Sreda, 07.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: Dino Mustafić, reditelj

U pozorištu ništa nije slučajno

Ono što bi trebalo naučiti iz iskustva ovih žena Grosmanovog romana „Život se sa mnom mnogo poigrao”, zasnovanog na istinitom događaju, jeste to da moramo pamtiti i praštati
(Фото:: Приватна архива

Reditelj Dino Mustafić i ovo leto provodi radno. Ovogodišnje osmo izdanje pozorišnog festivala „Novi tvrđava teatar”, biće otvoreno u petak uveče, 3. Septembra, premijerom predstave „Život se sa mnom mnogo poigrao” prema romanu Davida Grosmana, u dramatizaciji Darka Lukića i režiji Dina Mustafića. Mesto susreta Grosmanovih junaka i poklonika pozorišne umetnosti je ambijentalni scenski prostor ispred vile „Stanković” u Čortanovcima. Scenograf je Željko Piškorić, kostimograf Marina Sremac, a kompozitor Irena Popović Dragović. Igraju: Gordana Dimić Đurđević, Marija Medenica, Aleksandra Pleskonjić, Jugoslav Krajnov, Sanja Ristić Krajnov, Zoltan Molnar, Anamarija Serdar, Miloš Đurović, Nataša Stanišić i Milo Lekić.

Dino Mustafić je bio laureat ovog festivala 2016. godine, pobedivši sa predstavom „Naš razred” u produkciji sarajevskog Kamernog teatra 55.

Delo „Život se sa mnom mnogo poigrao” predstavlja veliki trenutak savremene svetske književnosti. Slučajno ste izbrali baš ovo vreme za Grosmanovu scensku priču ili ipak niste?

U pozorištu ništa nije slučajno. Tako i sa ovim romanom koji je očito bio namenjen da ga postavim na scenu. Uvek je scenski izazov raditi veliku literaturu, sjajne pripovedače kakav je i kultni izraelski pisac Grosman. On je veliki autor koji u savremenom trenutku oličava, s jedne strane, pisca čije su knjige zanimljive čitaocima različitih generacija, a s druge strane on je osoba koja u javnosti hrabro i bez kalkulacija zastupa najbolje književne, kulturne i društvene vrednosti. Teatar nam uvek omogućava sagledavanje prošlosti na drugi način, a Grosman je idealan pisac na tu temu. Ljudi nisu ukleti da budu robovi teških priča naše prošlosti ako to ne menja njihov odnos prema životu danas. Naprotiv, obdareni smo da razumemo, da shvatimo kontekst onoga što se događalo. I da vremenom proveravamo da li su nam i dalje potrebne te priče kao etički vodič kroz našu trenutnu situaciju u kojoj su sve društvene i moralne vrednosti srušene.

Čime vas je osvojila Grosmanova poetika? Koja je to „meraˮ koja vas spaja?

Osećaj za tok misli i emocija kojom deli svoju priču. Priča o majki koja zbog političkih ideala mora robijati na Golom otoku, i njene kćeri koja se celi život mučila osećajem da je ne samo ostavljena nego i izdana, žrtvovana, koje su posle ipak uspele, kako kaže Grosman, ostvariti „topao odnos”, jeste važna lekcija humanizma potrebi da se prilagodimo i razumemo sa voljenim bićem. Kada je jedna uspela shvatiti zašto je druga nešto učinila, predstavlja katarzičan trenutak, kao i u životu. U sukobu moramo razmotriti i razloge suprotstavljene strane. Iz ovog teatarskog procesa naučio sam i nešto o sebi kao pojedincu, ali i o osobi koja je preživjela sukobe iz 90-ih na Balkanu. Ono što bi trebalo naučiti iz iskustva ovih žena Grosmanovog romana, zasnovanog na istinitom događaju, jeste to da moramo pamtiti, ali i praštati.

Zašto su nam sudbine Grosmanovih junaka danas važne?

Možemo videti da ideje ne treba da budu velike ideologije, trebalo bi da slede ljudsku dušu, raduju se i poštuju male stvari koje zapravo sačinjavaju život: roditeljstvo, prijateljstvo, briga prema drugima, poštovanje, intimnost. Verovanje u sistem jednakosti i sistem demokratije u kojem je svaki čovek nosilac vlasti, nije uspostavljen već je uspostavljena vlast ljudi nad ljudima, a heroji revolucije ustoličili su nove, do tada neviđene i najsvirepije diktature. U centru dešavanja i konačnom udarcu jednakosti je prošao 20 vek. Bio je pun velikih reči i nade koje su se na kraju izjalovile.

Grosmanov roman je velika priča 20. veka zasnovana na sudbini Eve Panić Nahir i na njenom životu od Čakoveca, preko Beograda i Varvarina, do Golog otoka i odlaska u Izrael... Šta je u fokusu vašeg rediteljskog čitanja ovog intrigantnog dela?

Priča o snažnoj i stvarnoj ženi, impresivnom ljudskom biću koja je kombinacija političke žilavosti i gotovo fanatizma, a ujedno nežnosti i mekoće, brige za druge. Ono što je univerzalno u toj priči jeste ljubav, priča o idealima koji su tako važni čoveku. Dramatizacija Darka Lukića je izvan klišea, bez ponavljanja onoga što je već pre viđeno na ovu istorijsku temu.

Eva Panić Nahir je postala simbol hrabrosti, moći da se sačuva ljudskost i u najtežim situacijama. Koje dileme, nedoumice su vas mučile pronalazeći scenska rešenja za odslikavanje svih nijansi njene ličnosti, sudbine, karaktera, hrabrosti…?

Nekako se ispostavilo da su karakteri poput Eve živeli za svoja uverenja, na kraju ispaštali zahvaljujući baš tim istim uverenjima. Naime, postavlja se pitanje da li je po čoveka gore da se žrtvuje za ideale ili da postane svedok njihovih uništenja, što na izvestan način može biti gore i od same smrti. Jako mi je važno da se to vidi, da scenski izađe van taj egzistencijalni paradoks.

Život se poigrao sa Grosmanovom junakinjom, ali je nije slomio. Šta vam je u slučaju ove predstave zapravo najbitnije? U kakvim uslovima stvarate predstavu s obzirom na epidemijske okolnosti?

Srećom ne radim predstavu u društvenoj situaciji iz 1948, ali ipak u neizvesnom vremenu pandemije koja postaje svakodnevnica. Sve nam se predstavlja kao neka vrsta nužnosti, a mene zanima kako to ne vidimo; gubitak prostora za empatiju. Ova predstava hoće da poradi na tome, da nas podseti i opomene koliko je važan i bitan osećaj davati životni i stvarni prostor empatiji sa drugom stranom. Kao da se to zaboravilo. Ko će nas tome najbrže približiti? Pa teatar naravno.

Problemi malog čoveka u sistemu koji mu se nameće jesu teme koje vas često okupiraju. Do kakvih spoznaja ste došli? Da li smo makar malo odmakli u tom lavirintu?

Nismo. Kod nas je trenutno, barem ovih zadnjih 25 godina, sva ta antropologija svedena gotovo isključivo na to da mi odgajamo ljude u jednom zatvorenom etničko-religijskom kontekstu i pritom im naravno onemogućujemo da se razvijaju kao slobodna bića, jer odgoj i obrazovanje ne bi smeli biti dogmatizovani, to ne bi smeo biti nikakav diktat. Naprotiv, moralo bi se pružiti koliko je god moguće više slobode. Ne treba biti posrednik između mladih ljudi i informacija, već ih treba učiti da kritički misle.

Kako živite novu normalnost?

Teško. Nedostaje mi ljudski zagrljaj. 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.