Utorak, 07.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SEĆANjE NA MIKISA TEODORAKISA (1925–2021)

Stvarao je muziku koja govori o slobodi

O čuvenom grčkom kompozitoru priča nam poznata čembalistkinja Smiljka Isaković, koja mu je posvetila završnicu svog prvog koncerta uživo nakon godinu i po dana pauze zbog pandemije – sticajem okolnosti, istog dana kad je preminuo
Микис Теодоракис, композитор, песник, револуционар и пријатељ Србије (Фото EPA/Katerina-Mavrona)

Opraštajući se sa septembrom i letom, opraštamo se i s Mikisom Teodorakisom, čuvenim grčkim kompozitorom, revolucionarem, borcem za slobodu i velikim prijateljem Srbije, koji je preminuo početkom ovog meseca.

U inat onima koji su ga proganjali, zatvarali i mučili zbog političkih stavova koji im se nisu dopadali, a na radost ljubitelja muzike, slobode i ljudskog dostojanstva, Teodorakis je doživeo 96 godina, dovoljno da iza sebe ostavi neizmerno bogatstvo ideja, nota i ličnih primera hrabrosti i humanosti. Bio je svestrani muzički genije, borac za pravdu, istinu i jednakost, ali i buntovnik, političar i predavač – inspiracija mladima kao porodični čovek i odani drugar u teškim, opasnim vremenima.

Odali su mu počast širom sveta, od rodne Grčke, gde je i sahranjen, pa do Beograda, koji je uvek imao posebno mesto u njegovom srcu. Kao i on u našem. Njegov odlazak posebno je rastužio kolege muzičare jer su oni, kroz Mikisove simfonije, oratorijume, opere i balade nadahnute grčkim narodnim melosom, najbolje spoznali širinu talenta i dubinu njegove helenske duše. Među tim kolegama je i naša poznata čembalistkinja Smiljka Isaković, koja je završnicu svog prvog koncerta održanog uživo posle godinu i po dana pauze zbog izbijanja pandemije korone – sticajem okolnosti istog dana kad je Teodorakis preminuo – posvetila dragom Grku, uz opasku da je on bio jedna od ikona njene generacije, naročito u vreme kad je i sama živela u Grčkoj.

Zamolili smo je da za „Magazin” detaljnije ispriča o tome.

Čovek sa integritetom

– Teodorakisa nisam upoznala dok sam živela u Grčkoj (nekoliko godina, sedamdesetih za vreme hunte i devedesetih kada su nas Grci primili kao svoje, s mnogo razumevanja za našu tragediju; bila sam cenjeni profesor i koncertirala), ali jesam njegovog kolegu i saborca Manosa Hadžidakisa. Obojica su u Grčkoj bili veoma voljeni i poštovani. Teodorakisa sam upoznala u junu 1999. u Beogradu, kada je odmah posle bombardovanja došao da se pozdravi sa Slobodanom Miloševićem, koga je veoma cenio, i da prisustvuje izvođenju svojih dela. Pored njega i njegove porodice tada je u Beograd doputovao i najpoznatiji grčki advokat Likuresis, koji je Međunarodnom sudu u Hagu predao tužbu protiv vojnih i političkih vođa NATO-a zbog agresije na našu zemlju, a doneta je i humanitarna pomoć od 15 tona hrane i lekova – seća se Smiljka.

„Kraljica čembala” na septembarskom koncertu, na kojem je svirala i muziku Teodorakisa (Foto M. Spasojević)

Šta je pre toga znala o njemu i pokretu kojem je pripadao?

– U ovom jeftinom i moralno degradiranom svetu bio je čovek kome se treba pokloniti do zemlje. Teodorakis je, kao i glumica Melina Merkuri, simbol otpora diktaturi grčke vojne hunte, ličnost koja je obeležila 20. vek ne samo muzikom nego i svojim ličnim i političkim integritetom. Izabrao je hrabrost kao stil života. Bio je i ostao levičar, i ponekad komunista, do kraja života, ali ne salonski, već kad god je mogao aktivistički. Ne zaboravimo da je 1949–1950. posle grčkog građanskog rata bio prognan na ostrvo Makronisos, gde je zverski mučen. Kao posledicu imao je epileptičke napade godinama, koji su prestali kad je počeo da komponuje „Epitafe” Janisa Ricosa – navodi naša sagovornica.

Pisao je, ona podseća, i muziku na pesme Aleksandra Panagulisa, atentatora na šefa vojne hunte pukovnika Papadopulosa, koji je mnogo godina bio zatočen u neljudskim uslovima. Dok je 1969. stvarao muziku za film Koste Gavrasa „Z”, o političkom ubistvu demokrate Grigorija Lambrakisa, bio je u kućnom pritvoru, ali je muzika ipak našla put do filma, a zatim i do međunarodnih nagrada.

– Tu se nalaze zvučne reference na borbu Iraca protiv engleske okupacije, kao zgodno poređenje s tadašnjim stanjem u Grčkoj, ali i delovi iz ciklusa „Mathauzen”, koji je komponovao na stihove preživelih logoraša. Za vreme bombardovanja 1999. organizovao je u Grčkoj veliki koncert kao podršku Jugoslaviji i osudu bombardovanja, a odmah posle prekida došao je u Beograd. To je za mene čovek s velikim Č – naglašava Smiljka.

Zanima nas kakav je utisak ostavio na nju i kako je izgledalo njihovo poznanstvo.

– Iako je sa svojom neukrotivom grivom izgledao kao lav, bio je skroman, a na prijemu u rezidenciji grčkog ambasadora bilo je toliko ljudi da se do njega moglo samo prići i proći. Zato sam duže razgovarala s njegovom ćerkom Margaritom, kojoj sam se predstavila kao muzičar i zamolila za neke note njenog oca. Ona mi je poslala skoro sva izdanja, upravo štampana u integralnom obimu. Moj poštar je bio očajan jer je danima morao da mi donosi teške pakete nota! – ne krije čembalistkinja.

Njegovu muziku je svirala već u oktobru 1999. godine, na koncertu u Galeriji „Progres”, i ona je ostala stalni deo Smiljkinog koncertnog repertoara.

– Ta muzika je za mene kao povratak domu jer sam proživela divne godine s divnim ljudima u Grčkoj. Izdvajam kompoziciju „Majski dan” (na tekst Janisa Ricosa iz zbirke „Epitafi”), u kojoj se tradicionalni grčki ples zeibetiko prepleo s tragičnom prozom – navodi Smiljka Isaković.

Osim što ga je lično upoznala i svirala njegovu muziku, da li je imala priliku i da nastupa s njim?

– Nismo nikad nastupili zajedno, što mi je žao jer je Teodorakis najviše komponovao vokalnu muziku, njemu je tekst bio važan koliko i muzika, poruka pre svega. Njegovi solisti su bili veliki pevači kao Marija Faranduri, mediteranska Džoan Baez, koja je gostovala i u Beogradu – kaže Smiljka.

(Foto EPA /Orestis Panagiotou)

Zabranjene note

Pitamo poznatu čembalistkinju i profesorku, kao dobrog poznavaoca njegovog lika i dela, koliko su Teodorakisov privatni život, njegova muzika i njegov politički angažman bili isprepletani.

– Ceo njegov život imao je jedinstvenu auru nepokolebljivog borca za pravdu, slobodu i istinu, bez obzira na posledice. Taj život nije bio lak, ali ga je on svesno i odgovorno izabrao, u čemu su ga sledili porodica, prijatelji i politički istomišljenici. Ako se inspirisao stihovima političkog zatvorenika ili preživelih logoraša, ta muzika je svakako bila s porukom, mada je on tvrdio da ne piše politički angažovanu muziku. Teodorakis se uvek oslanjao na grčku muzičku tradiciju – pravoslavno, vizantijsko pojanje (neki eksperti smatraju da se u vizantijskom pojanju mogu naći elementi muzike antičke Grčke) i narodni foklor s tipičnim mešovitim ritmovima i tonalnim modusima. Ta muzika je prepoznatljiva iako je u toku svog dugog stvaralačkog života on komponovao i pod uticajem evropskih i svetskih muzičkih tokova. Ipak, čini ga jedinstvenim muzika u kojoj se čuje njegova domovina – ističe naša sagovornica.

Teodorakis je smatrao, dodaje Smiljka, da muzika može da izrazi osećanja slobode, ljubavi, demokratije, i u tome je njena snaga. Sloboda pre svega. To se dogodilo i s muzikom Manosa Hadžidakisa, koji je stvarao u isto vreme s Teodorakisom. Neki mlađi autori, kao Ksarhakos, i danas koriste grčki nacionalni melos kao inspiraciju, što im daje jedinstven pečat u moru svetskog muzičkog sivila, ukazuje Smiljka.

Ona podseća da se muzika Teodorakisa i Hadžidakisa u vreme hunte slušala tajno, u skrivenim tavernama – podrumima jer ih je hunta proglasila neprijateljima, a njihovu muziku zabranila kao subverzivnu.

– Prvi susret s Teodorakisovim kompozicijama bio je kroz sirtaki u filmu „Zorba”. Hadžidakisa, koga sam znala jedino po muzici za film „Nikad nedeljom” s legendarnom Melinom Merkuri, upoznala sam posle svog koncerta u Atini 1994. Planirali smo saradnju s njegovim „Orkestrom boja”, za šta bi napisao nešto novo za čembalo i orkestar. Nažalost, on je te godine umro i do naše saradnje nije došlo. „Orkestar boja”, odličan mali simfonijski sastav, bio je spreman da gotovo besplatno dođe u Beograd i održi nekoliko koncerata po Srbiji, što bi u doba sankcija bio divan potez, u „Jugokoncertu” za to ipak nisu imali sluha – navodi Smiljka Isaković.

I Hadžidakisova muzika nalazi se na njenom repertoaru, baš kao i nezaboravne kompozicije Mikisa Teodorakisa.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Барбара Аксентијевић
Хвала Вам на овој причи, живот вредан живљења...Надам се да ће и недавна петиција имати успеха и Теодоракис добити једну улицу у Београду достојну његовог имена.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.