Četvrtak, 21.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POLEMIKA

Oluja – druga strana medalje, bez argumenata

Bez obzira što gospodin Ristić ističe odgovornost hrvatske strane zbog učinjenog, njegovo izjednačavanje odgovornosti političara i vojske RSK zbog navodnog nečinjenja, što nije istina, izjednačava odgovornost agresora (Hrvatske) i žrtve (Srpske Krajine)
Српски борци недалеко од Книна 1993. (EPA/STRINGER)

Tekst Radisava Ristića, „Druga strana medalje”, objavljen u rubrici „Pogledi”, 6. septembra 2021. godine, gotovo je identičan tekstu objavljenom u istoj rubrici, u ovom listu pod naslovom  Naličje „Oluje”  od 13. avgusta 2018. godine. Moj osvrt na tekst pod naslovom „Naličje oluje” bez argumenata, objavljen je u „Politici” od 17. avgusta 2018. godine. Radisav Ristić je odgovorio tekstom „Atak na činjenice”,  a moj tekst „Oluja – izgubljeni u prostoru i vremenu”, nije objavljen.

Moji osnovni argumenti o tekstu Radisava Ristića zasnovani su na tvrdnjama  autora da je, u svojstvu načelnika službe za informisanje o OS, neposredno pre „Oluje” boravio u Kninu, Gornjem i Donjem Lapcu, Gračacu, Srbu, Korenici, Plitvicama, Buniću i Ljubovu i više drugih mesta u Lici, Kordunu, a kasnije i u delu RSK u Baranji.

Međutim, činjenica je da je autor boravio na ovim prostorima pred kraj 1991. godine, u vreme postojanja SFRJ i OS SFRJ (JNA i TO), kao pukovnik JNA i načelnik Odseka za informisanje u Upravi za informisanje OS SFRJ, da nije bio šef službe za informisanje OS, jer su u hijerarhiji iznad njega bili načelnik odeljenja, zamenik načelnika uprave, načelnik uprave, a jedno vreme i portparol JNA i da je gospodin Radisav Ristić penzionisan 22. decembra 1991. godine. U Kninu je verovatno bio u Komandi 9. korpusa JNA, a ne Sedmog severnodalmatinskog korpusa Srpske vojske Krajine (SVK).

Prema tome, gospodin Ristić nije bio na pomenutim prostorima neposredno pre „Oluje”, što bi trebalo da bude u junu, julu ili početkom avgusta 1995. godine.

Autor prenebregava činjenicu da je u tom četvorogodišnjem periodu vođen iscrpljujući građanski rat, da je JNA predislocirana iz Republike Hrvatske i sa prostora Republike Srpske Krajine, a da su samo sticajem okolnosti, zbog zatvaranja Posavskog koridora u Bosni i Hercegovini  prema  Jugoslaviji i Srbiji, ostala oruđa i oružja na prostoru Srpske Krajine. Usvojen je Vensov plan (Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 743 od 21. februara 1992. godine) Srpska Krajina je demilitarizovana, ljudstvo demobilisano, a oružje je stavljeno pod kontrolu Mirovnih snaga UN (Unprofor). Krajina je praktično razoružana. Tek nakon hrvatske agresije na prostor RSK (Ravni Kotari, Maslenica, aerodrom Zemunik i Brana HE „Peruča” od 22. januara 1993. godine) preuzeto je oružje iz magacina i otpočelo se sa formiranjem Srpske vojske Krajine. Kao što je poznato, stvaranje vojske je dug proces, ali to ovde nije tema. Istina je da gospodin Radisav Ristić nikad nije bio u nekoj komandi i jedinici Srpske vojske Krajine.

Mislim da su sve navedene činjenice, tada već penzioneru Radisavu Ristiću, naprosto promakle. On svoje mišljenje iznosi kao iskustvo i konačan  stav. Bila je  prilika da svoja zapažanja podeli kroz tekstove u listovima „Vojska” ili „Vojska Krajine”, a ne da se poziva na neke nevidljive službene beležnice. Njegove tvrdnje kako se tenk i druga borbena vozila mogu neutralisati sa flašom benzina su najblaže rečeno besmislene. Hrvatska je, uprkos zabrani naoružavanja nabavila značajna borbena sredstva velikog dometa kojima je sa teritorije Bosne i Hercegovine – masiva Dinare i prevoja Derala na komunikaciji Bosansko Grahovo – Knin gađala ciljeve na prostoru Republike Srpske Krajine, pa i Kninu. Ristić govori o događajima iz avgusta 1995. godine, kada je Srpska Krajina bila u poluokruženju, pa i većim delom u okruženju Hrvatske vojske (Republika Hrvatska), Hrvatskog vijeća obrane (Muslimansko-hrvatska federacija BiH) i Petog korpusa armije BiH. Na zapadne delove Srpske Krajine – Severna Dalmacija, Lika, Kordun i Banija, agresiju su izvršile snage ekvivalentne broju Srba na tom području. Na oko 36.000 vojnika Srpske vojske Krajine napadalo je oko 200.000  hrvatskih vojnika i oko 27.000 njihovih saveznika.

Srpska Krajina nije imala saveznika, a pomoć nisu pružile ni SR Jugoslavija (Vojska Jugoslavije) ni Republika Srpska (Vojska Republike Srpske), a postojali su planovi za takvo angažovanje. Iz nepoznatih razlog nije omogućeno ni angažovanje 11. vukovarskog korpusa Srpske vojske Krajine, najveće i najjače jedinice SVK. Kao što je poznato, dejstvo avijacije SVK sprečavao je NATO, čije su jedinice tokom 1994. gađale aerodrom SVK na Udbini. Pogoršanje odbrambenih pozicija SVK nastalo je nakon povlačenja jedinica Vojske Republike Srpske i pada zapadnobosanskih srpskih opština (Kupres, Glamoč, Bosansko Grahovo i Drvar, u julu 1995. godine).

Strategijski položaj Republike Srpske Krajine bio je nepovoljan za odbranu i bio je gotovo nemoguć bez pomoći saveznika. Dovoljno je pogledati kartu Hrvatske, unutar koje je zaštićeno područje UN (UNPA zone, odnosno Republika Srpska Krajina) da se vidi stvarni položaj RSK.

Potpuna je izmišljotina Radisava Ristića da su političari i vojska (SVK) ostavili nezaštićeni narod na milost i nemilost hrvatskih snaga. Ovo bi trebalo da znači kako su borci SVK ostavili svoju decu, majke, očeve i žene, što je čista insinuacija i nepoznavanje stanja. Upravo, jedinice SVK su štitile evakuaciju stanovništva. Evakuacija stanovništva otpočela je pojedinačno, samoinicijativno i spontano neposredno nakon početka hrvatske agresije od jutarnjih časova 4. avgusta 1995. godine. Odluka Vrhovnog saveta odbrane RSK o evakuaciji civilnog stanovništva iz Severne Dalmacije (Benkovac, Obrovac, Knin i Drniš) i opštine Gračac u Lici, saopštena u 18.00 časova, samo je unela neki red u tu evakuaciju. Spontano je otpočela evakuacija stanovništva i iz delova Like i Banije, a kasnije je došlo i do neplanirane evakuacije vojske. Zapravo, u RSK nije bilo stroge podele između vojske i stanovništva. Istovremeno, jedinice 21. kordunaškog korpusa su nastavile borbu, ali su na kraju zajedno sa stanovništvom opkoljene u Topuskom, gde je potpisan sporazum sa Hrvatskom vojskom, uz posredovanje Mirovnih snaga i jedinice ovog korpusa su zajedno sa stanovništvom propuštene na teritoriju SR Jugoslavije.

Prema dostupnim pokazateljima na teritoriji je ostao manji broj civila. Nažalost,  iz te grupe ubijene su 1.872 osobe. To su pretežno starija lica, a mnogi su ostali jer su smatrali da će biti bezbedni, posebno nakon poziva dr Franje Tuđmana, predsednika Hrvatske, koji je upućivao pozive civilima da slobodno ostanu kod svojih kuća. Ne može se osporavati ni činjenica da je bilo lica koja su ostala neobaveštena, ali ih je bilo u malom broju.

Bez obzira što gospodin Ristić ističe odgovornost hrvatske strane zbog učinjenog, njegovo izjednačavanje odgovornosti političara i vojske RSK zbog navodnog nečinjenja, što nije istina, izjednačava odgovornost agresora (Hrvatske) i žrtve (Srpske Krajine).

Zbog toga, dalja polemika sa gospodinom Ristićem, namerno ili nenamerno skreće pažnju sa glavnog krivca, a to je hrvatski secesionizam, hrvatska politika prema Srbima radi stvaranja etnički čiste, samo države Hrvata, hrvatsko rukovodstvo i hrvatske vojne i policijske formacije, uz svrstavanje nekih zapadnih zemalja i NATO na hrvatsku stranu i neuspeh Mirovne misije UN (Unprofora).

Uz sve navedeno treba imati u vidu da je pojam „Oluja” višeznačan. „Oluja” je kodni naziv za hrvatsku agresiju od 4. avgusta 1995, agresiju na zaštićeno područje UN (UNPA zone); progon srpskog stanovništva; ubistva dela preostalog stanovništva; uništavanje celokupne pokretne i nepokretne imovine. „Oluja” je proces koji i dalje traje.

Nekadašnji pomoćnik komandanta SVK za informisanje, pravne poslove, verska pitanja i odnose sa međunarodnim organizacijama

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Boris
Kad se govori o z4 planu, nikada se ne kaze da je i hrvatska strana isto odbila taj plan. O tome pisu oni koji ga nikada nisu ni procitali. Tamo se daje prakticno Republika Srpska u Krajini, drzava u drzavi, sustinski. Tudjman nikada, ali nikada ne bi pristao na tako nesto. Pa rat je upravo i vodjen da to toga ne bi doslo.
Леон Давидович
@ Jorge Каква наивност. Резултат је унапред планиран, а ти предлоси су били управо мамац за наивни свет да поверује како је РСК страдала зато што није прихватила понуду. Најбоље све осликавају Туђманове речи да Срби требају нестати. Била је то идеологија НДХ.
Лазар
Аутор завршава чланак реченицом : “ОЛУЈА је процес који и даље траје”. То је нажалост доста тачно. ОЛУЈА траје и бесни у изјавама извесних политичара Србије и Хрватске, који већ годинама дају ватрене изјаве пуне мржње према суседном народу. Ни СНС ни ХДЗ не траже људе способне за дијалог и изградњу суживота и добросуседских односа.
Павелић, Броз и Милошевић
Разлика у методама и ефикасности.
Леон Давидович
У време сепаратизма Хрватске и почетка сукоба у једном интервјуву питали су Јована Рашковића како то да малобројнији Срби могу да се супротставе Хрватској. Јован је рекао да је то као када мали дечак има брата студента па га брат заштити од других дечака. Е тај брат је за Јована симболично била Србија. Али Милошевићева политика је само у почетку била као подршка ито можда више контрапродуктивна јер су многи лоши догађаји још више мобилисали Хрвате. На крају све се завршиоло великом издајом.
@Jorge
У Београду је ваљда било много компетентнијих и упућенијих, а и све полуге моћи да је неко тамо помислио паметовати. Д. Ковачевић сведочи: "у јануару 1995. Галбрајт долази у Книн да понуди план З-4". Каже да Мартић није хтео да присуствује састанку, па: "Договорили смо се тај дан да Бабић и Галбрајт дају изјаву која је значила отприлике да се ствар прихвата", "Мартић је увече отпутовао за Београд. Сутрадан је имао састанак са Милошевићем... у четвртак је стигао у Книн и преко радија одбио план".
Jorge
Krajina je pred Oluju imala opciju na stolu. Sa ili bez velikog brata, sama sebe je osudila na nestanak.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.