Nedelja, 24.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Amfilohijev pomen za Jovanku Broz

Sudbina je htela da Jovanka umre dok je mitropolit bio u Argentini, kao administrator Eparhije buenosajreske i južno-centralnoameričke. Kada se vratio iz Argentine predložio sam mu da bi možda bilo najbolje, pošto ona nije sahranjena po pravoslavnim običajima, da joj mitropolit održi pomen
Јованка Броз (Фото Л. Адровић), Митрополит Амфилохијe (Фото Д. Јевремовић)

Zatekao sam se u Patrijaršiji kod mog zemljaka i prijatelja, episkopa bačkog Irineja Bulovića. Tamo sam upoznao mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića.

Bio sam prijatno iznenađen što sam se našao u situaciji da upoznam ličnost, koju sam doživljavao kao čoveka iz crkve, koji se svojim životom i delom posebno isticao, a koji mi je bio omiljena ličnost.

Kao čovek? Važio je za strogog vladiku, koji je u crkvi obavljao  važne poslove. Znao sam da je bio na školovanju u Bernu, Atini, Italiji i Vatikanu. Još kao đak i student sam saznao da je bio član čuvene četvorke poštovalaca igumana manastira Ćelije, Justina Popovića, rodom iz Vranja, koji je nakon Drugog svetskog rata, uglavnom živeo u manastiru Ćelije.

Imao sam priliku da kroz život upoznam i neke druge, poznate ljude, kao što su generali Đoko Jovanić, Milan Basta, Jovanka Broz... Učinilo mi se da je Amfilohiju to bilo interesantno, slušajući moje priče. Razni ljudi, različitih profesija, sve su to bili moji dobri poznanici, zemljaci, odgovorni ljudi na značajnim funkcijama u državi.

Mitropolitu je to bila prilika da preko mene upozna neke od tih  ličnosti, kao što je,  na primer Jovanka Broz. Kroz upoznavanje i druženje, u jednom momentu smo došli do toga da razgovaramo o zamršenim posleratnim odnosima u zemlji... Znao sam dosta stvari koje drugi nisu znali ili im nisu bile interesantne. Jedna od tema bila je kraj života Draže Mihailovića, koju sam objavio u životnoj ispovesti Đoka Jovanića. General mi je otkrio kako je skončao  Draža Mihailović.

Kao Crnogorcu, posebno su mu bile zanimljive teme iz ratnog perioda, gde su mnogi Crnogorci i viđeniji ljudi stradali, kao i greške koje su činili u tom periodu. Pričali smo o temama o kojima se u prošlosti nije moglo glasno govoriti, a koje su se odnosile na Milovana Đilasa, Mošu Pijade i druge odgovorne ljude u Crnoj Gori.

U  jednom momentu došli smo do teme, kako je skončao Draža Mihailović, koji je od američkih vlasti dobio priznanje za spasavanje,  čuvenih stotinak pilota u Srbiji.

General Đoko Jovanić mi je otkrio da je Draža bio streljan, a potom i spaljen. Posmrtni ostaci sahranjeni su na Adi Ciganliji. U međuvremenu, postalo je neviđeno interesovanje gde se nalazi Dražin grob. Vlast, strahujući da se grobnica ne pretvori u Meku i Medinu, vadi posmrtne ostatke sa Ade i odnosi ih na nepoznato mesto. Tako da se i sada ne zna gde se oni nalaze...

Posebna priča je moje poznanstvo sa Jovankom Broz, preko generala Jovanića.

Kada sam se jednom prilikom pohvalio mitropolitu da se poznajem sa Jovankom Broz, on me je upitao da li mogu da ga upoznam sa Titovom udovicom, koja mu je bila interesantna kao ličnost. Ličanka, čiji preci potiču sa Kosova, a koja je među precima imala, čak 17 svešteničkih glava, koji su bili životno vezani za crkvu. A pri tome, ona je bila ateista... To je bio jedan od glavnih razloga što sam ja upoznao mitropolita Amfilohija Radovića sa Jovankom Broz.

Po povratku iz Jovankinog doma, mitropolit mi je rekao da se kod nje interesovao za sudbinu Draže Mihailovića i detalje njegovog pogubljenja, kao i za niz drugih nerasvetljenih detalja iz komunističkog perioda, međutim ona mu ništa posebno nije mogla reći o tome. Kada se upoznala sa mitropolitom, Jovanka je tokom razgovora izrazila želju da bude sahranjena po crkvenim kanonima, s obzirom na to da je već bila u godinama kada je potrebno da se o tim stvarima razmišlja i odlučuje. Sudbina je htela da Jovanka umre dok je mitropolit bio u Argentini, kao administrator Eparhije buenosajreske i južno-centralnoameričke. Kada se vratio iz Argentine predložio sam mu da bi, možda bilo najbolje, pošto ona nije sahranjena po pravoslavnim običajima, da joj mitropolit održi pomen. Organizovao sam pomen Jovanki u Kući cveća. Pomenu je prisustvovala najbliža rodbina, sestra Nada, šef obezbeđenja Rade Čečur i moja malenkost. Tom prilikom bio sam pomoćnik mitropolita i nosio sam kandilo.

Koliko je mitropolit imao veliko srce, govori i činjenica da kada sam mu ispričao slučaj mog zemljaka koji je u Hrvatskoj optužen za ratne zločine i zatvoren, a čija je supruga ostala sama u veoma teškom finansijskom stanju, izvadio je iz svog epa novac i darovao ga.

Mitropolit je posebno voleo rusku literaturu i ruske pesme, a često je gostovao u Rusiji kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve. Ovo je bio jedan od razloga da on, za moj kompakt-disk „Najlepši stihovi ruskih pesnika” govori pesmu njegovog omiljenog pesnika Puškina ,,Taljige života”, zajedno sa Mirom Stupicom, Mišom Janketićem, Radom Đuričin, Matijom Bećkovićem, Milanom Gutovićem, Dejanom Đurovićem, Nebojšom Kundačinom, Anom Sofrenović...

Posebno sam zahvalan mitropolitu što je za moju novu knjigu ,,Život, smrt, večnost”, a koja u sebi sadrži stotinu poznatih ličnosti naše zemlje napisao pogovor. Kao čovek  imao sam sreću što sam ga poznavao  i što sam se ponekad sa njim družio.

Mislim da je on bio poseban, specifičan i da je ostavio neizbrisiv trag u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Bio je i ostaće jedna od najznačajnijih ličnosti pravoslavne crkve, posebno što je, tako dugo bio na čelu Mitropolije crnogorsko-primorske, a koga je narod iz milošte zvao Đedo. Posebno je značajno to da je on dao i veliki doprinos afirmaciji srpske kulture kroz bogoslovsku teoriju i praksu. Svojim životom, rečju i delom svedočio je božji zavet, razumevanje božanske i ljudske prirode, ukazivao na gordost kao ljudski greh. Isto tako, nalazio je reči utehe, praštanja i učio pokajanju posrnule, a nemoćnima vraćao snagu.

Verujem da kada bi svi ljudi bili kao mitropolit, ovaj svet bi odavno bio Raj.

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari16
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jorge
Teško je ponuditi komentar koji bi mogao proći Politikinu selekciju. Jovanka, Moša, Amilohije, Basta, Draža, Tito,... - sve nabačeno u jedan patetičan tekst. Odlično štivo za tečaj revizionizma.
Леон Давидович
Била је антифашистички борац ,
Лена
Аутор чланка пише : “Генерал Ђоко Јованић ми је открио да је Дража био стрељан, а потом и спаљен”. То је тачно. Комунисти су стрељали и спалили човека који се борио против Немаца. У Историјском музеју Србије чува се плакат врховног заповедника немачких трупа у Србији, са текстом : “НАГРАДУ од 100.000 рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михајловића”.
Олга
Од кад се удала, Јованка Броз је остатак живота провела у сенци свога супруга. Нестала са политичке сцене, као и многи други умни, слободномислећи ил способни људи. Броз је до краја владао као аутократа и није дозвољавао појаву младих ванпартијских грађанских политичара. Тај начин владања се нажалост наставља у Србији и данас.
Мина
"Борис"...Госпиђа Јованка Броз је цео свој живот, до раздвајања од Тита, провела на послу.Бити супруга председника државе, или како кажу Прва дама државе је велика одговорност, живот по протоколу од јутра до вечери, посао, који се поклапа са лагодним животом, али и прихватањем чињенице да су све очи упрте у вас.Можда се некоме није свиђала приватно, али треба се односити са поштовањем према улози, коју је достојанствено носила.
Земунац
@Boris Демобилисана је 1953 године у чину потпуковника, значи дотле је била официр ЈНА. Пошто је била првоборац имала је 8 година стажа по основу рата. После тога, до демобилизације, са бенфицираним радним стажом би износило још око 11 година, што значи да је већ до 1953 године имала 19 година радног стажа. У сваком случају Председник републике је имао Законом одређену плату, па је она као удовица могла да наследи његову пензију, што се није десило, већ су је држали у кућном притвору све до смрт
Boris
@Мина Neka pokazu njenu radnu knjizicu i troskove zivota koje je imala tokom tog "posla", pa da vidimo kako su ljudi koji rade 40 godina da bi stekli penziju, kazu na to. Ne znam cime sam izrazio nepostovanje, nista nepristojno nisam pisao, samo posteno pitam.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.