Subota, 16.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
PRIČE IZ VELIKOG RATA

Ratne i poratne rane advokata Radomira

Радомир Милаћевић у Солуну 1916. (Фото из књиге „Ратни дневник 1913–1919. и сећања”)

„Danas je potpisan mir između nas, Bugarske i Austrije. Tako je bar po formi završena krvava tragedija koja je početa 17. juna 1913. godine. Bezbrojne žrtve ne bi bile skupe i izlišne kad bi one mogle naučiti docnija pokolenja da budu pametnija i da ne čine ludosti kakve smo mi činili. Da li će tako biti teško je reći, ali su izgledi vrlo, vrlo rđavi. Izgleda da će naši potomci nas preteći svojim bezumljima, kao što smo mi pretekli naše pretke. Fatalni put izgleda da samo u tom pravcu vodi...”

Ove rečenice je na kraju svog dnevnika iz Velikog rata zapisao Radomir Milaćević (1888‒1971), advokat i novinar. Rodom iz zlatiborskog sela Alin Potok, sedmo od devetoro dece u roditelja. Studije prava u Beogradu kao najbolji završio je 1913, stekavši stipendiju za doktorske studije u inostranstvu koju nije iskoristio jer je izbio rat. Ukaz o mobilizaciji zatiče ga u Beogradu, na mestu pisara u Varoškom sudu. Sa užičkim pukom „Stevan Nemanja” u borbe odlazi na granicu s Bosnom, pa u valjevski kraj gde je na položaju Rožanj zadobio pet rana (dve kroz vrat i pluća). Do početka 1915. leči se u valjevskoj i čačanskoj bolnici, zatim u Užicu. U jesen je ponovo u borbama, kod Knjaževca ranjen u ruku. S nezalečenom ranom odstupa preko Albanije, januara 1916. lađom stiže na Krf. Odatle u maju u Solun, učestvuje u borbama na Solunskom frontu. Ranjen je i tada, leči se u Solunu, oporavlja u Tunisu i Alžiru. U leto 1918. Radomir se vraća u vojnu službu u Bitolj, demobilisan je marta 1919. u činu rezervnog oficira.

Nakon rata je sekretar Okružnog suda grada Beograda i jedan od osnivača i urednik lista „Beogradski dnevnik”. Imenuju ga s kraja 1919. za  konzula u Njujorku, ali tamo ne odlazi zbog postavljenih mu uslova. Odustaje od bavljenja novinarstvom i posvećuje se advokaturi. Dvadesetih godina svojim novcem i pozajmicama gradi hotel „Prag” (sa 85 soba) u Beogradu, koji završava 1929. Potom pravi četvorospratnicu u Čika Ljubinoj, uzima u zakup fabriku alkohola i špiritusa, uskoro i brodarsko preduzeće „Drina”, a na kupljenom imanju u Makišu stvara veliku ekonomiju. Kupuje na Zlatiboru zemljište i pravi vilu na Palisadu 1940. Kao dobrostojeći pomagao je mnogima, davao priloge humanim društvima. S početka rata 1941. mobilisan je u Zagrebu, a odatle ga sprovode u nemačko ropstvo, u logore Varburg i Nirnberg. Radomirovi prijatelji, bliski Milanu Nediću, uspevaju 1943. da ga oslobode zarobljeništva i on se vraća u Beograd. Nemci su mu porodicu već iselili iz kuće na Dedinju, a njegovu imovinu uzeli.

S dolaskom oslobođenja Milaćevića, kao državnog neprijatelja, hapse oslobodioci: „Vezanog ga sprovode u zatvor aprila 1945. ulicama Beograda, kroz narod, uz pratnju medija. U zatvoru je do kraja septembra 1945. kada biva pušten i osuđen na uslovnu kaznu. Do 1948. sva imovina mu je oduzeta.”

Živi potom u teškim uslovima, vlast mu ne dozvoljava da otvori advokatsku kancelariju. Prinuđen je da ode u Aleksinac i tamo radi u advokatskoj kancelariji svog kolege. Bez ikakvih sredstava, s nepokretnom ženom, 1954. se useljava u prostorije napuštenog klozeta železničke stanice u Žitkovcu pored Aleksinca. Kasnije ih preseljavaju u iznajmljenu kuću. Posle mnogih obraćanja državi, Radomir tek 1966. ostvaruje pravo na penziju. Umire 1971, sahranjuju ga u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.

U ratnom dnevniku opisuje mnoga dešavanja, pa i svoje prvo ranjavanje: „Izrešetan sam mitraljeskim kuršumima. Imao sam pet rana koje su, po svim zakonima anatomije, smrtonosne. Moja bluza bila je probijena na 11 mesta. Tako strahovito unakaženog našao me je moj zemljak iz Rožanstva Milan Mićić. Njemu sam ostao večiti dužnik, jer me je sa još jednim vojnikom uspeo izvući sa bojišta i staviti u zaklon... Svučen sam sa Rožnja u Pecku, natovaren na volujsku dvokolicu. Kad smo stigli u Valjevo rabadžija me je uneo u hodnik gimnazije. Pored mene su ležali teški ranjenici, a među njima i dvojica mrtvih koje ceo dan nema ko da iznese. Lelek ranjenika bio mi je teži nego moje rane... Posle provedene cele noći i pola dana na betonu u hodniku uspelo se nekako da i ja dođem na operacijski sto. Izvađeno mi je zrno iz noge i ostale rane previjene. Prilikom operacije dr Jordan Stajić me je pomilovao po glavi i rekao: „Mladi čoveče, vi ste najsrećniji ranjenik koji je prošao kroz moje ruke. Pravo je čudo kako se to zrno provuklo kroz vaš vrat, a da vam nije život ugasilo...”

Promocija knjige Radomira Milaćevića „Ratni dnevnik 1913‒1919. i sećanja” upriličena je juna ove godine u beogradskom Medija centru. Govorili su dr Vojislav Koštunica, praunuk Radomirov Milovan Milaćević koji je priređivač i izdavač knjige, te pisac pogovora Slobodan Gavrilović. – U ovom dnevniku najveći utisak na mene učinio je piščev odnos prema ratu. S jakom antiratnom porukom, grubim i ogoljenim slikama ratnih strahota. Kada je Kajmakčalan osvojen Milaćević beleži: „Ako je suditi po osećajima, više nismo ljudi nego samo žive stvari. Nema događaja koji nas može uzbuditi. Nalazimo se u carstvu smrti gde je smrt pravilo, a život izuzetak.” Te patnje teže padaju što se u ratu pokazuje i nešto drugo: bezdušnost, obest, karijerizam i korupcija pojedinaca u čijim je rukama najčešće sudbina ljudi – rekao je Vojislav Koštunica na ovoj promociji.

Komentari16
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Пантић, Вранић код Београда
Лазаре, кога ви правите бле..вим? Почетком 1945 остаци четничких банди смислили су подлост са покојним војводом Бојовићем како би подигли морал својим кољачима. Али, нико овде није поменуо аутогеноцид који су извршили четници у северној Шумадији. У мом селу Вранићу, Авалски корпус је за једну ноћ заклао 72 стараца, жена и деце. Десеторо мојих Пантића је заклано. Кажу да су само усташе бацале децу на бајонет. Катарину Илић, стару 5 месеци бацио је и дочекао на бајонет четник по надимку Зека.
Лазар
Као Радомир Милаћевић, и војвода Петер Бојовић је био понижен. Приликом претреса његове куће комунисти су из обести разбацали његову униформу и ордење, а њега вређали и тукли. Потом је био затворен ; том приликом је преживео психо-физичку тортуру од које се није опоравио. Преминуо је убрзо, у 87 години. По војводиној смрти, ОЗНА је преко Радио Београда објавила : “Svako ko pokuša da dođe na sahranu Petra Bojovića, neprijatelja naše Narodnooslobodilačke borbe, biće uhapšen i krivično gonjen”.
Пантић, Вранић код Београда
Да ли ви Лазаре имате трунку људског достојанства?Знате ли шта је то, уопште. Тај ваш зликовац Дража лично је наредио Живан Лазовићу да изврши покољ у Вранићу.Отац је преживео игром случаја а десеторо мојих, није. Комунисти су према тој багри били много благи. Много! Знате ли да су породице тих зликоваца долазиле да траже опроштај јер неки њихови умирали су на тешким мукама? Ми тачно поименичбо знамо ко нас је клао. Нису им породице процветале... Стигла их божја казна. Маните се ћорава посла!
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Lazare, Vi naprosto lažete (i što je najgore, sasvim ste svesni toga) – porodica vojvode Bojovića je to milion puta demantovala (samo u „Politici“ u poslednjih nekoliko meseci pet puta), objavljeni su svi dokumenti o navodnoj torturi i smrti vojvode Bojovića odavno, prošle godine je istoričar Dejan Ristić sve objavio ponovo u knjizi, ovde Vam je direktno osporio laži čukununuk vojvode Bojovića, ali Vi nastavljate da lažete... Sramotno!
Prikaži još odgovora
Арон Алкалај
Лазаре, утисак је да ви, свесно и намерно, извргавате руглу и подсмевате на жртве крволочног режима Милана Недића. Ниједан образовани и добро стојећи грађанин – професор, писац, лекар, уметник, успешни индустријалац, инжењер, адвокат, прослављени официр из Првог Св рата... није имао ама баш ниједан проблем са комунистима, по условом да се у логору или под окупацијом часно понашао и, није пријављивао комшије, пре свих, Јевреје. Многи"угледни" су управо, нас слали у гасне коморе.
Лазар
После четири године немачке окупације и оноликих масовних стрељања (Краљево, Крагујевац, Јајинци...), Срби нису могли ни сањати да ће главна мета црвених “ослободиоца” бити образовани и добро стојећи грађани – професори, писци, лекари, уметници, успешни индустријалци, инжењери, адвокати, прослављени официри из Првог Св рата (као војвода Петар Бојовић), свештеници . . .
Милош Бојовић
Ја сам Вас замолио и пре месец дана да мога чукундеду Петра Бојовића не сврставате међу жртве комуниста, зато што он то није био. Напротив, после једног инцидента на личној основи, са неким нижим официром, лично се Пеко Дапчевић постарао да се Петар лечи код најбољих лекара. Не знам откуд Вам та лаж да су Петра малтретирали комунисти? Молио бих вас, већ по други пут, да ту лаж више не понављате.
Олга
Радомир Милаћевић је био у праву кад је још 1913 год предвидео “да нас безбројне жртве нису научиле да будемо паметнији и да су нас потомци претекли у својим безумљима”. Као да нас страховита страдања у оба Светска рата нису опаметила, крајем 20ог века водили смо трећи, потпуно безизгледни рат против најјаче армије на свету.
Олга
Одговор Земунцу : Да смо 1914 прихватили аустроугарски ултиматум, уместо рата, разарања и оноликих жртава, било би осуђено двадесетак официра Црнорукаца који су помогли Сарајевски атентат.
Земунац
По тој вашој логици после два Балканска рата и губитака у њима, требало је да поступимо по ултиматуму Аустроугарске и избегли би рат. Исто то је било и крајем 20 века. Сада би Бондстил била цела Србија.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.