Sreda, 01.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
FENOMENI: NOSTALGIJA

Zavičaj napušten, a drugi nije po volji

Od prvog dana boravka u inostranstvu poredi se stara i nova sredina, sažimaju se životne linije, svode računi, a emocionalna kriza kod iseljenika počinje kad osete da više ne pripadaju svojoj zemlji, a u novoj su autsajderi
(Фото Драган Боснић)

Od postanka sveta ljudi se sele. Hiljadama godina tovarili su svoju imovinu u konjske zaprege i putovali prema nekim boljim prostorima, gde se srećnije živelo. Migracije postoje oduvek, a u poslednje vreme pokazuju svoju punu aktuelnost. Uzroci mogu biti različiti: od socijalnih, privrednih do kulturoloških i političkih. One su izraz globalne nejednakosti i mogu se kvalifikovati na unutrašnje, spoljašnje, dugoročne i srednjoročne.

Neko se bori tako što ostane, a neko što u najlepšim godinama svoje mladosti postane migrant, darujući ostatak života tuđim običajima i navikama.

U potrazi za novim

Teško da ima sudbonosnije odluke od napuštanja svog kućnog praga, bez obzira na to da li čovek odlazi što mora ili zato što želi. Mladi odlaze tamo gde se može naći posao i zaraditi ono što se u svojoj zemlji nikada ne može, a nemoćni i stari ostaju na selu da gledaju u nebo. Večno u potrazi za nečim novim, drukčijim, vrednijim, u traženju reda, harmonije, novih i otvorenih mogućnosti, ljudi odlaze s velikim nadama, a vraćaju se s manjim iluzijama o sebi i svojim mogućnostima. I kad ih goni strah i neizvesnost i kad ih vodi nada i kad obećavaju sebi i drugima da će se vratiti, onaj ko ode uvek se na neki način vrati. Svako napuštanje rodnog ognjišta s pogledom unazad dok se odlazi, tragična je priča i nevesela sudbina, ali i stanje duha.

U novom i neostvarenom prostoru i vremenu, započeti život nije jednostavno ni lako. Teško je suočavanje s bolnim osećanjem napuštanja zavičaja.

Racionalnost postaje novi zahtev svakog pojedinca željnog boljeg života. Gubitak rodnog mesta doživljava se traumatično, jer se ono ne može zameniti novim: Ko se seli, taj se ne veseli. Nije isto napustiti zavičaj u zrelom dobu i u detinjstvu. Ako se to desi u zrelom dobu, čovek živi neobičnim dvostrukim životom.

Od prvog dana boravka u inostranstvu poredi se stara i nova sredina, sažimaju se životne linije, svode računi. Iako se u mnogo čemu pokušavaju naći sličnosti, u emotivnom smislu to se nikada ne može izjednačiti. Nikome nije lako da se ukoreni u novom svetu i prostoru, posebno bez znanja jezika, kao nem, nikoga ne poznajući, a oko njih neki sasvim nejasan i teško definisan svet. Ma šta radili, ma čime se bavili, svesno, nesvesno, mrsko ili drago, oni će uvek ostati u dilemi da li su pogrešili. U novoj sredini brzo se zaboravi nemaština, svaka muka i oskudica koja je čoveka oterala u svet. Jedna sredina napuštena, druga nije po volji.

(Pixabay)

Velika emocionalna kriza kod iseljenika počinje od momenta kad osete da više ne pripadaju zemlji iz koje su otišli, dok je potrebno veoma mnogo vremena da budu prihvaćeni u novoj sredini jednaki s ostalima a ne kao stranci. Tu je snažno i naglašeno osećanje usamljenosti, kada su autsajderi i više posmatrači nego igrači.

Oni koji su emigrirali nastoje da dokažu svakome koliko su u novonastalim uslovima uspešniji, srećniji, ostvareniji. Svima osim sebi. To je želja da opravdaju svoj odlazak i pokušaj da prošire i iznova izgrade sebe.

Tek kada se udaljimo ili iselimo, saznajemo koliko je zavičaj značajan za nas. Ljudi koji odu u inostranstvo bolje uočavaju male stvari, koje mi ovde, u svojoj zemlji, niti vidimo niti obraćamo pažnju na njih.

Kod naših ljudi postoji uverenje da retko ko na planeti više pati i tuguje za svojim rodnim mestom od njih, iako je zavičajna nostalgija svetski bol.

Nostalgija, čije korene nalazimo u starogrčkom jeziku: nostos, povratak, prošlost, i algos, bol, zadire duboko u dušu i postaje neljudska samoća kad duboka ljubav i uznemirenost daruju zavičajnim predelima nestvarnu dimenziju. Nekad me baš stegne. Sećam se dana kada su mi ujutru lile suze same od sebe. Posebno me stegne kad je majčin i očev rođendan, kad dođu verski praznici. Od gorčine mi izađe grč na licu i onda se udaljim od svih. Potom dođe ljutnja, kad ne znam gde bih i šta bih sa sobom. Ta osećanja gorčine i promašenosti, nepripadanja, otuđenosti, postaju krajnosti s drugim značenjem.

Ova zemlja nema duše, nema ljubavi, a kako će je imati kad mladić i devojka plaćaju posebno zajedničku večeru u restoranu i gde se jedino ozbiljno razmišlja o novcu.

Čežnja, patnja, tuga, najčešće su reči koje objašnjavaju njihove emocije. Dobrovoljno izgnanstvo. Gde nema života po volji, ostaje da se izmišlja. I što duže borave u takvim uslovima, to je rodni kraj privlačniji, slađi, uzbudljiviji – ne mogu u njemu, ne mogu bez njega. U stalnom procepu, raskoraku, ljudi kao da paralelno žive dva života – iza i ispred sebe, između kojih vrata nisu zatvorena.

(Pixabay)

Migranti razumeju jedni druge

Tehnologija je učinila da ni nostalgija nije ono što je nekad bila. Sve se menja, pa tako i nostalgija.

Iskustvo svake osobe je jedinstveno, a ipak u isto vreme reprezentativno. Migranti iz različitih zemalja i s različitim životnim pričama razumeju jedni druge, treba im samo nešto retoričkih skraćenica i ne moraju do kraja ni izgovarati misli da bi se međusobno razumeli.

Nostalgija je neizlečiva bolest. Neko je rekao da je ona povredila više duša nego svi ratovi zajedno. Sve tužne priče su iste, samo ih neki lakše prikrivaju.

​Teret za decu iseljenika

Pravila novog sveta deklarativno priznaju različitosti, ali suštinski tako nije u stvarnom životu. S arogancijom i nadmenošću se susreću svakog dana. U tom večitom pokušaju da se izgradi sopstveni mikrokosmos, promiču retki trenuci sreće, ljubavi, razumevanja. U nizu različitih iskušenja emigranti upadaju u mrežu usamljenosti. Znaju da je gubitak integriteta teži od nedostatka hleba: bez hleba je čovek gladan, a bez integriteta uvek izgubljen; imućan bez ičega, beznadežno usamljen, nesrastao s tuđinskim blagodetima i svojim naturalizovanim imenom.

Veliki teret se obrušava na njihovu decu od koje očekuju da vode dvostruki život, da budu uspešni u oba jezika i obe kulture, da funkcionišu bez greške, da uzmu najbolje od svega, da postanu ono što oni nikad neće moći, a da istovremeno budu ono što i njihovi roditelji.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mira
Nema ljubavi gde mladic i devojka odvojeno placaju veceru? Naprotiv, preduslov za ljubav je da nikoga ne mozete emocionalno potkupiti jednom vecerom. Upamtite to!
Бранко Ср'б Козаковић
Ретко поучан напис у овој рубрици. Обрађује суштинску тему одласка. Неко оде са надом да ће наћи боље, и вером у то. Неко остане јер нема храбрости, јер и поред свега што га тера да оде ипак остаје. Први се најчешће разочарају у додиру са реалношћу. Други остају да трпе патњу и питају се да ли јетребало отићи. Важно је јасно себи предочити, документовати, све оно што фрустрира у домовини и што је разлог за одлазак. Па се отрежњавати са тим када удари носталгија. Одласци, остајања - оба су лоша.
Бранко Ср'б Козаковић
qwe, До последње реченице ништа није спорно. Ја веома добро знам ко су непријатељи српства. Исто тако знам, сада већ са оволико година трошења, ко су Срби. "У добру је лако добар бити" - ово није народ за који се вреди ни борити, ни погинути. Србија је одавно расрбљена, расрбијанчена - земоси и завичајци се земљаче и уклањују по БГ, бескрајно неискрени и лукави, али и расисти према Србијанцу. Они имају свој завичај, а Србија им служи за друге ствари - нису синови те земље. Бежи ми се од "људи".
qwe
Odlazi se iz ekonomskih i politickih razloga. Uzrok je jedinstven - nemogucnost da se utice na ekonomsku i politicku situaciju u sopstvenj zemlji. Zemlji koju je zajahala gomila dobro povezanih neradnika, koji, u njenom satiranju, imaju podrsku iz inostranstva. Inostranstvu odgovara da zemlja bude satrta, a da njene najbolje preuzmu i iskoriste upravo oni. Za Srbiju lako se propoznaje ko su ti u zemlji, i ko je to inostranstvo. Otvorite oci i um, te prihvatite ko su pravi neprijatelji Srbije.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.