Ponedeljak, 18.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
DUŠAN DUDA IVKOVIĆ (1943–2021)

Odlazak legende evropske košarke

Svojim remek-delom smatrao je uspeh na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine, kada se reprezentacija u velikom stilu vratila na međunarodnu scenu posle sankcija
(Фо­то EPA/Armando Babani)

Dušan Ivković (1943–2021) jedan od najuspešnijih i najuticajnijih evropskih trenera u košarci svih vremena, posle kraće bolesti preminuo je u Beogradu u 78. godini. Do poslednjeg daha živeo je za porodicu, prijatelje i košarku, pokušavajući da se priseti svega što je važno a što sticajem okolnosti nije stigao da završi. Stalo mu je bilo da se o nekoga ne ogreši, da ne ostane nešto nedorečeno pre no što se rastane sa svima…

Poslednje što je uradio bio je svojeručni potpis na jednoj zajedničkoj fotografiji sa Novicom Veličkovićem: znao je da večeras neće moći da bude prisutan na poslednjoj utakmici svog igrača iz reprezentacije, ali nije želeo da ga izneveri. Smogao je snage za još toliko – da mu spremi poklon i da mu pokaže da je uz njega.

Ovaj čin više govori o tome kakav je bio Dušan Ivković nego sve medalje koje je osvojio. Stalno je govorio da mora da se zna neki red, ne samo u svlačionici i na terenu, već i u životu. Poslednjih godina smetalo mu je to što su se ljudi udaljili od tradicije, što se na slave ide kao na pijacu, umesto kao nekada – u slavskom odelu. Držao se tog reda i manira i kada ga je bolest načela. U bolnicu je otišao onako kako se uvek držao: kao gospodin, obrijan i doteran.

Bio je pravdoljubiv, neustrašiv, ponosan. Nadasve disciplinovan i odgovoran prema obavezama. Data reč za njega je bila svetinja.

Patrijarhalno vaspitano, najmlađe, četvrto dete u uglednoj porodici Ivković poreklom sa Korduna. Odan drug, brižan suprug i otac. Vojnik košarke, neumorni hroničar Radničkog i Crvenog krsta.

Imao je retko snažan autoritet kojem su se neki divili, dok su drugi od njega zazirali. Iza tog čeličnog štita nalazio se čovek od krvi i mesa, pa i od suza. Zaplakao bi kad god bi pričao o dve stvari - teškoj sudbini svog oca Petra i najvećoj nepravdi u istoriji sporta, kako je govorio za zločin koji su Ujedinjene nacije napravile našoj reprezentaciji (sportu) kada su joj u naponu snage zabranile da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine.

Možda ga je u jednoj reči najbolje opisala supruga Nena: čuvarkuća! Neko na koga su uvek svi mogli da se oslone, ko je stalno brinuo o bližoj i daljoj familiji, preuzimajući stalno na sebe neke obaveze od kojih su drugi bežali. Ljudi su ga doživljavali kao uspešnog, bogatog čoveka, ali njegov život nije uvek bio bajka.

Ponosio se svojim hajdučko-pesničkim poreklom: sa očeve strane nasledio je hajdučki, buntovan duh, s majčine – možda tek p nešto, ali sigurno ne ono pesničko.

Njegov pradeda po maminoj liniji, Trivun Mandić, i majka Nikole Tesle Đurđijana, bili su rođeni brat i sestra. Rastao je u nemaštini, jer njegov otac, predratni doktor prava i šef Državne službe monopola, nije bio po ukusu nove vlasti u SFR Jugoslaviji. Otac, oteran iz svoje službe, morao je da gaji pčele da bi prehranio porodicu.

Zato je Dušan posle mnogo godina napravio porodični grb u kojem su pčela, golub i koš. Golubovi su bili njegova velika strast, koja se u poznim godinama odrazila i na njegovo zdravlje (pluća). Govorio je da je to cena koju svaki strastveni golubar mora da prihvati i da to nije ništa spram ljubavi koju možeš da dobiješ od ptica.

U neku ruku bio je predodređen za košarku. Možda ne toliko zbog svojih predispozicija za ovaj sport, koliko zbog adrese na kojoj je živeo: porodična kuća nalazila se preko puta beogradskog Radničkog, sa čijeg terena je stalno odzvanjao zvuk lopte. Odrastao je na Crvenom krstu, gde su se na neobičan način preplitali sport i kultura, u vreme dok je ulica bila „vaspitni faktor”. Zavoleo je košarku uz starijeg brata Slobodana, u vreme dok se ona još igrala na šljaci. Kao i Slobodan (poznatiji po nadimku Piva) prvo je igrao košarku (1958–1968), a zatim napravio prve trenerske korake u Radničkom (1968–1977).

„Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac”, kazao je jednom prilikom Dušan Ivković koji je diplomirao na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, ali je još za vreme studija odlučio da je košarka njegov put, a trenerski posao njegov poziv.

Proslavio se kao selektor Jugoslavije, kada je vodio poslednju generaciju te zemlje, koji su neki nazivali „Belim timom snova”: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Rađa, Vlade Divac… Od 1988. do 1991. osvojili su tri zlata (dva evropska i svetsko) i jedno srebro (olimpijsko).

Za svoje remek-delo smatrao je uspeh na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, kada se reprezentacija u velikom stilu vratila na međunarodnu scenu posle sankcija. Tri godine držao je igrače na okupu, organizujući pripreme u Grčkoj u kojoj je tada radio, u vreme kad reprezentacija nije imala pravo na svoje ime. Trošio je svoj novac da bi se svi u Solunu i Atini osećali kao kod svoje kuće.

Maltene u svakom klubu u kojem je radio ostavio je nešto vredno iza sebe. Partizan će ga pamtiti po svojoj prvoj „triploj kruni”, PAOK po najvećem uspehu u svojoj istoriji, Olimpijakos po svoje dve najblistavije sezone, AEK po prvom evropskom trofeju, CSKA kao trener koji mu je vratio dostojanstvo, Dinamo po najznačajnijem uspehu na međunarodnoj sceni…

Iako je stalno isticao da se nikada ne vraća tamo gde je nekada radio, na molbu počasnog generalnog sekretara Fibe Bore Stankovića, preuzeo je reprezentaciju Srbije 2008. godine. S njom je krenuo iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. i stigao do srebrne medalje (poraz u finalu od Španije).

Pored svih trofeja, priznanja i igrača koje je izveo na put, ostaće upisano da je jedini košarkaški stručnjak koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Radivoja Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006).

Po završetku trenerske karijere nastavio je da služi košarci, pre svega kao član Tehničke komisije Fibe, kroz koju su poslednjih desetak godina zaživele mnoge njegove ideje za unapređenje košarke kao sporta. Od 2002. do 2010. nalazio se na čelu Udruženja svetskih košarkaških trenera. Pre četiri godine primljen je u Fibinu kuću slavnih u Ženevi.

Komemoracija u ponedeljak u Narodnoj Skupštini, sahrana 21.septembra

Komemoracija povodom smrti legendarnog košarkaškog trenera Dušana Dude Ivkovića biće održana u ponedeljak 20. septembra u Narodnoj Skupštini Republike Srbije sa početkom u 16 sati, saopštio je Košarkaški savez Srbije (KSS). Kako se navodi, Ivković će biti sahranjen u utorak 21. septembra u 12 sati u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Karijera

Radnički, Beograd (1968-–1976) mlađe kategorije

Partizan, Beograd (1978–1980)

Aris, Solun (1980–1982)

Radnički, Beograd (1982–1984)

Šibenka, Šibenik (1984–1987)

Vojvodina, Novi Sad (1987–1990)

Reprezentacija Jugoslavije (1987–1995)

PAOK, Solun (1991–1993)

Panionios, Atina (1994–1996)

Olimpijakos, Pirej (1996–1999)

AEK, Atina (1999–2001)

CSKA, Moskva (2002–2005)

Dinamo, Moskva (2005–2007)

Reprezentacija Srbije (2008–2013)

Olimpijakos, Pirej (2010–2012)

Anadolu Efes, Istanbul (2014–2016)

Trofeji u klubovima (ukupno 20)

Evroliga (2): 1997, 2012.

Kup Saporte (1): 2000.

Kup Koraća (1): 1979.

Evrokup (1): 2006.

Prvenstvo Jugoslavije (1): 1979.

Kup Jugoslavije (1): 1979.

Prvenstvo Grčke (3) - 1992, 1997, 2012.

Kup Grčke (4): 1997, 2000, 2001, 2011.

Prvenstvo Rusije (3): 2003, 2004, 2005.

Kup Rusije (1): 2005.

Kup Turske (1): 2015.

Super kup Turske (1): 2015.

Medalje u reprezentaciji (6)

Zlatne (4): SP u Buenos Airesu 1990, EP u Zagrebu 1989, EP u Rimu 1991, EP u Atini 1995.

Srebrne (2): OI u Seulu 1988, EP u Poljskoj 2009.

Individualna priznanja

Izbor u „50 najzaslužnijih ličnosti Evrolige” (2008)

„Legenda Evrolige” (2017)

Član Kuće slavnih Fibe(2017)

Predsednik Svetske asocijacije košarkaških trenera

Oktobarska nagrade SFR Jugoslavije

Majska nagrada Republike Srbije

Nacionalno sportsko priznanje Republike Srbije

Orden Nemanje drugog reda Republike Srbije

Počasni građanin Pireja

Nagrada za životno delo UKTS

Zlatna značka KSS

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.