Joanikije, cetinjski pobednik

„Vladiko, sokole”, uzvikivalo je nekoliko hiljada ljudi ispred Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja. To je najoštrija poruka koja se čula u subotu u Podgorici, a upućena je mitropolitu Joanikiju na dočeku patrijarha srpskog Porfirija. Bez reči mržnje, bez psovke, bez povika i tenzije stoje i prolaze reke ljudi od zidina jedne od najlepših crkava novog doba do sivih socrealističkih zgrada.

Šta pokreće ove ljude, šta je umirilo burni temperament Crne Gore, kako je moguće da brzi i osetljivi karakteri ne nasedaju na provokacije? Ovo je nepoznata i sasvim neotkrivena strana jedne epske zemlje stvorene na kultu junaštva i otpora, na svecima koji su pripasivali mačeve i vodili vojske.

Deca i roditelji šetaju se na platou ispod drveća. Julijana je našla nove drugare u vremenu kada celi region govori o napetostima i podeljenoj Crnoj Gori. Sa bine samo poruke: mir i ljubav. Njih srčano i ubedljivo u svakoj rečenici sažima patrijarh Porfirije.

„Ovo su litije”, kratko kaže sveštenik Nikola Radović. U osnovi, iskustvo i fenomen litija suštinski su uticali na najvažnije procese u zemlji i srušili vlast koja je u kontinuitetu nepromenjena od revolucije 1945. Samo su retki verovali da glasački listić i mirni protesti mogu prvi put u istoriji na takav način smeniti samodršca Đukanovića. Izrastanje litija u pokret nade koji je u sebe uključio demokratiju, naciju, veru i slobodu krunisano je glasanjem mitropolita Amfilohija. Glasao je prvi i poslednji put i sa scene je otišao, prema mnogima, jedan od poslednjih evropskih diktatora. Međutim, on je zadržao jednu vrstu moći i parastrukture u svojim rukama i čekao svoju šansu. Ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju Đukanović je shvatio kao šansu za obnovu svoje moći, zadržavanje materijalne imperije i povratak na vlast. Za to su mu bila potrebna dva faktora: haos i prolivanje krvi. Čovek koji je ljubio ruku patrijarhu Pavlu zaustavlja patrijarha Porfirija na Cetinju i kreira haos. On se u haosu najbolje snalazio, to je njegovo prirodno okruženje i oseća da je trenutak za akciju protiv „velikosrpske agresije” koja se „manifestuje” preko srpske crkve. Nasuprot Podgorici Cetinje ključa, dok predsednik poziva na mir, njegovi sledbenici na barikadama poručuju: „Ja sam spreman da poginem!”

Ponovo su se sudarila dva sveta – litije i sila vlasti, miris tamjana i miris krvi, jevanđelje i komunizam, sloboda i strah. Proradili su stari modeli sukoba, podele, savršena isključivost, cetinjski narcizam, angažovani kriminalci... Sve je tu, samo se čekala žrtva koja bi mogla biti osnova i novi početak za Đukanovića, zato je doveo sve svoje poslanike i ljude pod kontrolom, uključujući i državnog tužioca Katnića i bivšeg predsednika Vujanovića.

Besana noć između subote i nedelje najteži je trenutak nove vlasti Crne Gore. Drama s neodlučnim ministrima koji otkazuju poslušnost, opstrukcije u policiji i saznanje da crkva neće odustati od ustoličenja rešena je odlukom premijera Krivokapića da se ide na Cetinje. Izgleda kao da mu je to najvažnija odluka i novi povratak.

„Skandal na Cetinju govori da je upitno da li je Crna Gora država, jer neko po opštinskom, plemenskom, ili kakvom već principu odlučuje o slobodi kretanja u jednoj državi. Oni koji tobože u ime Crne Gore to rade demonstriraju da u Crnoj Gori ne postoje efektivne institucije. Oni koji ne znaju da se prekrste hoće u tuđem domu, crkvi, da odrede šta može, a šta ne može da se uradi. Istinski branioci Crne Gore su oni koji su sedeli i sada sede na prestolu Svetog Petra Cetinjskoga”, kaže profesor Časlav Koprivica u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici.

Nedelja je, dan ustoličenja i pune neizvesnosti. „Kružni tok je najvažnija reč ovog jutra”, kaže juče jedan od novinara u ranu zoru, u punom autobusu novinara koji nervozno čekaju da krenu na Cetinje na ustoličenje mitropolita Joanikija. Na kružnim tokovima su barikade i zapreke. „Kako bi bilo da za kružnim tokom krenu pregovori”, dobacuje kamerman zaglavljen među torbama. Posle nekoliko sati čekanja otac Pavle Božović saopštava: „Ko hoće da ide u hram na liturgiju može da krene!” Jasno je da se na Cetinje neće moći. Patrijarh, mitropolit i nekoliko episkopa sleteli su u Cetinjski manastir. Stižu prvi snimci sa Obilića poljane, čuju se uzvici dostojni i kosovske pesme. Izgleda kao da je nebo sprečilo sukob – odahnulo se. Crnu Goru je, pre svega, spaslo iskustvo litija, iskustvo desetina hiljada dece, staraca, običnih ljudi koji su, kako reče vladika nemački i diseldorfski Grigorije, „pobedili tiranina molitvom”.

Da li je pobeda bila moguća bez podrške neba?

Većina koja se okuplja oko odbrane svetinja i pravoslavlja u Crnoj Gori smatra da je ta nebeska podrška važna ili odlučujuća. To nebo ima i svoju istorijsku perspektivu u kojoj se na dvoru kralja Nikole, a i kasnije pevala pesma: „Polećela dva anđela,/ oba od Boga,/ i padoše pred manastir Petra Svetoga./ Jedan nosi zlatnu krunu cara Dušana, drugi nosi oštru sablju bega Ivana.” Iz te perspektive se i vidi da su, uprkos napadima i negodovanjima, juče na Cetinje doletela dva glasnika i poslanika božja, noseći dva dara: mir i ljubav. Na kraju oni koji su skandirali „vladiko, sokole” uvereni su da je taj čovek orlovskog izgleda sleteo na Cetinje kao pobednik.