Nedelja, 16.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: HARIS PAŠOVIĆ, reditelj

Sve su mi umetnosti rod, a pozorište mi je dom

Odbio sam da postanem „legenda koja hoda”.Čim prihvatite tako nešto i pomislite da je nešto tako groteskno uopšte moguće, prestali ste da postojite kao umetnik
Харис Пашовић (Фото: Примож Корошец)

Prošlo je 30 godina od poslednje režije sarajevskog reditelja Harisa Pašovića u Beogradu. U zemunskom Madlenianumu ove jeseni postavlja remek-delo Augusta Strindberga: svevremenu „Gospođicu Juliju” kao savremenu aktuelnu ljubavnu priču o rascepu u kojem se nalazi glavna junakinja, ali i ostali likovi.

Scenograf je Aleksandar Denić, kostimografkinje Irma Saje i Vanja Ciraj Džudža, kompozitor Marko Grubić, koreograf Igor Pastor, dramaturg Jelena Paligorić Sinkević, lektor Ljiljana Mrkić Popović.

Premijera će biti izvedena u petak uveče, 29. oktobra od 19.30 sati na Velikoj sceni zemunskog Madlenianuma. Naslovnu junakinju tumači slovenačka glumica Sara Dirnbek, a u glumačkoj ekipi su i Strahinja Blažić, Mina Pavlica, Katarina Bradonjić, Ksenija Repić, Sofija Kovačević, Nikola Knežević, Jovan Veljković i Filip Stankovski.

‒ Beogradska publika je gledala proteklih godina moje predstave koje sam režirao u drugim gradovima i sa kojima sam gostovao u JDP-u. Imam divnu publiku u Beogradu, a nadam se da će ovu predstavu gledati i oni koji ne poznaju moj dosadašnji rad. „Gospođica Julija” je pozorišni klasik, teatarski standarda kakav je „Hamlet”. Ovo delo je toliko savremeno danas da je to ona vrsta komada koji stalno iznova mora da se kreira u svakoj relevantnoj pozorišnoj sredini, a beogradska to jeste u evropskim okvirima ‒ kaže za „Politiku” neumorni Haris Pašović koji svaki slobodni trenutak boravka u Beogradu koristi da se druži sa ovdašnjim prijateljima.

Umetnik mora da se ponovo rodi svakoga jutra  

Unutrašnji konflikti glavne junakinje danas čini se više nego ikada intrigiraju. Koje slojeve duše ćemo propitivati u sebi pod utiskom vaše predstave „Gospođica Julija”? Koja je to nit koja vas spaja sa Strinbergovom poetikom?

Julija, mlada bogatašica, Žan, sluga, i Kristina, kuvarica, prototipovi su mnogih današnjih karaktera. U centru tog ljubavnog trougla su dve priče: jedna je o moći i kontroli, druga o borbi za dušu. Takođe, paralelno pratimo dramu bogatstva i dramu siromaštva.

Koju vrstu zapitanost nam ovoga puta donosite? Iz koje vizure ćemo pratiti sudbine, životne priče Strindbergovih junaka?

U estetskom smislu, želeo sam da ispitamo šta je novi naturalizam u 21. veku. Strindberg je napisao naturalističku tragediju i dramsku psihoanalitičku studiju, krajem 19. veka. Postavili smo pitanje sebi: šta se promenilo do danas? Kontekstualizirao sam dramu u današnjem vremenu i prostoru koji nam je fizički bliže. Dešava se u Sloveniji. Julija je Slovenka, a njena posluga su mladi Srbi, Bosanci i Makedonci, gastarbajteri. Takođe, naša predstava dovodi u pitanje standarde o telu i izgledu. Julija je u našoj predstavi punačka, a kuvarica Kristina nije ogrubela usedilica, nego više liči na top model sa svetskih modnih pista.

Beogradski poklonici pozorišne umetnosti i danas pamte vaše kultne „Ptice” i „Buđenje proleća”, predstavu za koju ste kao mladi reditelj, poneli „Politikinu” nagradu za najbolju regiju na Bitefu. Po čemu pamite to vreme? Ko su vaši beogradski prijatelji?

Imam mnogo prijatelja u Beogradu i u pozorištu i na filmu, a i izvan umetnosti. Što se tiče predstava koje pominjete, potpuno je fascinantno da sećanja na predstave koje sam radio u JDP-u traju 35 godina! Iskreno, i sada ne prođe nijedna nedelja a da mi ljudi koje sretnem ne pomenu te predstave. To meni govori o snazi pozorišta. Često se tvrdi da film traje, a pozorište prolazi, ali u ovom slučaju pozorište traje u srcima i mislima publike. Kada smo radili te predstave, nismo imali nikakvu ideju o tome kakav će trag one ostaviti.

„Politikina” nagrada za najboljeg reditelja na Bitefu je veoma značajna internacionalna rediteljska nagrada, među retkim u Evropi. Imao sam samo 26 godina kada sam je dobio. Moram priznati da sam se osećao moćno kao dobitnik te nagrade nakon Ingmara Bergmana, Pine Bauš i drugih velikih reditelja.

Kakva je to privlačnost između vas i teatra? Kako biste definisali puteve svoje pozorišne inspiracije?

 Ja sam umetnik ‒ to sam ja. Sve su mi umetnosti rod, a pozorište mi je dom.  Što sam stariji, ta ljubav i taj „san o strasti,” kako je Šekspir precizno nazvao pozorište, sve su mi miliji, sve su mi snažniji i sve tajniji. Naše je doba neobično, granice realnosti postaju fiktivne, vreme kao da ne protiče samo hronološki nego čini se da teče u svim pravcima, vlada neizvesnost. Pozorište je danas ključno u definisanju stvarnosti.

Šta je cena vašeg pozorišnog trajanja? Koliko u vašem slučaju ima nostalgije?

Volim ono što smo moje kolege i ja radili u prošlosti, ali nisam nostalgičan. Čovek sam sadašnjeg i budućeg vremena. Ta svest o ovom trenutku i zagledanost u prosperitet su osnova mog delovanja. Odbio sam da postanem „legenda koja hoda”. Čim prihvatite tako nešto, čim pomislite da je nešto tako groteskno uopšte moguće, prestali ste da postojite kao umetnik. Ništa što smo uradili juče ne obezbeđuje nam da ćemo danas biti umetnici. Umetnik mora da se ponovo rodi svakoga jutra.

Posle ovog beogradskog iskustva čeka vas nova predstava u Novom Sadu, gde ste i studirali režiju u klasi Bore Draškovića?

Milovan Filipović, glumac i direktor Drame SNP, me je pozvao da režiram u Srpskom narodnom pozorištu, prvi put. Biće to projekat u okviru saradnje sa evropskom prestonicom kulture Novi Sad 2021/22. To je, po obimu, velika predstava prema genijalnom romanu „Mefisto” Klausa Mana. U predstavi će učestovati brojni glumci ansambla SNP-a, većina njih su završili Akademiju umetnosti u Novom Sadu, kao i ja, tako da će to biti na neki način i novosadski umetnički tour de force (tur d fors)!

Ovo naše vreme piše i novu dramu. Kako zamišljate da će izgledati svet posle korone?

Bilo je mnogo epidemija u istoriji, i neke su bile dramatičnije od ove. Posle svake od njih, svet je opet bio kao i pre. Mi smo nestrpljivi i nervozni, ali proći će ovo i život će se normalizovati. Treba to dočekati, i zato čuvajmo se, vakcinišemo se i budimo odgovorni.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.