Subota, 16.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
IZ STARIH RIZNICA

Američki konzuli

Malo je poznato da su prvi predstavnici SAD pri Kneževini Srbiji bili postavljeni 15 godina pre uspostavljanja zvaničnih diplomatskih odnosa naših država, a ostao je zabeležen pokušaj da pomognu u modernizaciji naoružanja
Јуџин Скајлер, изванредни и опуномоћени посланик САД у Србији (Фотографије из архиве Б. Богдановића)

Poznato je da su ministar inostranih dela Kneževine Srbije Čedomilj Mijatović i diplomatski predstavnik SAD Judžin (Jevđenije) Skajler (1840–1890) 14. oktobra 1881. potpisali Konzularnu konvenciju i Trgovinski ugovor. Judžin Skajler je 7. jula 1882. imenovan za prvog izvanrednog i opunomoćenog poslanika SAD u Srbiji, a akreditivna pisma kralju Milanu Obrenoviću predao je 10. novembra iste godine.

Kako je u to vreme jedini Amerikanac u Beogradu bio dopisnik „Tajmsa” Edvard Maksvel Grant, Skajler ga je 1883. odredio za vicekonzula. No, manje je poznato da je prvi američki diplomatski predstavnik pri Kneževini Srbiji bio postavljen 15 godina ranije.

Mađarski emigrant

Nakon sloma mađarske revolucije 1848–1849, deo pobunjenika uspeo je da emigrira. Lajoš Košut je s grupom svojih oficira, među kojima se nalazio i Lajoš Čapkaj, 1851. u bostonskom hotelu „Sjedinjene Države” novinarima dao intervju. „Doktor” Lajoš (Ludvig, Jozef) Čapkaj (1830–1882) tada je tvrdio kako je tokom borbi 1848–1849. služio u Košutovoj armiji kao „glavni hirurg 20. honvedskog puka i upravnik vojne bolnice u Pešti”. Čapkaj je, privučen „zlatnom groznicom”, prešao u Kaliforniju, ali tamo se, navodno, obogatio ne zlatom već trgovinom nekretninama. Američko državljanstvo dobio je tek 1856. godine. Bez obzira na to, još 1854. u San Francisku otvorio je kliniku „Veliki medicinski i hirurški institut”.

Hotel „Sjedinjene Države”, u kome je Lajoš Čapkaj prvi put javno nastupio u Americi

Lajoš je građane San Franciska lečio do 1864, kada je zatvorio institut i krenuo na put po Evropi. Navodno je bio nominovan za američkog predstavnika na Trgovačko-industrijskoj izložbi u tada pruskom Ščećinu. Nije potpuno jasno kakva je zaista bila Lajoševa uloga, pošto je na istom sajmu SAD zvanično zastupao Džon Klipart, sekretar odbora za agrokulturu države Ohajo.

Neposredno nakon ubistva Abrahama Linkolna, novi američki predsednik Endru Džekson Senatu je preporučio Čapkaja za generalnog konzula u dunavskim kneževinama (Vlaškoj i Moldaviji, odnosno Rumuniji). Čapkaj je dužnost u Bukureštu obavljao od 1. maja 1867. do 1. jula 1868. godine.

Čapkaj je u maju 1867. prvi put skrenuo pažnju Stejt departmentu na Srbiju. Državni sekretar Vilijam Sjuard ga je 12. jula ovlastio da izabere i postavi agenta u Beogradu koji bi bio u nadležnosti konzulata u Bukureštu. Čapkaj je kontaktirao sa Kostom Magazinovićem, konzularnim predstavnikom Srbije u Bukureštu, zamolivši ga da pronađe odgovarajuću ličnost koja bi besplatno obavljala ovaj posao. Kako nikoga nisu uspeli da pronađu, predloženo je da se te dužnosti prihvati Čapkaj. On je 10. decembra podneo izveštaj Sjuardu, preporučujući sebe lično za konzularnog predstavnika. Kako je u to vreme, nakon austro-ugarske nagodbe, zaživela dvojna monarhija, Čapkaj je poželeo da se vrati u domovinu pa se preporučio i za konzula u Budimpešti. Štaviše, sredinom 1868. insistirao je da bude premešten u Budimpeštu „zbog klimatskih uslova koji su mu tamo odgovarali”.

Kako je Stejt department ignorisao ove zahteve, Lajoš je zatražio dozvolu da otputuje u neku od austrougarskih banja. Vašington se saglasio, ali pod uslovom da vođenje konzulata u Bukureštu privremeno preuzme švajcarski konzul. Kako Švajcarska nije imala predstavnika u dunavskim kneževinama, Čapkaj je 1. jula 1868. rukovođenje konzulatom predao Kosti Magazinoviću. Tako je došlo do pomalo apsurdne situacije – američki diplomatski predstavnik u Bukureštu bio je srpski konzul Kosta Magazinović! Kada je, krajem 1869. godine, Magazinović napustio Bukurešt, konzulat SAD je privremeno zatvoren. Ovo je označilo intermeco u diplomatskim odnosima koji je trajao sve do završetka Berlinskog kongresa.

Konstantin Magazinović, srpski konzul u Bukureštu

U avgustu 1878, američki poslanik u Beču Džon Adam Kason pokrenuo je pitanje ponovnog uspostavljanja odnosa sa Srbijom. No, državni sekretar Vilijam Evarts je 2. decembra odgovorio da Vašington trenutno ne razmatra uspostavljanje odnosa s Beogradom. Bez obzira na to, knez Milan je 13. juna 1879. u Njujorku ustanovio počasni srpski konzulat, a Gerhard Jensen postavljen je za počasnog srpskog generalnog konzula.

Prema istraživanjima Ljube Popovića, Jensen je izabran na predlog beogradskog trgovca Riste Paranosa, a uz posredovanje njegovog delovođe, „amerikaniste” Morfija P. Panajota (budućeg gradonačelnika Zemuna).

Prema Paranosovim rečima, „gospodin Gerhard je kao čovek, po važnosti svoje kuće i po svojim simpatijama za Srbiju, zasluživao da bude počastvovan titulom našeg konzula koju (bi) dužnost on, razume se, besplatno vršio... Jensen je rođen u Hanoveranskoj, Đermanija gdi je svršio svoje nauke, posle toga bio je delovođa jedne velike trgovačke kuće u Hamburgu, i bavio se pored svog mesta, kada je u trgovini zlu zašlo, sa žurnalistikom, kao saradnik vodećih listova. Do ujedinjenja Đermanske države sa Pruskom bio je Gerhard Jensen konzul Oldenburga, a od kada (se nalazio) u Americi, biće preko 27 godina, razume se da je (postao) amerikanski podanik, dakle Amerikanac. Imajući ujaka u Americi, g. dr Šmita, pruskog tajnog savetnika i đeneralnog konzula u Njujorku, (otišao je) u ovo mesto gde je nastavio pod firmom 'Gerhard Jensen i Komp', sa kojom je trgovačka kuća Paranosa odavno u svezi stajala”.

 Prepiska između Geharda Jensena i Jovana Ristića

Većina Ristinih navoda odgovarala je istini. Domaća kuća „Paranos i Krsmanović” je, naime, preko Gerharda Jensena u SAD godinama uspešno izvozila – suve šljive. Nakon prelaska u Njujork i sticanja američkog državljanstva, Jensen je s „ujakom” Leopoldom Šmitom, Vilijemom Vilijamsom i Rupertijem pokrenuo zajedničku trgovačku kompaniju. Gerhard je ukazom predsednika Endrua Džonsona 1866. postavljen za konzula Velikog vojvodstva Oldenburg-Holštajna, a iste godine, Leopold Šmit je primio dužnost generalnog konzula Kraljevine Saksonije.

Malo je poznato da je Jensen, tokom vršenja dužnosti počasnog konzula, pokušao da Srbiji pomogne u modernizaciji naoružanja.

Čapkajev „Veliki medicinski i hirurški institut”

Naime, 1880. godine rad na izboru nove puške za srpsku vojsku bio je u završnoj fazi. Komisija se već opredelila za oružje M1880 sistema „mauzer-milovanović” (popularnije kao „kokinka”), ali se odugovlačilo s potpisivanjem ugovora s nemačkom fabrikom u Oberndorfu, pošto Srbija nije imala potreban novac. U cilju izlaza iz krize, ministar vojni Jovan Mišković je 5. avgusta 1880. zamolio Jovana Ristića da preko Jensena ispita mogućnost o izradi 50.000–60.000 pušaka u nekoj od američkih fabrika. Pri tome, Srbija je bila u mogućnosti da troškove isplaćuje u godišnjim ratama od tri do četiri stotine hiljada franaka. Jensen je 27. septembra obavestio Ristića da su sve američke fabrike zauzete izradom pušaka za rusku i tursku vojsku, te da bi proizvodnju „kokinki” prihvatile samo pod uslovom ako bi im se odmah, u celosti, isplatila vrednost narudžbine. Jensen je predložio i drugu mogućnost; na stokovima „Providens tul kompanije”, Roud Ajland, nalazilo se između 50 i 100 hiljada pušaka „pibodi-martini” M1873. Ovo oružje je naručila Otomanska imperija, uplatila avans, ali kasnila je s otplatom glavnice. Tako je fabrika bila spremna da ih, opet, za gotov novac, proda drugoj državi. Ristić je već 1. oktobra ponudu prosledio novom ministru vojnom Milojku Lešjaninu i ministru finansija Vladimiru Jovanoviću. Nažalost, sistem pušaka kao i način plaćanja nisu odgovarali srpskoj vladi pa je Ristić obavestio Jensena da se američke ponude ne mogu prihvatiti.

Kraj u zaboravu i siromaštvu

Prvi američki konzul u Srbiji Lajoš Čapkaj preminuo je 27. maja 1882. godine, znači mesec dana pred Skajlerovo imenovanje za prvog izvanrednog i opunomoćenog poslanika SAD u Srbiji. Bivši doktor i diplomata umro je u hotelskoj sobi u Portlandu, zaboravljen od svih i na ivici siromaštva. Drugom „prvom konzulu” Gerhardu Jensenu 12. februara 1883. godine potvrđeno je zvanje koje je imao u Njujorku i na tom položaju je ostao naredne tri godine. Njegova dalja sudbina je zagonetka.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.