Klinci me pitaju kako se nosim s pritiskom

Košarkaš reprezentacije Srbije i Atlante, jedan od najboljih šutera NBA lige - Bogdan Bogdanović (29), proteklih dana u Beogradu družio se sa učesnicima kampa koji zajedno organizuje sa „Adidasom”. Ovaj kamp, osnovan pre pet godina, bio je njegov dečački san, iz vremena dok je i sam bio „kamper” na Kalemegdanu, na mestu gde je počela moderna istorija srpske košarke.

„Osetio sam da imam neku odgovornost, da mogu da pomognem klincima, da mogu da ih motivišem, kao što su mene motivisali drugi dok sam bio njihovih godina”, rekao je Bogdanović na otvaranju ovogodišnjeg kampa, istkavši da je „košarka put bez kraja”: stalno usavršavanje, napredovanje, borba sa samim sobom…

Šta vam se najviše dopada u odnosu sa decom, šta ih najviše zanima kad ste vi u pitanju?

Svake godine je nešto novo, uvek se iznenadim koliko su klinci kreativni, šta sve mogu da smisle i urade. Mi smo tu da im pomognemo i da ih usmeravamo na pravi put, što je i svrha ovog kampa. Meni je posebno zanimljivo to što sam na kampu, na neki način, u ulozi učitelja, psihologa, roditelja… Kad ulazite u komunikaciju s njima, tražite način na koji ćete da im priđete, kako da pričate i o čemu da pričate, ne samo što se tiče košarke, već i nekih životnih stvari.

Šta vas deca najčešće pitaju?

Trudim se da budem maksimalno otvoren prema njima, kao i svi koji mi pomažu, zajedno sa „Adidasom”, da ovaj kamp bude ne samo kvalitetan, već i besplatan za učesnike. U početku se deca stide, a onda te uhvate za trenutak nasamo i pitaju te nešto što po nekad nije vezano za kamp i košarku. Kao, recimo, da li imaš Instagram, da li možeš da me zapratiš… Pitaju i nešto što pretpostavljam da znaju, što je i prirodno, jer to je način da se probije led. A kad se opuste, onda kreću malo kreativnija pitanja i tada zapravo vidim koliko su zreli. Na jednom od sastanaka na kojem smo bili svi zajedno, jedna devojčica me je pitala kako se nosim s pritiskom?! Za mene je to bilo baš veliko iznenađenje. Da vas neko ko ima 13-14 godina pita kako se nosite s pritiskom. To znači da je ona svesna da u onome čime se ja bavim postoji nekakav pritisak…

U kom smeru će se razvijati kamp, ostaje samo u Beogradu ili negde drugde?

Za sada ćemo nastaviti u ovakvom formatu. Korona nas je trenutno zaustavila u razmišljanju da se proširujemo i idemo dalje, ali ciljevi su isti. Ove godine smo priključili dve organizacije za decu sa posebnim potrebama - „Moj red” i „Živimo zajedno”. Svaka godina donosi nešto novo. Glavni cilj kampa je da bude besplatan, da klinci mogu da uživaju, da steknu neka prijateljstva i da imaju svoj „ol star vikend”. To je moja zamisao, da se kamp završi takmičenjem u trojkama, igri jedan na jedan i „skils čelendžom”.

Kako je izgledao vaš prvi trening u životu, kako je sve počelo u vašem slučaju?

Pamtim svaki detalj tog dana. Prvi prvcati trening mi je bio u Osnovnoj školi „Despot Stefan Lazarević”. Došao sam sa fudbalskom loptom, jer takvo je bilo moje društvo - fudbalsko. Voleo sam fudbal kao i svi moji drugari. Tata me je ubedio tada jednom moćnom rečenicom: fudbal nije tako gospodski sport kao košarka koja se igra pod krovom i nema problema s kišom i lošim vremenom. Rekao je otprilike: „Nemoj da se prljaš u blatu, bolje ti je da obuješ patike, malo se oznojiš gospodski i dođeš čist kući”. Imao sam osam ili devet godina. To je bila škola košarke ŠKK Zvezdara. Viktor Savić mi je bio prvi trener.

Prelomni trenutak u vašoj karijeri. Šta je to što je presudno uticalo da postanete ono što ste danas?

Mnogo puta je bilo ono - jedna utakmica, i stalno misliš da je u pitanju jedna utakmica… Stalno se dokazuješ i uvek dolazi neka utakmica koja je važna. Sve se svodi na nju, ali sam shvatio da je prva takva utakmica bila jedna koju sam odigrao kao junior za Žitko protiv Torlaka. Imao sam 17 godina. I danas pričam sa mojim drugarima da je to taj prelomni momenat. Gde ja pravim faul na igraču, mi u bonusu… I ja kao daću koš sigurno, a on neće dati bacanja. I mi vodimo s poenom razlike i ja pravim faul. I taj igrač da oba bacanja i onda ja izvodim loptu. Izvedem loptu, dodam saigraču, njega udvoje i on mi vrati, ja jedan dribling i s trojke krenem u neki „floater” i dam neki mnogo čudan koš. Takav koš nisam dao nikad više. I taj koš nam donese plasman u jedinstvenu ligu, gde smo onda igrali na nekoj većoj sceni. To je meni prvi momenat gde sam osetio: Čoveče ovo je nešto što te vodi napred! I shvatiš koliko sa jednom utakmicom, sa jednim potezom, možeš da se probiješ.

Kada si se prvi put zainteresovao za NBA i kako je izgledalo tvoje prvo iskustvo u toj ligi?

Znao sam za NBA još kao klinac, ali prvi put sam se zainteresovao za tu košarku kad sam čuo da je Kobi Brajant postigao 81 poen (2006). A kad sam otišao tamo, imao sam vatreno krštenje na jednoj predsezonskoj utakmici. To je trenutak kada menjam Vinsa Kartera, koga sam gledao kao klinac i čuvam Đinobilija, koga sam isto gledao kroz reprezentaciju i NBA. Ulazim u igru i Đinobili mi odmah daje faul-koš. To je bilo moje: Dobrodošao u NBA!

Klubovi

Partizan (2010-14)

Fenerbahče (2014-17)

Sakramento (2017-20)

Atlanta (2020- )

Karijera u NBA

Sezona            poeni  3p (%)

Sakramento 2017/18  11,8     39,2

Sakramento 2018/19  14,1     36,0

Sakramento 2019/20  15,1     37,2

Atlanta 2020/21        16,4     43,8

Uspesi sa reprezentacijom

SP 2014          srebrna medalja

OI 2016         srebrna medalja

EP 2017          srebrna medalja