Ponedeljak, 06.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Starost između biologije i sociologije

Ljudi poodmaklih godina traju u znaku četiri S – starost, slabost, samoća, suvišnost. Prve dve odrednice natovarila im je biologija i pred njom su svi ravnopravni i bespomoćni
(Фото Раде Крстинић)

Srbija je sve starija. Natalitet je mali, nedovoljno se podstiče, izgubili smo selo kao rezervoar za obnavljanje nacije, mladi i školovani ljudi perspektivu traže na Zapadu. Statistika kaže da je u Srbiji čak svaki peti građanin stariji od 65, a samo svaki sedmi mlađi od 15 godina. Po starosti stanovništva smo među prve tri države u Evropi. U Srbiji je sve više starih i društvo i država ne  smeju jednostavno dići ruku od tako velikog  dela svoga stanovništva. A  položaj starih je zaista nezavidan, jer, uprkos povremenim predizbornim transfuzijama, penzije su sve manje u odnosu na plate. Položaj najstarijih  određuje  trougao biologija, sociologija, psihologija.

Ljudi poodmaklih godina traju u znaku četiri S – starost, slabost, samoća, suvišnost.  Prve dve odrednice natovarila im je biologija i pred njom su svi ravnopravni i bespomoćni.  Ona postepeno kruni čovekovu mladalačku snagu i telesnu lepotu dok ga ne dovede do štapa, naočara, slušnog aparata, veštačkih vilica, staračkih pega, slabih zglobova, oteklih kolena, povijenih leđa, sklerotičnog krvotoka. Biologija nas polako pakuje i priprema za put. U literaturi starost je ubedljivo naslikao Njegoš koji kaže:

Kud će više bruke od starosti!
Noge klonu, a oči izdaju,
uzbluti se mozak u tikvini,
pođetinji čelo namršteno,
grdne jame nagrdile lice,
mutne oči utekle u glavu,
smrt se gadno ispod čela smije.

Ivo Andrić piše da su stariji ljudi okrenuti ka ishodu i kraju života, i stoga primećuju mnogo bolje i više one koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju.

Treću i četvrtu odrednicu – samoću i suvišnost starim ljudima je naturilo društvo, okruženje u kome žive pa bi izreku čovek je društveno biće trebalo dopuniti tako da glasi: čovek je, dok ne ostari, društveno biće.  Stari se ne mogu ljutiti na biologiju koja telesno degradira čoveka, nego na sociologiju (društvenu piramidu) koja  im uništava dušu i dostojanstvo. Takvo stanje nije samo kod nas nego i drugde. Potvrdu za  navedeni sud nalazimo u knjizi Simon de Bovoar „Starost”. Ona je pisala o starima i na osnovu ličnog iskustva, a uz to bila je osoba širokih vidika dobro upućena i u najtananije društvene odnose. Crvenom olovkom  treba podvući sledeći deo njene knjige:

„Tragedija starosti je korenita osuda čitavog jednog životnog sistema koji sakati: sistema koji ogromnoj većini ljudi koji ga sačinjavaju ne nudi nikakav razlog postojanja. Rad i umor prikrivaju odsustvo jednog takvog razloga: on se otkriva u trenutku odlaska u penziju. To je mnogo teže od dosade. Kada ostari, čovek nema više svoje mesto na zemlji jer mu ono u istinu nije ni bilo dato: on samo nije imao vremena da to primeti... Danas znamo da je „star i siromašan” gotovo  sinonim.  Star čovek ne može da zadovolji osnovne potrebe: starci su gladni, smrzavaju se, umiru od toga. Tada ih samo ništavilo „oslobađa” njihovog tela: pre toga ono na surov način postoji kao lišavanje i patnja.” Markuze kaže da se potrošačko društvo zločinački ponaša prema starima.

Dokaza za navedene tvrdnje i kod nas ima napretek i svuda: na konkursima za posao traže se kandidati mlađi od 40 godina, stariji ljudi ne mogu da podignu kredit bez posebnih garancija, penzije su sve tanje i manje, u zdravstvenim ustanovama stari su drugorazredni pacijenti valjda zato što su dovoljno dugo živeli.  Iako su penzije u odnosu na plate sve manje, stariji su najlojalniji građani ovom društvu i državi: porez najurednije plaćaju, nikad ne duguju za potrošenu struju i komunalije. Političke partije ih se sete u predizbornim kampanjama  pa otužno izgleda kad politički prvaci, pred kamerama, uz široke osmehe, po staračkim domovima obećavaju „geruziji” zlatna brda i doline i pokušavaju da ih podmite nekim sitnim poklončićima. Oni bi da iz njihove svesti izbrišu pređašnja iskustva i da u „oslobođeni prostor”, povremenim povećanjima  „na kašičicu”, ugrade „svetlo sutra” koje će nastupiti odmah posle njihove izborne pobede.

Deo tog društvenog miljea  koji zapostavlja stare čine i mladi, njihovi sinovi i kćeri. Ni ranije nije bilo bolje. Istorija govori da je bilo naroda u kojima su ljude u poodmakloj starosti kamenovali da im ne budu na teretu. U našoj epskoj tradiciji postoje primeri koji opominju. Evo jednog. U narodnoj pesmi „Marko Kraljević i beg Kostadin” beg poziva pobratima Marka da mu dođe na Mitrovdan, krsno ime, „pa da vidiš časti i poštenja,/ a i lepa, brate, dočekanja,/ i gospodske đakonije redom”. Marko odbija i kaže begu Kostadinu da se jednom zadesio kod njega na Mitrovdan, video je njegovo dočekanje, video mu je tri nečoveštva. Treće je: „Ti imadeš i oca i majku,/ nijednoga u astalu nema,/ da ti pije prvu čašu vina”.

Pored biologije i sociologije, treći ugao u trouglu koji obeležava starost je psihologija. Ako se za prva dva može reći da su spoljni činioci, treći je i unutrašnje prirode. Čovekova psiha je delom opterećena onim što se dešava oko njega, ali voljno-emotivni stav najvećim delom dolazi iznutra.  Star čovek je najčešće sam zato što hoće da bude usamljen, zato što ništa ne čini da ne bude sam.  Postavlja se pitanje šta je usamljenost: da li je to stanje kad je čovek sam i kad ga gledaju samo četiri zida? Može tako biti, ali i ne mora, jer se i u takvoj situaciji čovek, i kad je star, može družiti sa čitavim svetom, može opštiti sa minulim precima, polemisati sa Frojdom, diviti se Mocartu, smejati se Čaplinu, oduševljavati se Odisejevim lukavstvima, može gajiti cveće, razgovarati sa papagajem ili psom, slati poruke Dunavom. A može i u ogromnoj masi biti sam sa sobom potpuno usamljen kao potonji čovek na svetu.

Usamljenost nije samo objektivna nego i subjektivna kategorija. Ako  u sebi nosi i gaji misaone i emotivne veze sa drugima, čovek je u nekoj vrsti dijaloga sa njima, nemog i fiktivnog, ali, ipak, dijaloga. Usamljenost  nije samo odnos drugih prema nama već i nas prema drugima i prema samome sebi. Ko se zatvori u sebe, biće sam ne samo u sedamdesetoj ili osamdesetoj godini nego i u četrdesetoj. Star čovek može živeti dostojanstven život ako životu pristupa i sa vedrije strane, ako ima neke oblasti interesovanja koje mu mogu ispuniti vreme, ako postoji unutrašnja veza između njega i drugih. Starost, to nisu bore na čelu, to nisu sede vlasi na slepoočnicama. Starost, to je ravnodušnost. Treba se setiti reči čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude: „Kada bih imao i stotinu godina, moj najlepši dan bio bi sutra”.

*Profesor u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vuk
Tacno tako profesore. Ali danas su stari laka meta za pljackanje pocev od svojih ukucana, preko domova za smestaj starih a u isto vreme ti domovi danas predstavljaju svojevrsne zatvore za njih u kojima su pod kontrolom 24h i moraju pitati za sve da li smeju, mogu li...a to skupo i preskupo placaju dok jedu hleb u vodi i corbu, moraju da podmicuju, trpe ponizenja raznih vrsta... pa sve do drzave koja im zakida na penzijama jer ih ne uskladjuje kako zakon propisuje a sama ih je pisala i usvojila.
Безстар Цана ем ауда Р.Ц.А.
Слаби, болесни, усамљени и сувишни могу бити и млађи људи, не само старији. Дискриминација, дакле, не происходи из животне доби, него је дискриминација ефектна сама по себи. Тако да се овај облик дискриминације не може отклонити фокусирањем на старије припаднике друштва, него отклањањем узрока проблема СВИХ који су слаби, болесни, усамљени и који се осећају сувишнима. Аналогно, проблем родне равноправности је искривљен концепт који се фокусира на жене, а не на СВЕ људе који су неравноправни.
Goran
Hvala Profesore.
Земунац
Заборавили сте на обичај, који је постојао код нас - ЛАПОТ. Када више не може да привређује, нити било шта да буде од користи у кући, стару особу је обично син одводио у шуму и остављао на милост и немилост дивљим зверима или је ритуално убијана у сред села. Некад, читајући коментаре, имам утисак да неки од нас пожеле да се тај обичај врати, јер за све недаће криве старије генерације, па чак и у сферама где ти старији немају никаквог утицаја.
Земунац
@Јасмина Марић Које? О Лапоту или о томе да би многи пожелели да обичај поново постоји?
Јасмина Марић
Износите неутемељене тврдње и апсолутне глупости.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.