Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
74. KANSKI GRAN PRI: JUHO KUSMANEN, finski reditelj

Samo pusti da budeš ono što jesi

Bio sam fasciniran što sam mogao da snimim film na ruskom tlu. To je zemlja koju sam ja poput mnogih Finaca, jer smo blizu, proputovao mnogo puta i to baš vozom
(Фото: Д. Лакић)

Pošto je 2016. godine nagrađen u programu „Izvestan pogled” za film „Najsrećniji dan u životu Olija Makija”, finski reditelj Juho Kusmanen sa filmom „Kupe broj 6” popeo se ove ove godine na kansku lestvicu više – u Glavni takmičarski program, što se završilo osvajanjem 74. Gran prija, ravnopravno sa iranskim rediteljem Asgarom Farhadijem.

 Reakcija Kusmanena je bila neverica iako je već danima pre bio svestan da se njegov duboko humani egzinstencijalistički film snimljen u Rusiji na ruskom jeziku izuzetno visoko kotira na svim kritičarskim listama. U razgovoru za „Politiku”, u salonu „Ambasador” u festivalskoj Palati, tiho i skromno govorio je o izazovima snimanja u vozu Transsibirske železnice, mestu susreta dve srodne ljudske duše koje će upoznati i srpska publika, jer je „Kupe broj 6” kupljen i za naše festivale i bioskope...

Kroz likove finske studentkinje arheologije i ruskog rudara spojili ste dve različite kulture i Transsibirskom železnicom poveli na put. Je li to zapravo put do samospoznaje?

Možda bi se to putovanje moglo smatrati i nespretnim pokušajem da se pronađe harmonija i duševni mir u svetu haosa i anksioznosti. Srž ovakve priče i ovakvog putovanja leži u pojmu prihvatanja da ste deo ovog haotičnog sveta i da postojite onakvi kakvi jeste. Ali i da postoje i vaše srodne duše koje takođe streme duševnom miru i da postaje sasvim nebitno kojoj kulturi ili tradiciji pripadate.

Finkinja Laura putuje vozom da bi posetila drevne petroglife na severu, što se rudaru Ljohi čini besmislenim?

Laura želi da postane arheolog koja iz ovakvih stvari poput petroglifa dobija ispunjenje. Citira nekog mudrog čoveka koga je srela a koji je rekao: „Da biste upoznali sebe morate da znate svoju prošlost.” U interesu je prošlost ljudske civilizacije i misli da će je to ispuniti. Ali da li zaista hoće ili je to samo ukraden san od osobe kakva bi želela da bude? U vozu sreće tog dosadnog ruskog rudara koji je prati kao senka. Htela je da upozna svoju prošlost a upoznala je njeno otelotvorenje u formi Ljohe. Neprijatno i banalno, ali ispalo je tako.

Filmovi „on d roud” često govore i o potrazi za slobodom?

Upravo tako. Filmovi vezani za vožnju automobilima imaju više mogućnosti. Možete da idete gde želite, svako raskršće daje novu mogućnost iako smatram da sloboda nije beskrajan broj opcija već sposobnost prihvatanja vaših ograničenja. Vožnja vozom više liči na sudbinu. Ne možete vi da odlučujete gde ćete ići već samo možete uzeti ono što vam se daje.

Odnos vaših junaka razvija se u različitim pravcima, ali nijedan nije onakav kakve smo navikli da gledamo u filmovima o ljubavnim romansama?

Romantične ljubavne priče su često preuske, a mene su zanimala osećanja koja su izvan seksualne napetosti. Moje interesovanje leži u tim komplikovanim osećanjima iza različitih vrsta odnosa. Voleo bih da razumem zašto se tako osećamo. Za mene je ovo priča o Lauri i Ljohi koji dele nešto dublje od seksualne potrebe. Oni su više kao davno izgubljena braća i sestre. Povezani su na emocionalnom nivou, a ne deljenjem kulturnih temelja.

Oni jedno drugom postaju ogledalo?

Da, može se tako reći. Jedna od tema filma je upravo susret sa „drugim”, možda i sa drugim ja. Ljoha je taj „drugi”, ogledalo Laurine slike koju ona pokušava da izbegne. Priča o susretu sa „drugim” je i priča o zaranjanju u svoju unutrašnjost i pokušaj da razumete i prihvatite ko ste. Kada upoznate nekog novog postoji mogućnost da ponovo počnete da se pretvarate da ste nešto što biste želeli da budete. Međutim, to upoznavanje može da bude i prilika da se otvorite, naučite nešto novo o sebi. Postoji određena vrsta utehe u strancima u zavisnosti od njihovog pogleda. To smo svi ponekad iskusili. I bilo je delotvorno kada smo u tim situacijama samo pustili da budemo ono što jesmo.

Sedamdesetih godina prošlog veka putovala sam Transsibirskom železnicom i vaš film mi je vratio uspomene a i uverio da se ništa u tom vozu nije promenilo?

Da, još su tu kušet kola iz sovjetskog vremena i namrgođene kondukterke kao stroge domaćice vagona, ali jeste se sve i dosta modernizovalo.

Iz filma „Kupe broj 6” (Foto: Pres služba 74. Kana)

Ova filmska priča nastala je prema romanu Roze Liksom u kojem radnja i jeste smeštena u Sovjetskom Savezu?

Da, ali sam ja radnju smestio u neodređeni period, ona se može događati i danas u Rusiji. Roman Liksomove je poslužio kao snažan predložak za scenario u kojem je mnogo toga izmenjeno. Roman se bavi Sovjetskim Savezom kao stanjem uma, a ja sam želeo da izbegnem taj geografsko-politički okvir. Ono što želim da gledaoci pogledaju jesu ova dva ljudska bića, bez ikakvih tematskih komentara o vremenu ili mestu.

Tu su i petroglifi koji doprinose suštini filma?

Petroglifi su trajni znaci prišlosti i moja junakinja misli da će kada ih vidi uspostaviti kontakt sa nečim trajnim. U životu koji nije ništa drugo do niz trenutaka koji nestaju, ona misli da bi mogla da se oseća dobro. Ali petroglifi su samo hladno kamenje i preko njih ne možete osetiti nikakvu vezu, sve što imamo su prolazni trenuci i sve što je važno je privremeno. Ako jurimo za nečim večnim mogli bismo da izgubimo ono što sada imamo. S druge strane, petroglifi mogu da predstavljaju i strah od smrti, jer ne želimo trajno da nestanemo, želimo da nas se sećaju. Laura i Ljoha su jedno drugom postali petroglif. Film „Kupe broj 6” je možda moj petroglif, jer se nadam da će ostati dugo i pošto ja odem.

Biti Finac i snimati film na ruskom tlu i ruskom jeziku, to je neobično?

I jeste i nije. Bio sam fasciniran što sam mogao da snimim film na ruskom tlu. To je zemlja koju sam ja poput mnogih Finaca, jer smo blizu, proputovao mnogo puta i to baš vozom. Sviđa mi se kako zemlja izgleda, volim ljude, volim vozove i zaista volim filmove o vozovima.

Voz je ujedno i prostor pun ograničenja, predpostavljam i veoma težak za snimanje?

Da, bilo je teško, ali ne i nesavladivo jer sam sa glumcima i direktorom fotografije imao višemesečne probe. Morali smo tačno da odredimo uglove snimanja u tom skučenom kupeu, da znamo unapred kakvo i kada nam je svetlo idealno. Teško je bilo i linijskim producentima i menadžeru lokacija, jer su morali stalno da traže dozvole za snimanje i sarađuju sa ruskim vlastima u tražnji dozvola za iznajmljivanje voza i korišćenje koloseka. Rusi su nas savetovali da ne radimo na taj kompikovani način korišćenja stvarnih koloseka i voza. Mislili su da je bolje da to sve scenografski izgradimo i ne mučimo se. Ali iz moje perspektive autentičnost je bila na prvom mestu.

I „Kupe broj 6”, baš kao i vaš „ Najsrećniji dan u životu Olija Makija” imaju nešto zajedničko – humor ?

Dobijam više zadovoljstva kada mogu da nasmejem tužne ljude. Možda je to razlog zašto u mojim filmovima postoji neka vrsta mraka u kombinaciji sa smehom. Bezbrižno smejanje je zabavno, ali nije dovoljno zanimljivo za pisanje. Humor treba da izvire iz naših svakodnevnih teškoća, naših grešaka i mana i naših nerealnih htenja. Humor i ton pričanja je nešto što većini ne morate da objašnjavate. Nema razloga za objašnjenje. S druge strane tu je i ta moja ljubav prema ljudima koji su možda nespretni i nesavršeni. Nema mišljenja, nema poruka, ali humor je način na koji vidim svet i kako ga pokazujem.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokic
Reditelj misli da je u "Paviljonu br:6" moguće postojanje "Kupea br:6"?! Iluzija. Jung, From i drugi psihoanalitičari su razvijali ideje da mi sanjamo simbole i mitove koji su slični onima koje su ljudi hiljadam godina ranije gajili u sebi dok su bili živi u raznorodnim kulturama te da je to "potvrda" da postoji najmani zajednički sadržalac "kulture" Homo sapijensa te da se stoga mi svi "razmemo". To je još jedna neempiriska iluzija.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.