je grad a ne selo. Trifun, Mita, Tašana, Cona su bogati ljudi od ukusa. Turske i albanske gazde takođe su ljudi sa manirima, odeveni u garderobu koju danas ne možemo ni da zamislimo mi u ovim brendiranim dronjcima. Tim je njihova drama veća a ne manja. Folklor je špajz iz kog se na posluženje iznosi slatko od šljiva, ali gosti se primaju u dnevnu sobu. Vi možete, na primer, da na Vuka Karadžića gledate kao na ćopavo samouko seljače iz Tršića, a možete kao na filološkog genija i velikog prosvetitelja čija radna disiplina u učinak ne mogu da se mere ni sa čim u današnjem svetu. Pa kako vam je drago. Ja volim da o svojim precima mislim dobro, a ne da im se rugam i ismevam ih prikazujući krezube, bizarne bednike u nekoj egzotičnoj zabiti sveta. Kod Bore je i nakazni Paraputa jurodiva sveta luda a ne odvratni grbavac.

I, na kraju, sa kakvim osećanjima dolazite na Palić na premijeru svog filma?

Jedva čekam. Toliko radimo na ovom filmu i sad je konačno došao trenutak da film krene da živi pred ljudima. Takođe se nadam da će naš film pokazati koliko ljudi ima koji žele da idu u bioskop, ali nemaju baš mnogo razloga da tamo odu. Ja sam jedan od takvih i suguran sam da nas ima mnogo, samo nas ne vide ovi što se kao razumeju u to „šta današnja publika želi da gleda”. Baš se nadam da ćemo ih zbuniti i poremetiti njihove računice. A depresija u kojoj je prelepo Palićko jezero je idealna energija za Borinu melaholiju.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ona ni ja
bas sam sa zadovoljstvom procitao tekst do samoga kraja.
Палић није депресија (+101m)
Војислав Нановић познати је југословенски и српски послератни (други светски рат) редитељ (Погон Б, Шолаја, Циганка, Бесмртна младост). Мећутим, ако сам Нановић није стигао да своје виђење "Нечисте крви", Боре Станковића преточи у дугометражни филм (а умро је давне 1983), не видим добар разлог зашто би неко данас преправљао сценарио Воје Нановића, урађен према роману "Нечиста крв", уместо да сачини свој сценарио, своје виђење романа Боре Станковића?
Pera
Zato sto reditelj nema sta novo da kaze.
Перивоје Поповић
Бора је био ненадмашни меланхолични геније патње - такав се тешко може померити и напред и назад. Потребно је само, колико је више могуће, следити његову тамну визију светлости.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.