Još jedna dogma

Već četrdeset godina živimo u epohi kontrarevolucije. Uzdrmane poslednjim revolucionarnim talasom, koji je vrhunac dostigao 1968, snage kapitalističkog poretka uzvratile su kontraofanzivom, temeljno razgrađujući tekovine dotadašnjih revolucionarnih borbi. Nakon destrukcije socijalne države na Zapadu, kapitalistička reakcija izvršila je invaziju na socijalistički Istok. Pad Berlinskog zida nije značio samo istorijsku regresiju na kapitalizam; sa njim je usledio i sunovrat svake radikalne društvene imaginacije, drastično urušavanje projekata usmerenih na prevazilaženje dominantne kapitalističke stvarnosti. Ne sme se izgubiti iz vida da je rušenjem poretka tzv. realnog socijalizma sa istorijske scene nestao, pre svega, neposredni protivnik kapitalizma, zatim moćan zaštitnik revolucionarnih pokreta (npr. kubanskog ili vijetnamskog) sa kojima je kapitalizam takođe bio u frontalnom sukobu, na kraju hegemoni socijalistički sistem koji je provocirao otpor unutar socijalističkog pokreta i motivisao drugačije puteve u socijalizam.

Organizovana mreža ideoloških aparata (tzv. nevladine organizacije, „nezavisni” mediji, „autonomni” univerziteti, instituti i eksperti za ovo i ono), hranjena iz fondova transnacionalnog kapitala, započela je histeričnu kampanju promovisanja nove dogme: „kapitalizam nema alternativu!”. I ne samo da je nema, nego i ne može i ne treba da je ima. Iza floskula o demokratiji, toleranciji, pluralizmu i sličnom, krilo se tako totalitarno i represivno zatvaranje univerzuma rasuđivanja u kome će čitava društvena svest i praksa imati samo jednu dimenziju – onu kapitalističku. Nakon sloma realnog socijalizma, ali i svake imaginacije koja ostaje na tragu utopijskog jezgra socijalizma (komunizma), kontrarevolucija deluje preventivno – svim sredstvima treba sprečiti novo pojavljivanje bauka komunizma, u korenu zaseći mogućnost njegovog oživljavanja. Presudna operacija u ovoj subverziji svake alternative kapitalističkom statusu quo jeste svođenje komunizma na „mračnu totalitarnu prošlost”. Izjednačavanjem ovog „totalitarizma” s onim drugim (nacističkim), započeto usvajanjem Rezolucije Saveta Evrope o „osudi komunističkih zločina”, ne samo da se denuncira komunizam, već se i relativizuju nacizam i njegovi zločini. A sa njim i zločini kolonijalizma, rasizma, imperijalizma počinjeni u prošlosti i sadašnjosti kapitalizma. Ovi zločini time postaju dovoljno opravdani, jer se emancipacija od kapitalizma ideološki predstavlja kao zapadanje u još gori poredak zločina. Kao takvi, oni mogu nesmetano da se nastave.

I kod nas se neprestano oglašavaju glasnogovornici nove ideologije koji sebe i druge uvek iznova treba da uvere da kapitalizam i njegovi derivati (privatizacija, „Evropa” itd.) nemaju alternativu, i da je dobro što je tako. (P)ovlašćeni dežurni tumači pitanja kapitalizma i socijalizma, levice i desnice, daju dijagnoze i prognoze koje se mahom svode na jedno: levice kod nas nema, ne može i ne treba je biti. Njihov autoritet u pogledu analize tih problema u javnosti biva utoliko veći ukoliko su nekada imali izvesne veze sa levom inteligencijom. Tako se u svom intervjuu „Politici” prof. Mladen Lazić pridružuje onima koji ovih dana daju podršku novoj vladi i nalaze opravdanje za njen program. Lazić je dovoljno iskren, pa kaže da se ova vlada nikako ne može smatrati levičarskom. Ali, po njemu, to nije argument protiv vlade, već protiv levice. Levičarska ideja jednakosti „odstupa od glavnog toka savremene ekonomije”, a „posebno od ekonomskih mogućnosti zemlje koja želi da postigne ekonomski rast”, jer je ovaj rast u vezi sa idejom slobode koju, pak, ideja jednakosti isključuje. Motor ekonomskog razvoja su, po Laziću, najbogatiji, i zato protiv njih ne smeju biti primenjene radikalnije mere. On poručuje – bogati, slobodno nastavite da se bogatite, tu su socijalisti koji će demagoškim zavođenjem „gubitnika” tranzicije zaštiti vas, njene „dobitnike”.

Lazić je tako jasno pokazao svoju ideološku poziciju – u sukobu savremene neoliberalne ekonomije i ideje socijalne jednakosti, on staje na stranu neoliberalizma. Jer, po Laziću, nije problem što „glavni tok savremene ekonomije” odstupa od ideje jednakosti, odnosno pravedne raspodele društvenog bogatstva, već je „problem” što ideja jednakosti nije u skladu sa ovim glavnim tokom. Takođe, od jednakosti koja navodno isključuje slobodu bolja je sloboda za koju se otvoreno govori i prihvata da isključuje jednakost. Sve ovo, naravno, prati obavezna kritika staljinizma koja odavno parališe svaku ozbiljnu kritiku kapitalizma. Jedino smo ostali uskraćeni za objašnjenje o kakvoj slobodi uopšte može biti govora tamo gde su eksploatatori „slobodni” da eksploatišu, a eksploatisani „slobodni” da bivaju eksploatisani.

Nastavnik filozofije