Petak, 03.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 25. 9. 2021.

Muzej Nine Fjodorovne

Kao najveća prepreka u realizaciji namere da Sankt Peterburg konačno dobije muzej Josifa Brodskog, ispostavila se jedna starica je koja bila jedini preostali žitelj nekadašnjeg zajedničkog stana i nije imala nameru da prihvati ponuđeni novac i iseli se iz svojih desetak kvadrata
Јосиф Бродски, Универзитет у Мичигену, 1973. (Фото Википедија)

U književnom dodatku „Njujork tajmsa“ postoji redovna rubrika u kojoj umetnici i druge javne ličnosti, uključujući i bivše američke predsednike, odgovaraju na pitanja koja se tiču književnog ukusa i čitalačkih navika. Tako se od ispitanika traži i da opišu svoje „idelano čitalačko iskustvo (kada, gde, šta i kako)“. Većina je, pogađate, odgovorila kratkim opisom žanr-scene u kojoj napolju pljušti kiša ili veje sneg, a oni sede u udobnoj fotelji, pijuckaju vino i čitaju omiljenu knjigu, dok užarene cepanice pucketaju u kaminu. Na drugom mestu, opet pogađate, nalazi se čitanje na plaži, ali bilo je i onih koji su priznali kako najviše vole da čitaju na mestu do kog i kralj ide peške. Na ovo pitanje nedavno je odgovorio i novinar i publicista Anderson Kuper, jedan od „brendova“ Si-En-Ena.

„U Trankosu, u Brazilu, na terasi moje kuće napravljene od drvene građe dopremljene sa jedne stare plantaže. Tamo ima jedna sofa na kojoj volim da čitam, naročito u kišne dane. Terasa gleda na ivicu neverovatno zelene i bujne tropske šume. Dobovanje kapi o ogromne listove stapa se sa ritmičnim oglašavanjem ptica i majmuna koji čekaju da kiša stane.“

Iz ovog, na prvi pogled, lirskog odgovora, čitalac, zapravo, biva detaljno obavešten o visokom stepenu Kuperove ekološke osvešćenosti. Kuću je gradio na ivici tropske šume, od već upotrebljavane, gotovo organske „etno“ građe, ničim ne ugrozivši eko-sistem lokalne zajednice. Nedostaje još samo napomena da je knjiga koju čita štampana na recikliranoj hartiji, te po koja humanitarna opaska o aktivističkom sadržaju njegove amazonske lektire.

Ovaj školski primer prvoklasnog licemerja stoji naspram bezbroj priča o životnim borbama „malih ljudi“ protiv istrebljivačkih namera sveprisutnih investitora. Jedan od većih ekoloških frontova odnedavno je uspostavljen na terenu gde se pre više od stotinu godina vodila Cerska bitka. Sem što još jednom potvrđuje odsustvo i najmanje osetljivosti glavešina društva za oduzimanje prirode, „Bitka kod Rio Tinta“, nažalost. pokazuje da je površina ošacovanog zemljišta direktno proporcionalna stepenu politizacije ekološkog ustaništva.

Zato su i dalje najtransparentnije one duboko lične, individualne i samim tim usamljene pobune, čiji karakter, tok i ishod najbolje odjekuju u već odavno rijalitizovanoj i prostotom prezasićenoj javnosti. Tako se desilo da prvi žitelji Beograda na vodi mogu zajedno sa migrantima da odu na kolače u poslastičarnicu koja se nalazi u trošnoj jednospratnici preko puta i dalje aktuelne autobuske stanice i čiji vlasnik već decenijama odbija svaki nasrtaj onih koji bi na tom mestu da podignu nešto novo i ružno.

I dok naš poslastičar ne da svoju savamalsku kućicu, jedan poljski seljak iz Lublina nije hteo da se odrekne svoje njivice. Na kraju su građevinci digli ruke i izgradili celo jedno stambeno naselje u čijem središtu ovaj poljoprivredni „mađioničar iz Lublina“ i dalje kombajnom obrađuje parče svoje plodne zemlje. Ova singerovsko-gombrovičevska antiglobalistička pastorala vraća nas u književne tokove, kojima stižemo do Sankt Peterburga, gde je u decembru prošle godine otvoren Muzej Josifa Brodskog.

​Američki kabinet Brodskog u Muzeju u Petrogradu (Foto: Vikipedija/CC BY SA 4.0)

Slavni ruski pesnik rođen je u gradu na Nevi 1940. godine i tu je živeo sa roditeljima sve dok ga ga sovjetske vlasti 1963. nisu osudile zbog „društvenog parazitstva“ i prognale ga u Arhangelsk, da bi mu nakon devet godina bilo dopušteno da napusti zemlju. Nakon kraćeg boravka u Italiji, Brodski je otišao u SAD, gde je na univerzitetu predavao istoriju ruske i američke književnosti. Nobelova nagrada mu je pripala 1987. godine, a preminuo je devet godina kasnije i po sopstvenoj želji sahranjen u Veneciji. Zahvaljjujući vrsnim prevodima naših pesnika i književnih prevodilaca, njegova poezija dostupna je ovdašnjoj čitalačkoj publici više od pola veka. Brodski je u nekoliko navrata boravio u našoj zemlji, a uprkos njegovom antisrpskom stanovištu kojeg se držao tokom trajanja građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, njegove pesničke zbirke i eseji štampaju se u novim izdanjima, a dostupne su nam i prevodi knjiga posvećenih njegovom životu i radu.

Među obnovljenim izdanjima je i knjiga eseja koja je osamdesetih objavljena pod naslovom „Udovoljiti senci“, da bi se novi izdavač opredelio za naslov „Soba i po“. Reč je o najpoznatijem eseju Josifa Brodskog, napisanom na engleskom jeziku, gde se pesnik priseća života sa svojim roditeljima u zajedničkom stanu, u okviru kog im je pripao skučeni prostor u kome su njegovi otac i majka živeli sve do svoje smrti.

Novootvoreni muzej nalazi se upravo u tom zajedničkom stanu, čiji su deo po deo godinama otkupljivali brojni preživeli pesnikovi prijatelji, materijalno pomognuti novcem tamošnjih investitora. Država je odbila da učestvuje u finansiranju otvaranja muzeja, ali se kao najveća prepreka u realizaciji namere da Sankt Peterburg konačno dobije mesto koje će posećivati na hiljade poštovalaca dela Josifa Brodskog, ispostavila izvesna Nina Fjodorovna. Ova starica je, naime, bila jedini preostali žitelj zajedničkog stana i nije imala nameru da prihvati ponuđeni novac i iseli se iz svojih desetak kvadrata. Prema rečima reportera već pominjanog „Njujork tajmsa“, Nina Fjodorvna nije nimalo marila za činjenicu da je njen komšija svojevremeno bio jedan nobelovac.

Nikome, izgleda, nije palo na pamet da je tih desetak neosvojivih kvadrata možda bilo babuškino omiljeno mesto za čitanje, gde je do poslednjeg daha uživala u delima prognanih ili ubijenih velikih ruskih pisaca tako tragičnog i još uvek dejstvujućeg dvadesetog veka.

Otuda ovaj uzaludni predlog kustosima Muzeja Josifa Brodskog da makar polovina sobe nekadašnjeg zajedničkog stana bude pretvorena u Muzej Nine Fjodorovne.

 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.