Ruta heroja od Pariza do Novog Sada

Novi Sad – Bojan Kačavenda iz Novog Sada, otac desetogodišnjeg dečaka Mihajla, prevalio je biciklom oko 2.800 kilometara od Pariza do svog grada u misiji koju posvećuje deci sa cerebralnom paralizom i drugim zdravstvenim poteškoćama koje im otežavaju kretanje i život. On je na taj put krenuo 11. septembra s bratom Zoranom Kačavendom, pa je i njihova zajednička želja da tako prikupe novac za robotizovani uređaj za rehabilitaciju, za Dečju bolnicu u Novom Sadu.

Ovaj grad je poslednja od osam većih destinacija, gradova Evrope, kroz koje su prolazili na toj humanitarnoj „Ruti heroja”, posle čega danas oko 15 sati treba da stignu na Trg slobode. Plan je da im se na poslednjoj deonici pred cilj, kod crkve u Sirigu, pridruže i drugi zainteresovani, a među njima i ambasador Slovenije Damjan Bergant.

Kačavende su poreklom iz Slovenije i obojica braće imaju sinove, ali ideja vodilja bio im je Bojanov sin Mihajlo, koji se nakon prevremenog rođenja više godina bori s poteškoćama.

– Moj sin Mihajlo je sad desetogodišnji dečak, ide u četvrti razred, redovno pohađa školu i odličan je đak. Imali smo sreću s njim jer je mentalno potpuno očuvan. Desilo se to da je kod supruge krenuo prevremeni porođaj u 30. nedelji i nastale su komplikacije, a kao posledica došlo je do pucanja kapilara u levoj sferi mozga. To je prouzrokovalo oštećenje tela, srećom blažeg, mada je njemu izraženo bila podignuta peta, tako da smo dosad imali četiri operacija u Rusiji i jednu u Dečjoj bolnici u Novom Sadu – priča za „Politiku” Bojan Kačavenda, kojeg smo pronašli u Budimpešti, gde su biciklisti bili na jednoj od pauza posle pređenih 2.500 kilometara.

Braća Kačavenda u Parizu: važno je ne odustati

Mihajlo danas, kako smo čuli, funkcioniše normalno i ide samostalno u školu, što i njemu i porodici mnogo toga olakšava. Otac kaže da to dalje ide nekim svojim tokom, ali da dečak mora vežbati sve dok raste. Prilikom poseta Rusiji zbog operacija porodica je saznala da postoji robotizovani uređaj koji može da pomogne dalju rehabilitaciju i da zamenjuje osam terapeuta. Ispostavilo se da mašina, najbliže u okolini, postoji u Hrvatskoj, u privatnoj klinici, ali da tretman od deset nedelja košta 30.000 evra.

Nadu je pronašao u rodnoj Ljubljani, gde je saznao da uređaj košta 470.000 evra, ali da zbog humanitarne namene kompanija odobrava popust, pa bi stajao 333.000 evra.

„Tako smo krenuli u akciju čiji je cilj da poklonimo mašinu Dečjoj bolnici u Novom Sadu, da njeno korišćenje bude besplatno, uz uput. Želimo da mnogo više dece dobije šansu za rehabilitaciju. Ta mašina nije nekakvo čudo, ne zamenjuje ostale načine oporavka, jer su potrebne i kinezi-terapija i radna, ali je najsavremeniji dodatak rehabilitacijama. Olakšaće i zaposlenima u bolnici”, kaže Novosađanin i dodaje da su u bolnici potvrdili da će prihvatiti uređaj, te da je regulisan transport, obuka ljudi i osiguranje.

Na humanitarnoj biciklističkoj ruti braća su se susretala s ljudima iz diplomatsko-konzularnih predstavništava, iz crkve i dijaspore. Bojan priča da su ljudi u dijaspori dosta nepoverljivi jer je bilo raznih akcija, ali i da je pandemija korone učinila svoje, tako da su se oni usmerili na misionarski rad.

„To znači da nas ljudi na našem putu upoznaju, da čuju našu želju i da to donosi podršku i donaciju. Imali smo puno obećanja od ljudi koji se sad organizuju, od crkve, Kola srpskih sestara u Beču... Ne možemo odmah očekivati reagovanja, ali nadamo se da ćemo za mesec-dva imati prve rezultate. Najdraže nam je što je država videla našu akciju i što nas prati kroz predstavništva. Naš rad je buđenje svesti u dijaspori i upoznavanje s nevoljama s kojima se suočavamo”, navodi Mihajlov otac.

Prema podacima fondacije „Prvi korak”, čiji je osnivač, u svetu se prevremeno rodi 15 miliona dece godišnje, a u Srbiji taj broj iznosi oko 4.000. Posledice su brojne, od poteškoća u fizičkom i mentalnom razvoju, pa sve do smrtnosti. Jedna od najčešćih posledica je cerebralna paraliza i stanja slična ovo oboljenju. Mnogima je potrebna rehabilitacija, a u Novom Sadu se obavi oko 10.000 tretmana. Desetak mališana iz Vojvodine uspe da ode na oporavak u inostranstvo, dok hiljadu drugih nema takvu šansu.

„Nadam se da ćemo razdrmati i institucije da shvate da je takvoj deci potrebna pomoć. Ona možda nisu životno ugrožena, ali njihova egzistencija zavisi od dobre rehabilitacije, da bi bili samostalni i sutra korisni građani, da ne padnu na teret roditelja i društva”, kaže Bojan.

Dug put koji su braća Kačavenda prevalila na biciklima, kako smo čuli, ponekad je bio težak zbog hladnog i kišnog vremena. Ranije su se bavili ragbijem, ali ističu da je u njima borbeni duh. Kažu, samo je potrebno naučiti kako se odmoriti, ali od cilja ne odustajati.