Kad se srebro pretvara u zlato na sceni

Mislim da je san svakog stvaraoca da prezentuje svoju umetnost i u domovini. Pored emotivnog značaja, nastup u Beogradu bi mi bio potvrda da sam uspela u svojim ciljevima. Nekada sam maštala o tome, a sada to proživljavam. Značilo bi da pokažem svojoj porodici, prijateljima i pedagozima rezultate mog rada i truda u poslednjih dvanaest godina, od kako ne živim u Srbiji, kaže Bojana Mitrović, igračica u kompaniji savremene igre „Tanc Majnc”, pri državnom teatru u Majncu, pozorištu koje neguje poseban senzibilitet, a gostovaće ove jeseni na Beogradskom festivalu igre. Biće to prilika da pogledamo njihovo ostvarenje „Lanac duše” (Soul Chain) u koreografiji Šaron Ejal i Gaja Behara.

‒ Komad koji ćete videti je nastao 2018. Veoma dobro se sećam premijere. Bila sam fascinirana kolegama i predstavom shvativši da se nešto posebno izrodilo. To su brojni nastupi, publika, kritike i nagrada potvrdili. Šaron Ejal je najtraženiji koreograf savremene igre i ranije sam sa njom radila. Zahtevna je, intuitivna i za nju je pokret nešto mnogo dublje. U komunikaciji sa igračima koristi neobične slike, koje opisuje rečima „pretvori srebro u zlato”. Njene koreografije su ogledalo njenog trenutnog stanja, atmosfere, grupe sa kojom radi i muzike. Komad „Lanac duše” je fizički i psihički zahtevan, jer sve vreme brojimo. Akcenat je stavljen na grupu, zajedništvo, istrajnost i na ljubav, jer je za Ejalovu ova emocija primarni pokretač. Ovi elementi su i za mene razlog zbog kog se bavim ovim poslom. Neopisiv je osećaj satisfakcije, kada u predstavi restrikcije, kao što su držanje formacije, konstatno brojanje i igranje, doživite kao oslobađajuće ‒ kaže Bojana Mitrović, koja je završila 2009. baletsku školu „Lujo Davičo” u Beogradu, na odseku za savremeni ples i potom otišla u svet.

Bilo je jasno, kaže, da mora da ode, jer se u to vreme kod nas malo toga dešavalo u savremenoj igri.

‒ Upisala sam akademiju u Amsterdamu. Tu me je primetio Gaj Vajcman, koreograf trupe „Klub Gaj i Roni” iz Groningena, i sa njima sam igrala dve godine. Sarađivali smo i sa kompanijom iz Oldenburga. Od te 2011. datira moje poznastvo sa Honeom Dormanom, današnjim direktorom „Tanc Majnc” trupe. S obzirom na to da Srbija nije članica EU, teško je dobiti radnu vizu kao slobodni umetnik. Bila sam „primorana” da tražim posao tamo gde bih imala ugovor tokom cele godine. Nemačka je prava zemlja za ovakve slučajeve. Pridružila sam se 2014. u Majncu trupi koju ćete videti u Beogradu.

Na pitanje šta je još bilo presudno da baš tu u Majncu ostane, Bojana Mitrović odgovara:

‒ Pored navedenih praktičnih razloga sa vrstom angažmana, Honeov koncept me je privukao, jer on sam nije ni igrač, ni koreograf. Zato radimo sa gostujućim koreografima i nikada ne preuzimamo već postojeće predstave. Zahvalna sam što sam u poziciji da radim sa sjajnim umetnicima, imam stabilnost i odlične uslove rada. Dok je većina igrača ostajala bez posla, prihoda, treninga, mi smo bili privilegovani testiranjem koje nam je omogućilo da održavamo probe, iako predstave za publiku nisu bile moguće .

Za sada ih, dodaje, čekaju brojna gostovanja po Evropi i nadaju se da će se realizovati. O planovima u narednoj sezoni kaže:

‒ Ove sezone je nažalost sve bilo otkazano. Lično bih želela da za dve godine zaokružim svoj rad u kompaniji i onda kreće ponovno pronalaženje. Nadam se da ću biti od neke koristi mladima koji žele ovim pozivom da se bave. U kom vidu, još ne znam. Smatram da se svest o svemu menja, pa tako i o umetničkoj igri. Mnoge metode su zastarele, pa i pogrešne. Vreme je da se sve preispita i menja, od pedagoškog pristupa, zdravlja, fizičke i psihičke spreme, metoda, komunikacije, odnosa, plata, pa čak i penzija.

Povodom gostovanja na BFI Bojana Mitrović otkriva da je upravo njen prvi kontakt sa velikim kompanijama savremene igre i bio na ovom festivalu.

‒ Gledajući predstave shvatila sam da i ja želim da budem deo toga. Kasnije, odlaskom iz Srbije imala sam prilike da propratim razne festivale u više zemalja. Tvrdim da je selekcija BFI impresivna! Svake godine se informišem ko dolazi i uvek se iznenadim kvalitetom programa. Sigurna sam da Aji Jung nikada nije bilo lak  u ovim trenucima neizvesnosti. Bitno je da omladina u Srbiji i ljubitelji pozorišta imaju priliku da budu u centru dešavanja bilo koje umetničke discipline. Iskreno priželjkujem da i naši koreografi dobiju šansu da gostuju u drugim kompanijama i festivalima u svetu, kako bi se i naša savremena igra razvijala i dobijala svoje mesto na mapi. Ko zna, da nije bilo festivala, možda se ja ne bih ni odlučila na ovaj korak u svom životu.