Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
RAZGOVOR NEDELjE: vladika slavonski JOVAN (ĆULIBRK)

Jasenovac je istinska svetinja

Od kada na mestu strašnog stradanja postoji živi manastir, bilo ko u bilo koje doba dana ili noći da dođe imaće nekog da ga dočeka, da ga ugosti, da mu se nasmeši, da mu ispriča priču, da ga nahrani, kaže episkop Jovan
(Фото Епархија славонска)

U Jasenovcu crkva proslavlja žrtve onim što je osnovno srpsko sećanje, a to je liturgijsko sećanje. Koji je muzej sačuvao kosovski zavet? Nijedan. Sačuvale su ga crkva i gusle. I dan-danas narod prvo pali sveće za jasenovačke žrtve. Niko od naroda ne drži govor kod betonskog cveta

Spomen-područje je donekle doprinelo daljoj manipulaciji sećanjem, jer tamo su oni stihovi Ivan Gorana Kovačića za koje nije jasno na koga se odnose, a ni sam cvet nema jasnog značenja. Obnova crkve je označila radikalnu promenu u načinu sećanja jer crkva daje kolektivni identitet najvećem delu žrtava

Jasenovac je bio prevelik da bi se prećutao, ali je zato trebalo sećanje na njega apstrahovati. Apstrahovani su narodi kao takvi, apstrahovani su razlozi zbog kojih su ubijani, sve se svodilo na to da su apstraktni fašisti ubijali isto tako apstraktne antifašiste Dok traju polemike o broju žrtava, dok se organizuju državne komemoracije u jednoj ili više kolona i drže govori, Srpska pravoslavna crkva nepromenjeno čuva sećanje na žrtve ustaškog logora Jasenovac – molitvom. I ove godine pojaće se liturgija u Jasenovcu, a nad spomen-područjem zamirisaće tamjan. Na dan kada SPC obeležava praznik jasenovačkih novomučenika, 13. septembra, Eparhiju slavonsku, na čijoj se kanonskoj teritoriji nalazi središte ovog strašnog logora, posetiće patrijarh srpski Porfirije, koji će se zajedno s nadležnim arhijerejem, vladikom slavonskim Jovanom, pomoliti za žrtve i pomoliti žrtvama. Ta molitva traje bezmalo osam decenija i na svojstven način čuva sećanje na stradanje – proslavljajući mučeničke žrtve.

Ispočetka, paljenje sveća u Donjoj Gradini i kod betonskog cveta od 1966. godine bio je jedini način sećanja na Jasenovac, kaže u razgovoru za „Politiku” vladika slavonski Jovan.

– Sećanje na Jasenovac u prvim poratnim godinama razvilo se liturgički naročito u dijaspori i bilo je usko vezano za crkvu jer je tih godina i vladika Nikolaj Velimirović napisao službu novomučenicima iz Drugog svetskog rata, u kojoj se Jasenovac, doduše, ne pominje direktno. Čak i bez čina kanonizacije, u kalendare naših eparhija u inostranstvu unesen je praznik novomučenika iz Drugog svetskog rata i mučenika jasenovačkih. To još nije bilo usklađeno s Patrijaršijom, a pitanje je i da li bi i moglo da bude zbog situacije u kojoj se nalazila Srpska crkva u otadžbini. Ne zaboravite da je prvi važniji spomenik na području sistema logora Jasenovca bio podignut pedesetih godina prošlog veka u Staroj Gradišci i na njemu je pisalo: Žrtvama fašizma. Dakle, već tada je počela manipulacija jednim apstrahovanjem. Jasenovac je bio prevelik da bi se prećutao, ali je zato trebalo sećanje na njega apstrahovati. Ne možemo reći da se o Jasenovcu nije govorilo u socijalističkoj Jugoslaviji, ali da se manipulisalo načinom sećanja – to je apsolutno. Apstrahovani su narodi kao takvi, razlozi zbog kojih su ubijani, sve se svelo na to da su apstraktni fašisti ubijali jednako apstraktne antifašiste – kaže u intervjuu za „Politiku” vladika Jovan.

(Foto Eparhija slavonska)

Da li se sada situacija promenila?

Ključni trenutak bio je kada je obnovljena crkva jer je prva značajna žrtva u Jasenovcu bila upravo ona. Logoraši su je u jesen 1941. razrušili i tu je formirana baza tzv. brzog sklopa, motorizovane jedinice. U garaži te baze je posle Drugog svetskog rata ustrojena crkva, jer vlasti nisu dozvoljavale sve do 1973. da se krene u obnovu hrama. A i kad se krenulo, nova crkva je projektovana mnogo manja od prethodne i nalazi se na njenoj južnoj strani.

Spomen-područje koje je napravljeno 1966. donekle je doprinelo daljoj manipulaciji sećanjem jer su na betonskom cvetu Bogdanovića ispisani stihovi Ivana Gorana Kovačića, za koje nije jasno na koga se odnose, a i sam cvet je apstraktna poruka bez jasnog značenja. Međutim, kreće obnova crkve i septembra meseca 1984. godine patrijarh srpski German sa sedam arhijereja osveštava crkvu. To je bio najveći skup posle Drugog svetskog rata u Jasenovcu, do dan-danas se tamo nije skupilo toliko ljudi. To je označilo radikalnu promenu u načinu sećanja jer crkva daje identitet većini jasenovačkih žrtava. Patrijarh German je tada rekao da praštati moramo, ali zaboravljati ne smemo. Tako je i Sveti vladika Nikolaj posle Drugog svetskog rata rekao: tri stvari Srbi moraju da rade – da se ne svete, da se sećaju i proslavljaju svoje žrtve i treće, da objavljuju celom svetu ono što se s njima desilo. Nažalost, mi smo i u prvom, i u drugom, i u trećem uspeli polovično.

Dakle, od 1984. godine u Jasenovcu postoji crkva, koja je od 2000. godine manastir i koja je zadobila svepravoslavni značaj, što svedoči i dolazak carigradskog patrijarha pre pet godina u Jasenovac, kao i to što u njega neprekidno dolaze episkopi i sveštenici iz svih pravoslavnih krajeva, iz Rusije, Ukrajine, Poljske, Češke. Rusi su čak podigli spomenik Jasenovcu i zajedničkom stradanju u Drugom svetskom ratu koji se nalazi u porti manastira i 13. septembra će biti i osveštan od strane mitropolita smolenskog Isidora, u prisustvu Sergija Šihačevskog, umetnika koji ga je napravio i darodavca koji je dao sredstva za spomenik.

Koliko sestrinstvo jasenovačkog manastira Svetog Jovana Krstitelja danas broji monahinja?

Došle su tri sestre iz manastira Beške na Skadarskom jezeru pre pet godina, a danas ih je već desetak.

Koliko je njihov manastirski život obeležen mestom gde se svetinja nalazi?

Potpuno. One kade grobove i svaki dan istinski čuvaju sećanje na žrtve. Jasenovac je sada svetinja. Ko god dođe u koje god doba dana ili noći u manastiru ima nekog ko će da ga dočeka, ugosti, da mu se nasmeši, da mu ispriča priču, da ga nahrani. Sestra Marija i njeni radovi o Jasenovcu postali su planetarno poznati. Nema gde se ne upotrebljavaju i ne objavljuju: carigradski patrijarh je napravio album njenih radova i delio ga po Aušvicu pre dve godine u toku Marša živih. Dogovaramo izložbe njenih radova u Parizu, Moskvi, a predsednik Srbije i patrijarh su već otvorili njenu izložbu u Beogradu. Ona upravo govori jednim novim jezikom koji u sebi ima i tugu zbog onoga što se tu desilo, ali i radost koja dolazi od vaskrsenja. Često govorim da je Jasenovac kao Velika subota, kada je Hristos u grobu, ali se oseća da će svakog trenutka početi vaskrsenje. Tako i Jasenovac, on je posle groba Gospodnjeg najveći spomen vaskrsenja.

Kako izgleda suživot u Jasenovcu, na području koje pritiska teško nasleđe?

Manastir pre svega čini ono što je osnovno, moli se Bogu. Jasenovac proslavlja žrtve kao što je govorio vladika Nikolaj, čini sećanje na njih živim, i to onim što je osnovno srpsko sećanje, a to je liturgijsko sećanje. Koji je muzej sačuvao kosovski zavet? Nijedan. Sačuvale su ga crkva i gusle. I Njegoš kada ga je uobličio u „Gorski vijenac”. I dan-danas ljudi prvo pale sveće za jasenovačke žrtve. Tako su činili i 1945. Niko od njih ne drži govor kod betonskog cveta, niti to oseća kao nešto važno. U Jasenovcu je podignut hotel u koji je utrošeno više građe nego u spomen-područje, kako bi imalo gde da se jede posle komemoracije. To je primer kako ne treba. A primer kako treba je ovo: niko nikada nijednu zlu reč nije čuo iz manastira ni na čiji račun, već se tu proslavljaju novomučenici. Stalno ponavljam: naši „znalci” znaju ime svakog zločinca u Jasenovcu, a prosečan srpski intelektualac ne zna ime nijedne žrtve tog logora. To je kao da za Svetog Georgija proslavljamo Dioklecijana i pričamo sve vreme o Dioklecijanu, koji ga je ubio. To je morbidna perspektiva.

Eparhija slavonska u Zagrebu, u Pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković”, organizuje i naučni simpozijum „Novomučenici – poliperspektiva”, posvećen temi stradanja.

Tako je, ovogodišnji je već sedmi po redu. Ideja je bila da se svi narodi koji svoje stradanje, pogotovu u 20. veku, mere nekim biblijskim aršinom, međusobno sretnu, pričaju o svom stradanju. Recimo, ove godine će jedan arhiepiskop Jerusalimske patrijaršije govoriti o stradanju pravoslavnih u Svetoj zemlji kroz 20. vek. Dolazili su nam Jermeni, Grci, Rusi, naravno i Jevreji. Svi mi pokušavamo da sretnemo jedni druge u tom stradanju i približimo se. To je jedna dimenzija: pronaći bogoslovski odgovor na stradanje. S druge strane tu su i istoričari koji ne dozvoljavaju da dođe do nekih teoloških, filozofskih ili bilo kakvih drugih nagađanja koja nisu utemeljena na čistim istorijskim faktima. Realnost je dovoljno strašna da ne treba ništa da joj dodajemo.

Koliko crkva, sa svojim arhivama i dokumentima, može da pomogne u naučnom sagledavanju stradanja?

Posle rata u nekoliko navrata crkva je tražila od parohija, eparhija i manastira da popišu žrtve na svom području. To je rađeno više puta, ali tek sada nastojimo da objedinimo te podatke. Već smo objavili neke od tih spiskova. Recimo, objavili smo spisak koji je napravio Leontije Alavanja iz manastira Orahovice na Papuku za okolnih nekoliko sela, a radio je to 1983. i 1984. – samo sa tog spiska dodali smo 129 nepoznatih imena na opšti spisak žrtava Drugog svetskog rata. Nas je u mnogo čemu onemogućio ovaj poslednji rat jer je tad trebalo da crkva uradi svoje, a svakako i država, koja je na tom manje radila. Međutim, hvala Bogu, postoji Muzej žrtava genocida, koji već godinama vrši reviziju spiska žrtava i neprekidno dodaje nova imena. Neka i briše ako se ponavljaju. Ipak, za taj rad treba novca i stručnjaka. Bezbroj puta sam vodio naše zvaničnike iz Srbije i Republike Srpske po Jad Vašemu. I svi do jednog su na kraju rekli: mi moramo ovo isto da imamo. A kad im kažem: da, ali znate, ovo je osnovano 1953. i ima hiljadu zaposlenih, oni odgovaraju: mi to ne možemo. A da je svaki od njih godišnje dodao Muzeju žrtava genocida po dva radna mesta, da su se potrudili pomalo svake godine da ga opreme, umreže s drugim institucijama, sigurno bismo do sada već mnogo toga napravili. Samo u poslednjih petnaestak godina, u vreme umrežavanja i digitalizacije, Jad Vašem je dodao oko milion i po imena koja su se do tada proveravala i sada imamo oko četiri i po miliona imena od pretpostavljenih šest miliona žrtava Holokausta. Od skora se, međutim, situacija promenila i sada imamo dvoje novih zaposlenih u muzeju, a ako Bog da, biće ih još.

Ima li dijaloga i susreta na ovu temu između velikodostojnika Srpske pravoslavne i Rimokatoličke crkve?

Dijalog o Stepincu je bio upravo to. Jasenovac leži u središtu srpsko-hrvatskih odnosa, pogotovu odnosa Rimokatoličke i Srpske pravoslavne crkve, u Drugom svetskom ratu, pa je bio i u središtu našeg razgovora. Zato sam veoma zadovoljan jer je taj dijalog bio s poštovanjem, bio je čovekoljubiv, s razumevanjem. Mi smo za godinu dana sumirali ono što smo znali, ali je to urađeno u jednom zaista hrišćanskom maniru, što je već nešto. Takođe, imate biskupa, Antuna Škvorčevića, koji svake godine organizuje sećanje na Jasenovac, kome dolaze i drugi biskupi, pa je i papski nuncije bio već dva puta.

Komentari9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Леон Давидович
Кориштене су речи жртве фашистичког терора и то је било уобичајени термин за целу Европу. НДХ је била фашистичка творевина и њен политички програм је био геноцид над Србима, Јеврејима и правопславним Ромима и ликвидација антифашиста.Горану су мотиви за "Јаму" послужили призори жртава које припадници НДХ бацају у јаме. Црква јесте спомен за православне. Али нису све жррве били православни па је онда потребно и заједнички симнол страдања, и зато су направили споменик свим жртвама.
Diskusija
Želim se zahvaliti dnevniku Politike što ste uvrstili u ovaj poštovani forum niz mojih komentara. Ovaj forum je zaista mjesto kvalitetne i uljudne diskusije gdje se mogu čuti mišljenja s različitih strana. I ta su mišljenja vrlo vrijedna i pomažu nam da shvatimo što nas boli u ovim našim međunacionalnim odnosima. To ne možete vidjeti u niti jednom mediju na prostoru ex Jugoslavije. I to je vaše bogatstvo. S mojim poštovanjem, Ivan.
Diskusija
2) Ali grijeh zaborava i nemara nije ništa manji od grijeha zlopamćenja, kad grijehe nečijih predaka svaljujete na pokoljenja koja dolaze kasnije i kada žrtva postaje krvnik. Te je sve suprotno od evanđelja. I tu je bezbožni Titov komunistički režim pokazao da je bliži tom evanđelju nego sve vladike i biskupi ovog svijeta. Nije dopustio da se krivnja dijela predaka svaljuje na njihovu djecu i unuke pa neki to gledaju kao "apstrakciju" u definiranju historije. A nije to. Hvala Politici.
Diskusija
1) Jasenovac ne treba zaboraviti, naročito nikada ne prestati moliti za sve duše ubijenih tamo, ali Jasenovac ne treba ni zloupotrebljavati u političke svrhe. To je jednaki grijeh kao i njegovo minimaliziranje. Ne bih se složio da je odgovornost za taj zločin potpisan apstraktnim imenom. Za Jasenovac je odgovoran ustaški profašistički režim koji je zloupotrijebio hrvatstvo i ideju hrvatske državne neovisnosti. Bez daljnjeg, to je bilo najveće moralno posrnuće dijela mojeg naroda u povijesti.
Lillah
Dakle, Jevreji su prvo pretpostavili broj ubijenih, pa decenijama nastavili da sakupljaju njihova imena i popunjavaju polupraznu bazu podataka. Zašto to Srbima nije moguće?
Земунац
Из простог разлога што су целе породице и цела села затрти, тако да нема ко да каже како су се звали и колико их је тачно било. Црквене књиге, ако их је било, спаљене, цркве срушене до темеља, а такође и општинске архиве.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.