Sreda, 20.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Psorijaza može da se drži pod kontrolom

U Srbiji se oboljenja teško leče ako ne postoji inicijativa samog pacijenta da se bori za sebe, da istraži bolest i na pravi način porazgovara s lekarom i predloži šta bi mu prijalo
Горан Филиповић, Удружење пацијената оболелих од псоријазе „3П” (Фото: Д. Д. К.)

Imam 29 godina. Rođen sam u Aranđelovcu. Da imam dijagnozu psorijaze saznao sam kada sam imao svega šest godina. Pre mene niko u mojoj porodici nije imao ovo oboljenje. Budući da u Aranđelovcu u tom trenutku nije bilo dermatologa, morao sam stalno da putujem da bih došao do lekara u Kragujevcu, što je bio veliki trošak. Prvo što sam primetio bile su promene na koži, koje se ljuspaju i svrbe, a što druga deca nisu imala. Mnogo je neprijatan osećaj kada morate stalno da se češkate na mestima gde se nalaze promene na telu. Koristio sam sve ono što su mi propisali lekari, ali i što su savetovali travari, dosta amaterski.

U Beograd sam se preselio 2011. godine zbog studiranja. I tada sam se ozbiljnije posvetio lečenju psorijaze. Video sam da postoje metode koje omogućavaju da se u jednom periodu lečim, a da zatim pravim pauzu od nekoliko meseci. To je bilo otkrovenje jer sam se godinama ranije lečio svakodnevno. Fototerapija, na koju sam išao dva-tri meseca godišnje, unela mi je promene u život. Nažalost, ovaj vid terapije nije pristupačan svima u Srbiji jer postoji samo u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Paraćinu. Terapija je prilično komforna za pacijenta jer traje svega nekoliko minuta, u zavisnosti od tipa lampe kojoj se pacijent izlaže. Dok se obavlja terapija, prisutan je lekar koji prati promene. Na koži se stvara efekat sunčanja i zahvaljujući tim lampama ona tamni. Promene na koži nestaju. Posle određenog vremena, psorijaza se opet pojavljuje i ponovo se ide na fototerapiju. Ja sam išao na to lečenje u dva navrata. Poslednji put je to bilo 2016. godine. Problem sa ovim vidom lečenja je što u toku života ne smete da se izlažete fototerapiji više od 250 puta, jer je sve preko toga štetno. Mana je i što ako ne živite u gradu gde se ona sprovodi – ne dobijate je. Ranije se dešavalo da pacijent iz unutrašnjosti otputuje u veliki grad i tu boravi tri nedelje kako bi išao na terapiju, što znači da mora da ode na bolovanje ako je zaposlen, da iznajmi stan u kome će boraviti to vreme…

Kasnije sam se lečio drugim sistemskim terapijama. Dobijao sam terapiju „metotrekstatom”, koji se pije jednom nedeljno. Svake nedelje pred terapiju morao sam da vadim krv u laboratoriji kako bi se videlo kakva mi je krvna slika. Pravilo je takvo da, ukoliko je loša krvna slika, terapija mora da se stopira. Nisam imao neko specijalno dobro iskustvo s tim lekom. Ali treba naglasiti da sam dobijao dozu koja je bila upola manja od maksimalne jer lekari smatraju da mlade osobe u tim dozama treba da je uzimaju. Možda zbog toga on kod mene nije imao neko značajno dejstvo.

Poslednjih godina uspevam da držim bolest pod kontrolom, mada su se moji kriterijumi dosta promenili. Dosta težak oblik psorijaze koji imam prihvatio sam kao nešto što je normalno. Važno je da pacijent sebe ubedi da to nije ništa strašno i da treba živeti s tim. Priroda mog posla je takva da nisam izložen pogledima drugih ljudi, što znači da delovi kože gde se nalazi psorijaza nisu vidljivi svima. Zbog toga sam u dobrom psihičkom stanju.

Ali, psorijaza je takva da osobu konstantno gricka, gricka, gricka… Pogoršava se. Onda kada pomislim da je kritično, vraćam se kortikosteroidima ili fototerapiji. Tada budem određeno vreme u „mirnim vodama”. Činjenica je da se u Srbiji oboljenja teško leče ako ne postoji inicijativa samog pacijenta da se bori za sebe, da istraži bolest na pravi način, porazgovara s lekarom i predloži šta bi mu prijalo. Tek u onom trenutku kada se pacijent osvesti i počne da traži najbolje za sebe – vide se rezultati.

Ukoliko bude bilo potrebno, primaću i biološku terapiju, koja je sada dostupna i u Srbiji. Prima je trenutno oko 420 pacijenata, a realne potrebe su da je neophodna za između 3.000 i 4.000 ljudi, koji imaju težak oblik bolesti.

Uspevao sam u svom okruženju da stvorim ambijent koji mi odgovara i koji me nije mnogo remetio jer sam bio otvoren i govorio o svom problemu, ponekad i kroz šalu. Oboleli od psorijaze se obično plaše sami sebe, jer ne žele da se skinu i pogledaju sami sebe zato što im je neprijatno. Toj osobi je teško jer je drugačija, ali je važno da okruženje prihvati njegov problem.

U Udruženju pacijenata obolelih od psorijaze „3P” već sam gotovo deset godina. Motiv za učlanjenje u ovu organizaciju bio mi je da naučim kako mogu da pomognem sebi. Nadao sam se da ću otići na neka mesta gde ću čuti nove stvari o bolesti koje ne znam, a koje će mi pomoći da mi bude lakše. U tome sam uspeo. Upoznao sam ljude u evropskim zemljama koji imaju drugačiji pristup bolesti od našeg. Recimo, u Hrvatskoj i lekari i pacijenti na višem nivou pristupaju psorijazi, edukovaniji su. Čini mi se da zaostajemo 20 godina za drugim zemljama… Špansko udruženje pacijenata obolelih od psorijaze, koje broji nekoliko desetina hiljada ljudi, ima praksu da svaki član objavi fotografiju s letovanja i time pokaže da njegova psorijaza nije ništa strašno. Tako se ujedno širi svest ljudi o psorijazi, bolesti koja izuzetno komplikuje život čoveka, ali može i da se drži pod kontrolom. Zahvaljujući udruženju pacijenata, upoznao sam mnogo divnih ljudi koji će mi biti prijatelji do kraja života. Razmenili smo iskustva i naučili dosta toga, što nas sve čini boljim ljudima. Iako je dosta toga teško i komplikovano, mislim da treba da se okrenemo toj boljoj strani, koja definitivno postoji.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Стефан
Мој отац је око 30 година омао псоријазу на рукама,претежно на длановима обе руке. Имао је стресан посао, а кад је отишао у пензију, болест је сама нестала и никад се није више вратила. Изведите закључак

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.