Ponedeljak, 25.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: SRĐAN V. TEŠIN, književnik

Stojim na ramenima džinova iz Mokrina

Moje ispripovedane uspomene mešavina su onoga što sam najbezočnije izmislio i onoga što sam video svojim očima i iskusio na svojoj koži
(Фото Вера Вујошевић)

Nova knjiga Srđana V. Tešina „Mokrinske hronike”, u izdanju „Arhipelaga”, svojim jedinstvenim stilom i pripovedanjem u prvom licu vraća nas nekoliko decenija unazad. Ujedno, uspostavlja vezu i sa njegovim drugim knjigama, čiji je toponim Mokrin. Pripovedač, koji iskreno otkriva smešne i bolne detalje svog odrastanja, donekle podseća na junaka serije „Grlom u jagode”. Sve do trenutka u kojem i sam doživaljava prizvuke nasilja nastalog u regionu bivše Jugoslavije. On beleži sećanja na baka Vidine kulinarske specijalitete, praćene njenim strašnim pričama, na dedu Georgija, kafanskog čoveka, koji je proputovao svetom, a sa ruskim oslobodiocima pio danima u Mokrinu. Tu su i mirisi prvih knjiga, likovi majke i oca, stariji brat, zaštitnik, sa ostalim mangupčićima iz kraja, prve svirke, prvi poljupci i pijanstva, situacije kao iz vica, pa osobenjaci i umetnici koji su ostavili trag. Kada ljudi u svakodnevnim razgovorima otkrivaju ovakve pojedinosti iz svojih i tuđih života, obično pomislimo ‒ nestvarno, živopisno, kao u romanu, kao na filmu...

Na početku „Mokrinskih hronika” stoji upečatljiv citat Ticijana Skarpe o tome da samo pisac iskazuje život kakav jeste, drugi se na to ne usuđuju. Da li ste i ovoga puta, pišući prozu o poznatom mestu i ljudima, stvari videli izoštrenije nego u svakodnevnom posmatranju uspomena?

I „Mokrinske hronike”, kao i „Moje”, ali i „Kroz pustinju i prašinu”, mogu se povezati s mojom autobiografijom, najpre zbog toga što je radnja u ovim knjigama hibridnog žanra smeštena u stvarno mesto, moj rodni Mokrin, ali i zbog toga što predstavljaju evokaciju „duhova prošlosti” iz mog detinjstva, dečaštva i mladosti. Međutim, pripovedajući o danima provedenim na selu, nisam se oslanjao isključivo na lakoproverive i dokumentovane uspomene već sam u velikoj meri pribegavao fikcionalizaciji sećanja, kako bih dobio poetički i estetski što uverljiviji književni tekst. Otuda su moje ispripovedane uspomene mešavina onoga što sam najbezočnije izmislio i onoga što sam video svojim očima i iskusio na svojoj koži. Ovakav književni postupak je „memoarska fikcija” i za njim su posezali mnogi pisci, poput Sema Šeparda, Sesara Antonija Moline, Mirka Kovača i drugih. Taj pseudoalhemičarski književni postupak, koji briše granicu između stvarnog i fiktivnog, dozvoljavao mi je da po svojoj volji podešavam sočiva kroz koja sam posmatrao varljive uspomene. Neki ljudi i događaji su ostali neizmenjeni, a neki su postajali manji ili veći nego što zapravo jesu u stvarnosti.

Da li je ovo i jedna generacijska pripovest o ljudima rođenim sedamdesetih godina? Kako se nostalgični tonovi gube približavanjem zlokobnih devedesetih?

Generacija kojoj pripadam može se s pravom okarakterisati kao „izgubljena”. Najbolje godine smo proveli na frontovima, u egzistencijalnom beznađu, u društveno-političkom haosu ili u emigraciji. Mnogi iz moje generacije, ako nisu prerano umrli, ostali su u limbu psiholoških trauma, moralne erozije i siromaštva. Uglješa Šajtinac, moj generacijski drug, o tome je pisao u drami „Hadersfild”. I „Mokrinske hronike” govore o posledicama izbora pred kojim se našla moja generacija: ostati, otići ili poludeti poput Buridanovog magarca, koji nije mogao da se odluči ni za jedan izbor. Međutim, u mojim prozama se nadolazeća mračna vremena samo naslućuju i ne vide se u izmaglici lažnih obećanja koja su neštedimice prosipana u poznom socijalizmu.

Može li se reći da nije bilo Mokrina ovakvog kakvim ga opisujete, i svih tih živopisnih likova, ne bi bilo ni vas kao današnjeg pripovedača, autora „Kuvarovih kletvi i drugih gadosti”, kao i već pomenutih dela?

Jednostavno rečeno: stojim na ramenima džinova iz Mokrina. Književnosti sam se učio od Miroslava Antića, Raše Popova i Đure Đukanova, novinarstvu od „Politikinog” barda Bogdana Taneta Ibrajtera, a vizuelnim umetnostima od Imrea Saboa, koji me je inspirisao da glavni lik iz „Kuvarovih kletvi i drugih gadosti” osmislim upravo na osnovu njegove briljantne fotografske biografije. Čak su i mlađi pisci poput Miće Vujičića značajno uticali na moje stvaralaštvo. Mokrin je veoma inspirativno mesto, bogato istorijskim ličnostima i anegdotalnim poluistinama. Mnogima je poznata činjenica da je Mokrinčanin Pavle Riđički u Luksoru kupio staroegipatsku mumiju koju je zatim poklonio Narodnom muzeju u Beogradu. Dakle, egiptologija je nezamisliva bez konotativnog povezivanja s Mokrinom. Ima onih koji su sasvim ozbiljno tvrdili da se grob Atile Hunskog nalazi u ataru Mokrina i da je mokrinsku ćupriju „Devet grla” na rečici Zlatici sazidao lično Mehmed-paša Sokolović. U šali volim da kažem da je Garsija Markes imao svoj izmišljeni Makondo, a da ja imam svoj fantastično-stvarni Mokrin.

Koliko vam je kao piscu značilo muziciranje u malom bendu i kakve avanture ste tako doživeli?

U književost sam prvo ušao kao tekstopisac rok pesama. Kasnije sam otkrio poeziju koju nije nužno pevati. Muzika nas je činila jednakim sa vršnjacima iz velikih gradova. Osećali smo se delom tadašnjeg umetničkog pokreta koji je preferirao originalnost, a ne virtuoznost. Muzika nam je dozvoljavala da budemo subverzivni i buntovni, što nas je ponekad vodilo u sukobe s partijskim aparatčicima. Vremenom, muzika je od životnog stava prerasla u egzicstencijalnu nužnost, te smo završili svirajući po restoranima i bircuzima. Otkriću tek toliko da smo pravu avanturu doživeli kada smo u kikindskom hotelu „Narvik” svirali Azemu Vlasiju, Vasilu Turpukovskom i drugim funkcionerima iz perioda SFRJ, ili kada smo, recimo, svirali na uvce Drašku Ređepu i Abdulahu Sidranu u đačkoj menzi osnovne škole u Mokrinu. Mnoge stranice u „Mokrinskim hronikama” sam posvetio crticama iz svog kratkog života kafanskog svirca. Možda to moja podsvest želi da mi kaže da sam prerano „poljubio i ostavio” tamburu? S obzirom na to da sam već osam godina nezaposleni pisac, danas bi mi taj napušteni zanat dobro došao.

Posmatrate li i dalje objektivne promene manje sredine, u kom pravcu se menjaju ta naizgled idilična mesta u kojima su pisci oduvek videli žabokrečinu ispod uštirkanih čaršafa?

Banat je, kako je to Crnjanski govorio, „trezor morbidnosti” i mnoge se gadosti kriju ispod uštirkanih čaršafa. Odavno ne živim u Mokrinu. Seosku idilu sam kriznih devedesetih zamenio beogradskim „splinom”, da bih danas živeo u, u svakom smislu osiromašenoj Kikindi kojom nemilosrdno haraju „bela kuga” i „bežanje trbuhom za kruhom”. S obzirom na to da Kikinda više nije značajni industrijski centar, to se direktno odslikava i na život na selu odakle je dolazio gro radne snage potrebne fabrikama i kombinatima. Zbog toga nije potrebno biti pisac i otkrivati žabokrečinu, jer nas je ona sve doslovno preplavila. Ali bilo je u istoriji ovih krajeva i većih kriza i značajnijih migracija, pa smo preživeli. Proći će i ova neidilična vremena.

Kako danas tu odrastaju mlade generacije, vaša deca, na primer?

Možda grešim, ali primećujem da, iako im stvarnost ne ide naruku, iako im je sužen prostor za ostvarivanje punog potencijala, današnje generacije su u najvećoj meri utilitarističke. Čini mi se da je „korisnost” ono što ih motiviše, a ne nekakvi apstraktni ideali. Odrastanje u vremenima hibridnog morala, lažnih uzora i veštački nametnutih ideologija mora imati svoju cenu. Strah me je od toga što ni svoju decu ne mogu uvek da zaštitim od pošasti koje, recimo, vrebaju sa televizijskih ekrana ili društvenih mreža. Kao roditelj veoma sam zabrinut, jer će kad-tad doći na naplatu to što kao društvo nismo na vreme zaustavili negativne trendove koji razaraju naša sela i gradove. Napravite ekskurziju opustelim Severnim Banatom i biće vam sve jasno. Mislim da „Mokrinske hronike” mogu da posluže i kao memorijska crna kutija, u najmanju ruku da naša deca ne bi ponovila naše greške iz prošlosti.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Skromno
Nema sta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.