Ponedeljak, 06.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ZAROBLjENICI APRILSKOG RATA (30)

Iz nemačkog logora u jugoslovenski zatvor

Заточеници у Немачкој: Милош Вучковић је трећи слева, с лулом, а Љубомир Живановић је у средини

U jednom od prethodnih nastavaka serijala o zarobljenicima Aprilskog rata, „Politika” je objavila tekst o Milošu Vučkoviću, ocu beogradskog advokata Slobodana Vučkovića. Tim povodom, našoj redakciji se javio Milivoje Živanović, sin Ljubomira Živanovića, takođe zatočenika i prijatelja Miloša Vučkovića. On je podelio priču o svom ocu Ljubomiru s našim čitaocima, motivisan time što je, kako kaže, tema kojom se bavi naš serijal „vrlo malo obrađena tako da ovaj feljton možda po prvi put otkriva široj javnosti kako je to bilo”.

Ljubomir Živanović (Udovice 1897 – Beograd 1988) bio je Vučkovićev kolega i drugovao je sa njim i pre Aprilskog rata. Zajedno su radili u Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije a našli su se skupa i u zarobljeništvu.

„Pre rata, moj otac radio je kao viši činovnik Narodne banke, a 1940. je unapređen za direktora filijale u Kragujevcu. Takođe, radio je honorarno kao knjigovođa u jednoj agenciji a bavio se i vinogradarstvom u svom vinogradu u okolini Smedereva. Kao rezervni konjički major je zarobljen u Bosni nakon Aprilskog rata. A odatle pravac Nemačka i logori u Nirnbergu, Osnabriku i Hamelburgu”, kaže Milivoje.

Pamteći očeve priče, on kaže kako su srpski oficiri u logorima tretirani sa poštovanjem.

Portret Ljubomira Živanovića koji je u Hamelburgu avgusta 1943. naslikao Veljko Stanojević

„Ako bi nemački kapetan pozvao mog oca na raport, salutirao bi tom prilikom kao da je pred njim nemački major a ne sužanj. Zarobljenici su u početku dobijali pakete s hranom i potrepštinama iz raznih zemalja, a najčešće iz SAD. Te pakete su pregledali nemački vojnici, nakon što bi ispraznili barake od zarobljenika. Posle jednog takvog pregleda nestao je ručni sat ’lonzin’ kapetanu Srbinu. Dignuta je uzbuna i posle dva dana pronađen je sat. Ukrao ga je nemački stražar, koji je sutradan streljan”, govori Milivoje.

Kako se pogoršavao položaj Nemačke na frontovima, prestalo je sa paketima i počelo je gladovanje, a obroci u logoru su bili nedovoljni i neredovni.

„Repa je bila glavno jelo. Moj otac je u logor 1941. ušao sa 90 kilograma a 1945. je imao 46 kilograma”, navodi Milivoje.

On se seća i očevih priča o neslozi među srpskim oficirima u logorima. Linija podele je bila između jednih koji su naprasno podržali nadolazeću Crvenu armiju, pa su skinuli kokarde sa svojih šajkača i crvenim koncem na njima izvezli petokrake, i drugih, koji su na svojim kapama zadržali kokarde i među kojima je bio i Ljubomir. Kada su Amerikanci maja 1945. oslobodili Hamelburg, mnogi srpski zarobljenici su se dvoumili da li da se vrate u komunističku Jugoslaviju.

„Moj otac nije imao dilemu. Želeo je nazad u Srbiju, gde ga je čekala moja majka, brat, velika familija, imanje koje je toliko voleo. Povratak za Jugoslaviju je organizovan u stočnim vagonima. Na tom putu, negde u Hrvatskoj, voz je stao na otvorenoj pruzi. Ubrzo su se pojavili mladi skojevci i skojevke s mašinkama, naredivši da svi oficiri izađu i stanu pored vagona. Zatim su skojevci repetirali oružje, naredivši oficirima da kleknu i rekavši im da će ih sve streljati jer su svi oni izdajnička stoka koja nije zaslužila da živi! Među više hiljada zarobljenika-povratnika bilo je i starijih pukovnika. Mnogi su počeli da plaču, da se tresu od straha. Sve je trajalo prilično dugo i čekala se milost ili smrt. To je bio ’odbor za doček’ srpskih oficira iz zarobljeništva. Ljubomir je kažnjen kao i svi ostali koji su imali kokardu: odmah iz voza u Beogradu je sproveden na tri meseca zatvora u Sremskoj Mitrovici. Umesto da posle više od četiri godine ponovo zagrli muža, moja majka Jelica, ćerka divizijskog generala Milivoja Dimitrijevića, nosila mu je tamo pakete. Zarobljenički život imao je i posledice. Mom ocu popustilo zdravlje, pa je zbog srčanih tegoba otišao u invalidsku penziju. Ali, radnu aktivnost je nastavio u svom vinogradu pa je zahvaljujući radu i prirodi poživeo 91 godinu”, objašnjava Milivoje.

 

Komentari43
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Никола Меденица
Негде у новембру 1993 године, возио сам Милицу Грковић, Владана Кутлешића и принца Томислава Карађорђевића у Кућу цвећа да Томислав положи венац на Титов гроб. Мој шок је био потпун. Нисам веровао својом ушима и очима. Томислав је на Титовом гробу рекао:"хвала Вам за апанажу од које смо живели и хвала Вам што сте Дражи поштедели живот". Ту је био неки Јовановић и Игић. Било је још људи али имена не знам. Могу да потврде моје речи. Принц Томислав је знао да Дража није стрељан. Нека се јаве учесни
Бојана
Невероватне глупости, О томе да Дража није стрељан говорио је и Добрица Ћосић још 1958. Заиста, биће велики шок за појединце кад се сазна да је њихова "икона" умро као Титов генерал. Шта ћете онда са вашом верзијом"историје"? "Државној комисији" која није ни државна ни комисија, је све презентовано. Није их интересовало. Зашто Дрсжинапородица није дала материјал за ДНК анализу? Зато што нису његова. Лично сам познавала Бећаревића, живео је у Дринчићевој и умро 1992. године. Проверите и напишите
Бојана
Господине Мартиновићу, написала сам 23 књиге, истина, то није историја 20. века. Никада нико мој није био комуниста. Напротив, читајте, ја сам из породице Влајка Гођевца власника прве челичане у Србији и скоро целе улице Гаврила Принципа. Моју породицу су истребили Карађорђевићи како би Енглезима и Французима поклонили Трепчу и Бор. Што не узеше Карађорђевићи, узеше комунисти. Ако вама мој текст личи на комунистички, ви сте онда идеолошки слеп човек.
Бојана
По мајци, преци су Гођевци а по оцу Кнежевићи из Страгара (прадеде Радоје и Живан Кнежевић) који су осуђени заједно са Дражом. Истражујући детаљно суђење и пресуду, открила сам да Дража и још двојица, нису стрељани. Адвокат Ђоновић је осуђен за одавање државне тајне. Тек 2017 сам сазнала и које. Изблебетао, у пијаном стању, да клијент није стрељан. Да је ћутао нико га не би дирао. Гордана и Бранко нису Дражини, његов само покојни Војислав. Зато нису ни дали ДНК. Гордана је била 1967 на сахрани
Neverovatne gluposti
Mislim da bi Politika, kao stari i ozbiljan dnevni list, trebalo da ima neke kriterijume kakve gluposti dozvoljava u ovom komentarima. Neki komentator pod imenom "Bojana" sada iznosi jednu od najglupljih teorija zavere koju sam ikada čuo. I ako je od zadrtih komunista, što je mnogo mnogo je. Sada navodno Draža Mihailović uopšte nije ubijen posle rata nego je u potaji prešao da radi za Broza. I to je još navodno "naučno utvrđeno" i "svi to znaju". I za komunističku propagandu je to bruka.
Драган Драговић
Велико је претеривање из наслова текста, из логора у затвор... То се односило на занемарљив број људи. По повратку, у затвор се ишло само по пријави. Мој прадеда Драгољуб Драговић био је инжењер и поручник. Врбовали га љотани, он одбио. Пуковник Костић, по повратку све лепо написао и мој прадеда није био више од сата у Милицији. Добио посао на градњи панчевачког моста а касније био помоћник министра грађевина. Волео је жене и пиће, а без тога можда би био и министар. Али пороци су га омели

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.