Utorak, 30.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
GODIŠNjICA UBISTVA DECE U GORAŽDEVCU

Zločin, nepravda i teskoba

Sigurno je da ovo etničko ostrvo sa Srbima u Metohiji ne bi izgledalo ovako da u Peći živi makar hiljadu Srba, da mogu da osete pripadnost gradu, da u njemu, jednim delom, vide izlaz i rešenje
Парастос страдалој деци (Фото Ж. Ракочевић)

„Parastos je sutra u deset”, stiže kratka poruka iz Goraždevca. Nije potrebno objašnjenje kome je parastos, svi detalji su odavno poznati i pretvorili su se upravo u tu jednu jedinu reč: parastos. Ubistvo dece na reci pretvorilo je jučerašnji dan u crnu tačku jednog geta koji postoji preko dve decenije. U taj parastos sabrale su se sve nesreće ovog kraja i on je najvažniji datum u kalendaru Goraždevca.

Da li bi bilo tako da je bilo elementarne pravde? Pre osamnaest godina oko stotinu dece jednog geta izašlo je na svoju reku, na jedan jedini vir podesan za kupanje i tako pobeglo od teške vrućine, od prašnjavih sokaka, od želje da otputuju na more. Oko Goraždevca bili su kolutovi bodljikave žice, vreće peska, tenkovi i strani vojnici Kfora zaduženi da ih čuvaju.

Reka Bistrica bila je radost i mogućnost izlaska koju je prekinuo rafal od sto ispaljenih metaka i zauvek okončao život Ivana Jovovića i Panta Dakića. Rane su odavde poneli Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović, Bogdan Bukumirić i Marko Bogićević. Ubica je došao s one strane reke i iza njega su ostale krvave mrlje, dečje papuče, odeća, bicikl, nezreli i nedopečeni kukuruz ubran s okolnih njiva...

„Prikrali su se i odjednom su se čuli pucnjevi, dok nisu ljudi popadali... Dok me nije pogodio metak, ja nisam ni pomislio da je neko pucao, mislili smo da su petarde”, kaže teško ranjeni Đorđe Ugrenović.

Danas nema ni reke ni vira, sve je zaraslo u visoko grmlje i travu. Albanski privrednici su iskopali novo korito za reku iz koje vade pesak, u travi se jedva razaznaje kamen na mestu pogibije i za njega će u Goraždevcu reći: „Ovo je mramor Ivana Jovovića.”

Porodice su zaleđene ličnim bolom, a celo mesto i ljudi u njemu obeleženi nepravdom koja prožima svaki segment njihovog života i ograničenih sloboda. Gorčina koju je ovaj zločin učinio postala je deo mentaliteta jedne male i ponižene zajednice. Posle njega formirao se novi odnos prema strancima, Albancima i državi Srbiji.

„Prevrnućemo svaki kamen da pronađemo ubice dece”, ponavljao je ondašnji šef Unmik policije i prvi policajac na Kosovu, dok su se njegovi službenici iz Tajlanda, Bangladeša, Amerike vrzmali po krvavom dečjem kupalištu. Vremešni šef Unmika Hari Holkeri tih dana je stigao na Kosovo i nije uradio ništa da se slučaj rasvetli.

Što se Albanaca tiče, tretman ranjene dece u pećkoj bolnici bio je katastrofalan. Na putu do bolnice umalo je linčovan jedan od seljaka koji je prevozio neko od ranjene dece. Na prostrelne rane stavljan je gips. Zaprepaštena činovnica Ujedinjenih nacija Darija Šafranić samo je ponavljala: „Vodite decu odavde!” Dok su unezvereni ljudi u sumrak tog kobnog dana još stajali ispred svojih kuća i krvavi beli mantili zdravstvenih radnika čekali vesti o deci, iz susednog albanskog sela dopirala je preglasna muzika, posvedočili su ombudsman Marek Novicki i njegov zamenik Ljubinko Todorović.

„Čekaću pravdu dok sam živ”, kaže Milisav Dakić, otac ubijenog dečaka Panta. Dok to govori, tri italijanska vojnika Kfora posmatraju Srbe okupljene u dvorištu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Gledaju i ćute. Zvanično, slučaj je zatvoren zbog nedostatka dokaza.

Država Srbija poručila je tog dana da mladi i nezaposleni ljudi moraju dobiti posao, da će se naći mogućnost da nezaposlene i snažne ruke ostanu na ovoj zemlji jer žrtve koje su podneli to zaslužuju. Međutim, stvarnost je drugačija.

„Naši ćute, nema pokretanja, ništa se ne dešava. Sete se jedino kad dođe 13. avgust; dođu slikaju se i odu”, kaže juče Đorđe Ugrenović. Ima četvoro dece, radi kao pomoćni radnik u školi, bavi se poljoprivredom, gaji jagode i ove godine ne može da uveze sadnice. On je svetao primer jer je, kako kaže, „uprkos svemu – uzeo stvar u svoje ruke”.

Vreme je prošlo, političari su otišli, a nezaposlenost, odsustvo ideja i rešenja danas su glavni problem ove sredine. Teskoba i lomovi pretvorili su geto u neku vrstu zatvora – za jedne dobrovoljnog, a za druge prinudnog. U tom „zatvoru”, slično kao i u drugim sredinama južno od Ibra, vlada, vrlo često, osećaj neravnopravnosti koji se formulisao u većinsko mišljenje koje glasi: „Ako smo u zatvoru – onda bi svi trebalo da imamo ista prava, prihode i položaj.” Ta svest, uz fatalno odsustvo dobrih kadrova, samo je uslovila razvijanje unutrašnje podeljenosti i netrpeljivosti.

Jedino dobri stručnjaci u različitim oblastima mogu nadomestiti ključni i sastavni deo života koji je, gotovo, zaboravljen. Reč je o izgubljenom gradu. Sigurno je da ovo etničko ostrvo sa Srbima u Metohiji ne bi izgledalo ovako da u Peći živi makar hiljadu Srba, da mogu da osete pripadnost gradu, da u njemu, jednim delom, vide izlaz i rešenje. Sada je sigurno da pripadaju getu, gde se bolno i do detalja ponavljaju iste slike, misli i događaji, pravda i nepravda.

Senka Jovović, majka ubijenog dečaka Ivana, istim korakom i istom stazom, ispod ogromnih hrastova, dolazi do humke svoga sina. Sačeka da svi priđu, nasloni svoje lepo lice na mermernu ploču i razgovara sa svojim sinom kao da je juče otišao na Bistricu, na kupanje.

Nevine žrtve

„Ovaj teroristički napad simbol je velikog stradanja srpskog naroda i jedna od najvećih tragedija koja se dogodila i ne samo što je simbol stradanja nego je i simbol nepravde”, izjavila je pomoćnica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Jelena Stojković, koja je prisustvovala parastosu.

„Nama kao građanima je mnogo teško, a još je teže roditeljima čija su deca postradala. Nažalost, ni danas nisu pronađeni počinioci ubistva tih nevinih bića”, rekao je Miloš Dimitrijević, predsednik privremenog organa opštine Peć sa sedištem u Goraždevcu.

Parastos ubijenim dečacima Pantu Dakiću i Ivanu Jovoviću služili su jeromonah Petar Rojević iz Visokih Dečana, sveštenik goraždevački Nenad Našpalić i sveštenik iz Peći Dragan Radovanović.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.