Nedelja, 05.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
74. KANSKA NAGRADA ŽIRIJA: Apičatpong Virasetakul, tajlandski reditelj

Zvuci utrobe zemlje i slojeva ljudskih sećanja

Svi moji filmovi izviru iz sveta tajlandskih verovanja. Verujem u transmigraciju duša između ljudi, biljaka, životinja i duhova
Из филма „Меморија” (Фото: прес служба Канског фестивала)

Kada je pre 11 godina u Kanu osvojio „Zlatnu palmu” za film „Ujak Bunmi koji priziva svoje prethodne živote”, koji se po stilu, fantazmagoričnoj naraciji i rediteljskom estetskom snoviđenju izdvojio od svega u filmu do tada viđenog, tajlandski reditelj, arhitekta i video-umetnik Apičatpong Virasetakul, u večeri prijema nagrade nije imao adekvatnu obuću za strogo propisanu mogućnost ulaska u veliku dvoranu Teatra Limijer.

Problem je tada rešen u hodu – direktor austrijskog Muzeja filma izuo je svoje crne lakovane cipele, dao ih Apičatpongu, okrenuo se i otišao bos niz onaj čuveni stepenasti crveni tepih napustivši tako svečanu ceremoniju dodele „Zlatne palme” upravo Apičatpongu. Poučen takvim iskustvom tajlandski reditelj za „Politiku” kaže da je na 74. Kanski festival poneo crne cipele. I dobro je učinio. Bile su mu potrebne. U tom istom Teatru Limijer, u kojem važi taj neopušteni dres kod (obavezno crno odelo, zatvorene elegantne cipele i leptir-mašna), Apičatpongu Virasetakulu predsednik žirija Spajk Li svečano je uručio festivalski „Veliku nagradu žirija” (Prix du Jury). Nagrada zaslužena za tročasovni, misticizmom, zvukom i dubinama potrage za ljudskim sećanjima ispunjen film „Memorija”. Snimljenim u Kolumbiji, sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi, ali i sa potpisom Apičatpongovog producenta...

Apičatpong Virasetakul: višestruki kanski laureat (Foto: D. Lakić)

Vi sa Tajlanda, Tilda iz Škotske, a spojili ste se da snimite mistični film u Kolumbiji, u Bogoti, na sasvim drugoj strani sveta?

Da, a to se dogodilo tako što sam boravio na Kartahena filmskom festivalu u Kolumbiji i bio oduševljen biljkama, blizinom džungle, tlom, pejzažima, oblacima. Sve je tako drugačije, magično. I Tilda je na tom festivalu jednom prilikom boravila i kada sam joj javio da bi se naš zajednički projekat možda mogao snimati u Kolumbiji, jer bi tu veza sa prirodom ali i sa nasiljem možda bila još čvršća, odmah se složila. Znala je o čemu pričam.

Oduševljenje biljkama, tlom, pejzažima govori o tome kako doživljavate prirodu, a možda i o tome kako doživljavate svet?

Ne razdvajam prirodu od sveta. Povezan sam sa prirodom, sa biljkama, drvećem i tlom. Čak sam se sa sestrom angažovao u ostvarivanju sna o plantaži avokada. Tako bih bio još u čvršćem kontaktu sa prirodom, koji mi je toliko potreban.

Filmski projekat „Memorija” razvijali ste punih sedamnaest godina, uključivši Tildu Svinton pre četrnaest?

Naše prijateljstvo traje dugo. Polako smo sve to razvijali, paralelno radeći i druge stvari. Ona i ja smo čak u međuvremenu razvili i ostvarili filmski festival na jednom malom pustom tajlandskom ostrvu, samo za sto ljudi. Nazvali smo ga „Festival na steni”. Do ostrva se dolazilo čamcima osvetljenim svetiljkama i svećama. Na njemu nije postojalo ništa drugo do čiste prirode, velikog filmskog platna i zvezda iznad nas. Potpuno ludo i divno. Jedinstveno. Nažalost, održali smo ga samo jednom, a bilo je kao san koji se ne može ponoviti. Jedan od Tildinih i mojih najlepših snova.

Zašto samo jednom?

Nismo uspeli da skupimo budžet za novo izdanje.

I „Memorija” je jedan od takvih vaših zajedničkih snova?

Još jedan veoma ličan projekat za nju i mene. Dugo smo radili na razvoju njenog lika – Džesike, koja na specifičan način istražuje svet, njegovu suštinu i suštinu ljudskog postojanja. Istražuje svet pamćenja i sećanja.

To čini na neuobičajen način, tako što stalno čuje snažan zvuk, čije poreklo ne ume da objasni?

Džesika pati od sindroma „eksplodirajuće glave”. Veoma specifičan, od strane nauke još neobjašnjiv sindrom koji izaziva mnogo frustracija za one koji od njega pate, jer ne mogu da objasne drugima kakav to zvuk čuju u svojoj glavi. Zvuk koji ih stalno budi iz sna. U filmu to je i eho nečega duboko unutrašnjeg u Džesikinoj glavi i mnogo je bilo frustracija i za nju da dočara takvo stanje, ali i za mene da objasnim svom dizajneru zvuka kako bi sve to trebalo da zvuči. Zato i imamo u filmu onu važnu scenu pretraživanja biblioteke zvukova.

Ta scena je fantastična, kroz nju zvuk sam za sebe postaje poseban lik u filmu, a kroz Džesikine opise čak dobija i svoj fizički oblik?

Da, taj zvuk je veoma karakterističan, poprima oblik lopte, oblik planete Zemlje i u toj sceni sam iskoristio čitav niz zvukova koji dočaravaju zvukove nasilja u holivudskim filmovima. Oni imaju fantastičnu zbirku zvukova simuliranog nasilja.

Ima u svemu tome i puno simbolike iz današnjeg vremena kada nam je svima puna glava uznemiravajućih zvukova sveta u kojem živimo?

Upravo je to i bila jedna od ideja „Memorije”. Da se ukaže na to. Da se ukaže na zvukove ubistava i metaka, ne samo na ulicama Kolumbije već svugde u svetu. Toliko je zvukova koji nas trgnu, uplaše. Ne znamo da li je to nekom pukla guma ili smo čuli pucanj. Ne znamo je li to zvuk vatrometa ili su to ulične rafalne paljbe, a nažalost, u današnjem svetu to može biti zvuk i ratne rafalne paljbe. Kroz takve vrste stresnog zvučnog intenziteta ljudi sve češće prolaze.

U svim vašim filmovima ima i puno misticizma, izvire li on samo iz tajlandske kulture i tradicije?

Svi moji filmovi izviru iz sveta tajlandskih verovanja. Verujem u transmigraciju duša između ljudi, biljaka, životinja i duhova. Devedeset odsto Tajlanđana u to veruje, ima ideju o reinkarnaciji i veruje u duhove. Sve je to prilično u našoj krvi. Oduvek sam smatrao da nije svaki film za svakoga i ako bih se zbog toga brinuo, ne bih ni snimao filmove. Ipak, smatram da je ovaj moj film i te kako univerzalan.

Kada smo se ovde prošli put sreli, a vi osvojili „Zlatnu palmu”, rekli ste mi da ste introvertna ličnost i da su vaši filmovi možda sinteza prošlih života?

Za mene filmsko stvaralaštvo predstavlja izvor svega onoga čiju energiju nismo pravilno koristili. Nikada nismo istinski objasnili unutrašnje funkcionisanje uma. Pominjete sintezu prošlih života, može i tako – ali samo u smislu da kada se neobični događaji predstave kroz film, taj film postane deo zajedničkih uspomena i slojeva sećanja ljudi koji su ga stvorili i publike. Što se mene i moje introvercije tiče, ja sam zainteresovan za istraživanje utrobe ovakve vremenske mašine. Možda tamo postoje kakve misteriozne sile koje čekaju da budu otkrivene. Čekaju da budu potvrđene kao naučna činjenica. U svakom slučaju, moja percepcija života dovela me je do eksperimentalnog filma u kojem umetnik može potpuno slobodno i besplatno da izrazi sebe...

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.