Utorak, 19.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MIROSLAV LAZANSKI (1950-2021)

Novinarstvu nikada nije rekao zbogom

(Фото Н. Марјановић)

Bio je jedan petak, bilo je negde oko 17 časova, svi rokovi za prelom njegove kolumne su odavno istekli, redakcija je bila na ivici nervnog sloma, a ja sam čekao da se javi. „Daj, Lazo, šalji kolumnu, pa da bežim kući”, mislio sam se, ali ne postoji taj narodni heroj koji bi pustio „Politiku” u subotu bez njegovog teksta.

Pozvao me, smejući se kao dečak. Baš tako, kao dečak koji se najeo čokolade i ostatke želi da podeli sa svima.

„Nemam pojma o čemu ću da pišem”, tako je rekao, čime me dotukao kao da je lansirao nekakvu krstareću raketu o kojoj je znao svaku sitnicu, dimenzije, brzinu i domet kroz moje uvo, kao da je radio u projektnom birou za svemirska istraživanja Rusa ili Amerikanaca.

Predložio mi je da „guglujemo” zajedno, pronaći ćemo valjda nešto, jer na toj virtuelnoj besplatnoj prodavnici postoji sigurno nešto što će probuditi inspiraciju velikog Miroslava Lazanskog. Evo ga, NATO razmišlja da kupi nekadašnje odmaralište u Kumboru, pročitali smo, trkajući se u dvosedu, kao pobesneli Maksovi po internet magistrali.

Pola sata kasnije, stigao je njegov besprekoran tekst.

Pisao je svoje kolumne po običaju, u cajtnotu, kako dolikuje najvećem novinaru koji zna da žurka počinje tek kada se on pojavi. A najveći stiže poslednji!

Da mi je ova pamet, pustio bih belu stranu samo s njegovim potpisom i slikom, jer čitaoci bi pomislili da je to jedna od njegovih genijalnih fora, nešto što je želeo da poruči. Odavno sam zaključio da je on jedan od onih majstora novinarstva koji je odlučio, ko zna kada i ko zna gde, da nikada neće pisati dosadno i da će tu ideju zaštititi svojim imenom i prezimenom. Lako se pamti. Miroslav Lazanski.

Sva novinarska pravila prilagodio je sebi i tajfunskom snagom svog talenta i upornosti odlučio je da umesto sadržaja teksta, glavna vest bude on sam. Bilo je tako i juče.

Ujutru me probudila vest. Umro je Miroslav Lazanski. Čitav njegov opus, briljantne spoljnopolitičke analize, izveštavanje iz pustinjskih ratova, intervjui sa šefovima NATO-a ili Varšavskog pakta, odlazak na premijeru filma „Top gan”, javni i tajni razgovori sa Veljkom Kadijevićem, njegovi retki ali furiozni dolasci u redakciju, kada je mažnjavao komplete novina od kolega, kako bi pokazao da se ipak pojavio, da ipak priča o njemu nije legenda, da on ipak postoji, stale bi samo u tu jednu, jedinu rečenicu. Umro je Miroslav Lazanski. Ništa više i ništa manje.

Zemlja je mogla da se okrene naopačke, moglo je da se dogodi bilo šta, ali je njegov odlazak vest dana. Laza je zaista upropastio godišnji odmor, nešto više sebi, a nešto manje meni, jer umesto da se ovako opraštam od njega, trebalo je da sedimo u nekom od dorćolskih kafića, ispijamo hladno pivo i sočno tračarimo, dok ljudi prilaze i traže da se slikaju s njim, naprave selfi ili tome slično. Bio je jedini novinar na jugoslovenskim prostorima koji je imao istinski status pop-zvezde. Bio je Zdravko Čolić srpskog i jugo novinarstva. Govorio mi je: bio je Srbin, jugonostalgičar i jugotragičar!

Pisao je o ratovima, vojskama i oružju, a imao je srce dečaka, nestašnog i hiperaktivnog, ovdašnja verzija Haklberi Fina koji je retko svraćao u redakciju, smatrajući da u kancelarijama nema ničeg naročito inspirativnog za njega, a Laza nije od tipova koji tragaju za izgubljenim vremenom, već je bio novinarski akcioni heroj u pravom smislu te reči.

U Zagrebu je započeo njegov dug novinarski marš. Počelo je ovako. Sedelo je neko društvance u zagrebačkom kafiću „Zvečka”, među njima je bio Denis Kuljiš koji je već radio u „Poletu”. Diskutovali su o Legiji stranaca. Mladi Miroslav im je rekao da lupetaju gluposti, a Denis mu je rekao: „Kad misliš da znaš bolje, hajde to napiši za ’Polet’.” Lazanski je uključio forsaž, krenuo sa legionarima, a potom ih je zatrpavao novim tekstovima, da su u zagrebačkom „Vjesniku” zaključili da im je jeftinije da ga prime za stalno, nego da im nekakav nadobudni klinac uzima gomilu love kao honorarac.   

Objašnjavao mi je da je živeo za novinarstvo, da danas nema više takve strasti i da žali što je štampa u opasnosti da izgubi trku s elektronskim medijima i portalima. Tu smo se slagali, naročito oko još jedne stvari. Uz svaki obrok, morao je na stolu da ima novine. Zaista, ko još doručkuje burek i masnim prstima drnda po displeju pametnog telefona?

Kako će takva persona ikada postati novinar koji pravi intervjue sa Vladimirom Putinom i Bašarom el Asadom, izveštava iz pustinjskih ratova, posmatrajući strane novinare sa ručnim frižiderima, ledenom koka-kolom, laptop antenama i satelitskim telefonima, dok se Laza cenjka u hladovini njihovih suncobrana. On njima proda podatak o tenkovima, oni njemu pozajme satelitski telefon, da pošalje tekst. Posmatrao je kako za Kristijan Amanpur, Si-En-En helikopterima svakog drugog dana donosi novu garderobu i šminku, dok Laki preživljava hraneći se od pilula za preživljavanje koje je uzeo od francuskih pilota na „miražima”.

Plovio je u američkoj nuklearnoj podmornici kada se našao na Havajima, pošto je komandant američke Pacifičke flote ugovarao letovanje američkih mornara u SFRJ odmaralištima, šetkao se po nosačima aviona, novinarski je isleđivao šefa sovjetskog KGB-a, ufurao se u Severnu Koreju pre Donalda Trampa i posle Denisa Rodmana. Otvarali su mu vrata na koja god bi pokucao. Veljku Kadijeviću je savetovao, posle intervjua koji je napravio, da pohapsi sve republičke lidere, zajedno sa Miloševićem.

Prešavši u Beograd devedesetih, dizajniran kao maneken vojnoindustrijskog kompleksa, ali socijalističkog, sa „rej-ban”naočarima, već je bio etabliran kao superzvezda jugoslovenskog žurnalizma. Došao je, a gde bi drugo nego u „Politiku”.

Licemerna beogradska čaršija, preplašena konkurencijom, i to još došljačkom, a naročito deo novinarskog esnafa koji se samoproglasio novinarskim veličinama, iako su pisali poetično kao stenografi u „Službenom glasniku”, odmah su mu prišili epolete, dali činove i nalepili nekoliko slojeva kontroverzi. Uzalud su pokušavali da ga provuku kroz blato, omiljeno mleko za telo u Srba!

Dok mi je davao poslednji intervju kao kolega, pošto je postao ambasador Srbije u Rusiji, pitao sam se da li je njegova ekselencija unapređena ili ražalovana. Iako je to bio Lazin oproštajni intervju od novinarstva, kasnije se nije „skidao” sa televizija, nadavao je još podosta intervjua, pa sam ga pitao kad bismo se čuli, kad će konačno umuknuti i reći: „Zbogom, novinarstvo”. Laza mi je rekao – nikada!

Znam da su ga petkom svrbeli prsti, znam da mu je pisanje za „Politiku” nedostajalo kao da je početnik koji sanja da mu se pojavi ime i prezime ispod teksta, znam da bi sada trebalo da pomenem kako je sa njim otišao deo mene i svih nas, znam da bi trebalo dopisati nešto prigodno u ovakvim prilikama za kraj, ali dođavola, Miroslav Lazanski i patetika nikada nisu išli ruku pod ruku. Život je posmatrao kao bajku. Možda zato što je pisao kao zmaj.

Laku noć, majstore!

Komentari8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

siniša Aleksić
Laku noć Majstore
Младен Дамев
Вечна слава на бардот на југословенското новинарство, почивај во мир. Текстот се чита со солзи во очите, секоја чест Апостоловски.
Student prava iz Kanade
Gospodine Lazanski, hvala Vam za sve! U 3 ujutru po kanadskom sam procitao tuznu vest i bas mi je bilo zao. Srbija i srpski mediji vise nece biti isti. Jako cesto sam trazio nastupe gospodina Lazanskog na youtube-u i sa uzivanjem ih slusao. Zadnja dva dana gledam youtube video snimke o njemu i citam tekstove o njemu. U neverici sam. Gospodin Lazanski zasluzuje da se po njemu zove veliki trg, bulevar, novinarska katedra i jos mnogo toga. Veliki covek i gospodin! Da te Srbija ne zaboravi!
Нада Латиновић
Сјајан текст, као и увек Александра Апостолског. Без икаквог лицемерја и професионалне љубоморе, топло, искрено, опростио се од свог колеге дивним речима и потврдио је да је Мирослав Лазански био непревазиђени заљубљеник у исраживачко новинарство, немиран и радознао дух и прави мајстор свог заната. Свака част Аександре. Од новинара и превише.
Mileva
Hvala Vam, zaslužio je svaki od ovih komentara i podsećanja! A Vama svaka čast na emociji, naterali ste mi ipak suze na oči.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.