Četvrtak, 11.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
EKSKLUZIVNO: Paolo Sorentino, filmski scenarista i reditelj

Detinjstvo, ljubav, tuga i Maradona

Паоло Сорентино поново у Венецији (Фото: Д. Лакић)

Venecija, Lido- Posle slavodobitničkih filmova „Čovek više“, „Il divo“, „Velika lepota“ (osvojena nagrada „Oskar“), „Mladost“, „Loro“, izvanrednih serija „Mladi papa“ i „Novi papa“ koje su ga proteklih godina držale veoma zauzetim, italijanski reditelj, scenarista i producent, spakovao je kofere, vratio se u rodni Napulj i snimio sjajan film „Božja ruka“ u saradnji sa Netfliksom.

 U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku“ posle svetske premijere u glavnom takmičarskom programu 78. Venecijanske Mostre Paolo Sorentino otkriva da će njegov film prvo ići u bioskope, pa tek onda na Netfliksovu striming platformu. I to prvom prilikom treba iskoristiti, jer „Božja ruka“ pruža svu moguću radost gledanja na velikom platnu. Tu će pred očima gledalaca promicati svo bogatstvo filmskog kolorita, lepote Napulja i radosti življenja, felinijevske galerije originalnih likova i razoružavajući, promenjeni Sorentinov stil sa filmskom fotografijom bez filtera i potpunom slobodom.

 Sorentinova „Božja ruka“ je zapravo Sorentinov maštom obojen autobiografski film o njegovom detinjstvu i odrastanju u Napulju, o porodičnoj ljubavi i porodičnoj tragediji, ali i film u kojem značajnu funkciju ima i sam Dijego Amando Maradona, koji ga nažalost neće videti iako je to bila Sorentinova namera...

Ne pamtim da sam u nekom filmu videla tako lepe scene Napulja kao što sam to sada imala priliku u vašoj „Božjoj ruci“?

Napulj je moj rodni grad. Ako pitate Napolitance oni će vam reći da je on najlepši grad na svetu. Gde god da se nađe Napolitanac će uvek upoređivati to što vidi ili iskusi u drugoj sredini sa onim što ima Napulj. Ako pojede negde kanelone sigurno će izgovoriti i ono : „Pa dobro, ovo je ukusno, ali mi to bolje pravimo u Napulju“, ili : „Fino vam je ovo more, ali ne može da se meri sa morem u Napulju“. Tako je za mene Napulj prelep grad. Tako ga ja vidim, osećam i doživljavam. Takav je ostao u mojim sećanjima i takvim sam ga slikao. On je i tužan i grešan, radostan i nemilosrdan i ne možete da ga ne zavolite čak i kad vas on mrzi.

Scenario za ovaj film se dugo „krčkao“ u vašoj glavi?

Možda i previše dugo. Ideja o povratku u Napulj mi nije davala mira, ali to vam je kao kada treba da idete kod zubara i znate da će da vas boli, pa odlažete i odlažete odlazak u ordinaciju. Te danas ću, sutra ću i tako u nedogled. Ovo je ipak moralo da se desi, suočavanje sa rodnim gradom, sa sećanjima iz detinjstva i sa bolom trenutka kada sam ostao siroče.

Vaše detinjstvo obeleženo je i velikom srećom i velikom tugom?

Sve to zajedno. Moj film je priča o punoletstvu koja stilski ima za cilj da izbegne zamke konvencionalne autobiografije: hiperbolu, žrtvu, sažaljenje, saosećanje i popuštanje bolu kroz oskudno i suštinsko insceniranje. Uz neutralnu muziku i fotografiju, čitav taj moj glomazni kinematografski aparat učiniće korak unazad kako bi dozvolio da život iz tih osamdesetih godina prošlog veka govori na način na koji ih se sećam. Onako kako sam ga tada doživljavao i osećao. Možda je zato „Božja ruka“ pre svega film o senzibilitetu.

I film o Maradoni bez kojeg senzibilitet ne bi možda bio potpun?

Maradona, taj sablasni omaleni idol koji je izgleda održavao živote svih u Napulju pa i moj, lebdi ovde tako blizu, a opet i tako daleko. Taj uticaj Maradone na Napolitance i na mene samog je možda i maštovita laž, a možda je i istina. Niko to ne zna sa sigurnošću,osim možda božje ruke.

Zaista ste videli kako Maradona prolazi pored vas u kolima?

Da, to je istina, imao sam 14 godina i bio sam izvan sebe od sreće. Gledao sam utakmice preko crno-belog televizijskog ekrana i išao na stadion dva puta sa ocem. Ceo Napulj bi bio na nogama, na svojim balkonima , na ulicama kada bi Maradona dao go. Dolazak Dijega Armanda Maradone, najboljeg svetskog igrača u napuljski klub doneo je gradu i čitavoj regiji neku novu nadu. On je ujedinio sve društvene klase, od onih najsiromašnijih do onih prebogatih, što nikom pre nije pošlo za rukom. A tek onaj legendarni go postignut tom „božjom rukom“ učinio je i da ceo Napulj eksplodira. Eksplodirao je i čitav svet.

Ta božja ruka je intervenisala i u vašem slučaju čini se dva puta, jednom da izbegnete smrt, a drugi put da se odlučite za režiju kao svoju profesiju?

Ta prva intervencija je važnija i suštinskija, od ove druge. Zaista sam poput mog filmskog junaka Fabijeta izbegao smrt tako što sam između odlaska sa roditeljima u vikendicu i Maradonine utakmice izabrao ovo drugo. Posle njihove smrti od trovanja ugljenmonoksidom u vikendici u kojoj je goreo kamin, prestao je da me zanima fudbal. Tinjalo je u meni to neko kajanje što nisam otišao sa njima i moža ih nekako spasao, mada sam i tada sa 17 godina znao da je to bilo nemoguće.

Prvi deo filma je pun radosti,života, bučne mnogoljudne porodice koja teži sreći, a drugi deo, posle tragičnog dogašaja je usamljenički, tužan?

Lepota mog detinjstva i odrastanja, pa i iscrpljujuće adolescencije je u tom prvom delu. Prava i bezuslovna ljubav prema roditeljima, bratu i sestri,platonska ljubav prema jednoj daljoj rođaki, sve je tu do trenutka te iznenadne tragedije sa kojom se i danas teško nosim. Zato je u tom drugom delu tuga.na je u početku bogalj, ne tera vas da plačete, razmišljate ili osećate. Mesto toga ona vas vodi potpuno samog po kući u kojoj zurite u poznate predmete koji su sada izgubili svoj značaj i postali besmisleni. Iz svega toga proizilaze dva različita emocionalna tona u samom filmu.

Da li je ovo vaše kopanje po sećanjima, i onim lepim i onim veoma bolnim, znači i neku vrstu vašeg isceljenja?

Možda, ali ponekad jednostavno imate potrebu da saberete svoja sećanja i ostavite ih negde na sigurno, svojoj deci, svojim prijateljima. S druge strane ideja da o tome snimim film učinila mi se dobrom jer sam pomislio da bi mi to moglo pomoći u razrešavanju problema koje sam u životu imao. Da te probleme pogledam iz daleko bliskije pozicije i da se tako suočim sa njima. Svi moji filmovi su zanovani na osećanjima prema kojima sam bio veoma strastven. Kada bih ih snimio, ta strast bi nestala. Sada sam pomislio da ako snimim fim o mojim problemima možda ću ih konačno zaboraviti. Barem delimično.

Ono što se uočava u „Božjoj ruci“ jeste i odsustvo vašeg vernog direktora fotografije Luke Bigacija?

Bigaci i ja smo radili zajedno pune dve decenije. Mi smo veliki prijatelji, ali došao je trenutak da nešto promenim u svom stilu, da počnem da radim malo drugačije. Zato na špici nećete primetiti ni imena mojih dosadašnjih scenografa i kostimografa ni snimatelja. Jedini razlog za to je što mi je potrebno nešto drugačije od onog na šta smo svi zajedno navikli.

Iz te verne filmske ekipe ostao vam je samo još Toni Servilo?

Toni je za mene moj stariji brat. On je igrao u mom prvom filmu „Čovek više“ i zajedno smo ga predstavljali ovde u Veneciji pre dvadeset godina kada smo i on i i ja međunarodnoj publici bili sasvim nepoznati. On i ja smo sada napravili pun zajednički krug i vratili se na ovo „mesto zločina“ ponovo zajedno. Sada nas svi poznaju, ha, ha.

Šta bi se desilo da ste poslušali svog prvog mentora, napuljskog reditelja Antonija Kapuana kome ste posvetili deo „Božje ruke“ i ostali u Napulju umesto što ste otišli na studije u Rim?

Možda sada još uvek nas dvoje ne bismo sedeli ovde zajedno i pričali. Ko zna. Nisam siguran. Otisnuo sam se u taj izvan napuljski veliki svet uradio to što sam uradio i nije ispalo loše.

 

Filipo Skoti kao Sorentinov alter ego

U filmu „Božja ruka“ lik adolescenta Fabijeta, Sorentinovog alter ega iz doba detinjstva, tumači 21-godišnji napuljski glumac Filipo Skoti, za kojeg sam reditelj kaže da je daleko lepši od njega iz tih mladalačkih dana. U razgovoru za „Politiku“ Filipo otkriva čitavu skalu svojih uzbuđenja kada je bio pozvan na audiciju ne znajući zapravo pred kim će pokazati svoja glumačka umeća.

- Nisam znao da je reč o Sorentinu,mislio sam da je možda u pitanju neki novi Kapuanov film, jer je trebalo da odigram na audiciji jednu veliku scenu sa njim. Onda je moja sestra negde pročitala da će Paolo Sorentino svoj novi film snimati u rodnom Napulju i tek sam se tada prepao. Kada je pala odluka da ću ja igrati Fabijeta, odlučio sam da sve izbacim iz glave i da samo slušam Sorentina i pustim se da me on vodi. Znao sam da lik Fabijeta posle tragedije postaje svestan svoje preuranjene starosti, da treba da ima osećaj da završava jedno razdoblje u životu. Da završi i beži. Toga sam se držao. I eto, završio sam, ali nisam pobegao... - kaže Filipo Skoti.

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Баба
КАКАВ ДИВАН ИНТЕРВЈУ ! Свака час ауторки.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.