Četvrtak, 02.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Dečje novine – gigant jugoslovenskog izdavaštva

(фотографије Библиотека Владислав Петковић Дис)

Danas je nezamislivo da iz literarne sekcije jedine osnovne škole gradića u jugozapadnoj Srbiji nastane izdavački gigant milionskih tiraža i zastupljenosti na svim kontinentima. Nezamislivo je i da firma koja je tokom 1970-ih i 1980-ih godina bila u klasi najvećih evropskih i svetskih produkcija za decu i omladinu, u samo nekoliko godina nestane, kao da je nikada nije ni bilo. Ali dogodilo se. I jedno i drugo.

U biblioteci „Vladislav Petković Dis” u Čačku otvorena je izložba „Dečje novine – gigant jugoslovenskog izdavaštva” u saradnji sa Muzejom rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca. Posvećena je jednom od najvećih jugoslovenskih izdavača listova, časopisa, knjiga i stripova za decu i odrasle, i predstavlja putovanje kroz mladost jedne generacije. Autori izložbe su Tanja Gačić, Ana Cicović i Ana Ranković iz ovog muzeja.

Sve je počelo je krajem 1956. godine, kada je grupa nastavnika i učenika „brusničke" škole u improvizovanoj redakciji (tačnije, učionici) poželela da afirmiše dečje stvaralaštvo tako što će izdati školski list. Naredne godine, 12. januara, u tiražu od hiljadu primeraka izlazi prvi broj lista „Dečja politika" koji odmah biva zabranjen zbog reakcije tri decenije starije beogradske „Politike za decu". Zato je za drugi broj odabrano ime Dečje novine - ime koje je ušlo istoriju, naveli su autori postavke.

Sa otvaranja izložbe

Nastale radom dece koja su pod budnim ali blagonaklonim okom imala veliku slobodu u kreiranju i ilustrovanju, Dečje novine već 1960. učestvuju na beogradskom Sajmu knjiga. Redakcija je pretrpana dečjim radovima i pismima iz svih republika tadašnje Jugoslavije, stižu pohvale i podrška renomiranih novinara i književnika, a vremenom, širenjem čitalačke publike, novine dostižu tiraž od 100.000 primeraka po broju! Zvanično i samostalno, Novinsko preduzeće Dečje novine, ustanovljeno je 17. jula 1965. godine „odlukom Radničkog saveta Novinskog preduzeća „Čačanski glas".

A onda,1966. godina i potpisivanje ekskluzivnog ugovora sa kompanijom Volta Diznija... Na početku ove divne saradnje koja će trajati naredne tri decenije, „Dečje novine” najpre izdaju časopis Miki, potom Mikijev almanah i Diznilend, a kasnije i čitavu industriju proizvoda sa Diznijevim likovima: školske sveske, tašne, majice, omote, razglednice, postere, preslikače... čime postaju najveći (i najomiljeniji) distributer školskog pribora na ovim prostorima, navode autori izložbe.

Kako dodaju, kasnije, 6. septembra 1968, širenjem poslovanja na izdavačku delatnost, naziv firme se menja u Novinsko-izdavačko preduzeće „Dečje novine” a vode ga oni koji su rizikovali siguran posao verujući u plemenitu ideju, Srećko Jovanović kao glavni i odgovorni urednik kuće i Aleksandar Lazarević kao generalni direktor.

Kada je, 1974. godine, u firmu došao genijalni Rade Rančić, uobličio je njen zaštitni znak koji je govorio sve: dečak u iskoraku napred. Rančić je svojom kreativnošću, znanjem i beskompromisnom odgovornošću prema savršeno sprovedenoj zamisli, postavio standarde za opremanje i izdavanje knjiga u našoj sredini.

Neumornim radom, entuzijazmom, otvorenošću prema tehnološkim i svim drugim dostignućima moderne svetske privrede, u „Dečjim novinama” je stvorena atmosfera da su najviše nagrade na sajmovima knjiga u Beogradu, Nišu, Budvi, ali i na onim međunarodnim, u Nju Delhiju, Moskvi, Luandi.... kao i oko 15.000 raznih povelja, nagrada, diploma i drugih priznanja, npr. Orden rada sa zlatnim vencem, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, ali i Vukova i Zmajeva nagrada za izuzetne doprinose kulturi - sasvim normalna, gotovo svakodnevna stvar, navode autori postavke.

Osamdesetih godina 20. veka jasno je da su IP „Dečje novine" jedan od najvećih jugoslovenskih izdavača knjiga i stripova, a Gornji Milanovac jedan od najpoznatijih gradova u zemlji, i izvan nje. A šta su sve to „Dečje novine” stvarale i izdavale? Šta smo već, zajedno sa milionima bivših Jugoslovena i drugih građana sveta, zaboravili, a čega se još uvek sećamo?

Pored pomenutih Diznijevih izdanja i školskog lista po kome su dobile ime, krajem 1960-ih „Dečje novine” počinju da izdaju knjige, najpre dečju literaturu i priručnike za škole, da bi (preko Krmčije Svetog Save, Istorije srpske grafike, Istorije srpske kulture...) stigli i do nobelovaca - Singera, Markesa, Česlava Miloša... i stotina drugih naslova evropske i svetske književnosti, i tiraža većih od milion primeraka godišnje, piše u tekstu povodom izložbe.

Kroz saradnju sa italijanskom firmom „Raptj" sa kojom su nastupile na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu 1972, „Dečje novine” osvajaju publiku plasiranjem albuma sa samolepivim sličacama. Pored nezaobilaznih igrača fudbalskih prvenstava (počevši od Minhena "72), albume sa tada aktuelnim junacima pop-kulture pratio je čitav proizvodni asortiman tako da je svako dete u zemlji imalo bar blokčić, bedž ili olovku sa veselim likovima Diznijeve galerije, Sare Kej, Hajdi, Tarzana, Bambija, Snupija, Taličnog Toma,  Popaja, Sandokana, Štrumfova, Snorkijevaca...

Nakon lista „Nasmejane Dečje novine", izdavale su i dečije časopise Tik-tak i Zeka, nezaboravni Džuboks koji je bio enciklopedija muzičke scene epohe, svetski poznate Kulture Istoka, Moment (za vizuelne medije), Venac (za književnost i kulturu), tu je i enigmatsko-zabavna Eureka, Crni pojas o borilačkim veštinama, strip edicije Nikad robom, Modesti Blejz...

Posetioci izložbe saznaju da je tiraž edicije Nikad robom, započete 1963. godine, koja je u početku nudila stripovane priče iz srednjovekovne istorije, vrtoglavo porastao (do 150 i 200 hiljada primeraka) kada su Mirko i Slavko, junaci legendarnog Desimira Žižovića Buina,sa jedne polovine stranice „Dečjih novina" prešli i preuzeli primat nudeći nove epizode svake sedmice. „Priča se” da su Mirko i Slavko postali toliko popularni da izdavač nije mogao da nađe dovoljno crtača kako bi zadovoljio zahteve publike! U prilog tome svedoči činjenica da je to jedini strip na prostoru nekadašnje SFRJ po kome je snimljen dugometražni igrani film i to, pre više od 40 godina: 1973. u režiji Branimira Torija Jankovića, u produkciji Dečjih novina, a glavne uloge su delili Vladimir Radenković (Mirko) i Dragan Radonjić (Slavko)...

Dečje novine su prve u Jugoslaviji koristile kompjutere u izdavačkoj delatnosti. Prve su se bavile kupovinom i prodajom autorskih prava i licenci. Prve su i tada jedine, izdavale list na Brajevom pismu. Prve su u svetu izdavale časopis za decu na romskom jeziku. Njihova izdanja su danas ponos svake biblioteke i kolekcionara koji drže do sebe, napominju autori u tekstu povodom postavke.

U prostoru Galerije Biblioteke izloženo je više od stotinu izdanja „Dečjih novina”, uključujući dobro poznate naslove iz strip-edicije Nikad robom, časopis za mlađe osnovce Tik-tak, licencirana izdanja Diznijevih stripova, knjige i druge publikacije koje su obeležile odrastanja generacija koje su stasavale šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Pored izdanja izložbu čini i izbor iz dokumentarnog i arhivskog materijala, poput crteža likova strip junaka ili brendiranih starih đačkih torbi.

Izložbu je otvorio Dragan Milovanović Džile, nekadašnji glavni urednik školske redakcije „Dečjih novina” koji je u emotivnom govoru podelio sa prisutnom decom i odraslima sećanja na vreme kada je Gornji Milanovac zahvaljujući „Dečjim novinama” bio u svetu poznat grad iz Jugoslavije.

Autori postavke kažu - Mi Vam ne možemo reći zašto više ne postoje. Suviše je tužno analizirati sve razloge koji su doveli do svima poznatog epiloga. Znamo samo da, kada su deca, velika i mala, stvarala firmu, bile su to Dečje novine.

 

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Vremena se menjaju i treba se uklopiti. Po meni je to najveci problem za vecinu nasih propalih preduzeca neracunajuci nespodobno i lenjo rukovotskvo i kradju.
marko
Iz perspektive nekog ko nije živeo u vremenu njihovog najvećeg uspeha, bili su vrlo napredni. njihova poslovna zgrada je bila napredna, opremana kojoj su radili itd. Na sreću nije sve propalo, nešto su kupili drugi i obnovili . Ali na žalost, kao isve izdavačke kuće u Srbiji, propali su, sem onih beogradskih koji su uspeli da žive od državnih para. Beograd daleko, Milanovac mali i ugašeni...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.