Od Silvane Armenulić do lektorke Kiti

Dok biografski dramski film „Toma” u režiji Dragana Bjelogrlića beleži rekordnu gledanost u zemlji i regionu, harizmatična glumica Tamara Dragičević koja tumači lik Silvane Armenulić istrajava na svojoj novoj pozorišnoj junakinji. U matičnom Ateljeu 212 Tamara Dragičević uveliko je obukla odelo i cipele lektorke Kiti koju tumači u predstavi „Pristanak” po delu Nine Rejn, u režiji Nebojše Bradića. Premijera je u sredu, 3. novembra od 19. 30 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212. Delo je sa engleskog jezika prevela Ivana Dimić, kostimografkinja je Marina Medenica, scenografkinja Marija Jevtić, kompozitor Zoran Erić. Pored Tamara Dragičević u glumačkoj ekipi su i Bojan Žirović, Marko Grabež, Branislav Trifunović, Jovana Gavrilović, Jelena Stupljanin, Sofija Juričan.

 „Pristanak” moćna, bolna, ali i zabavna drama Nine Rejn, proverava dokaze sa svake strane i dovodi grčku boginju Nemezis u savremeni kapitalististički svet, da nepogrešivo usmeri svoju pravednu srdžbu i podeli svima ono što im pripada. Ova drama je premijerno izvedena u londonskom Nacionalnom teatru 2017, da bi naredne sezone bila prebačena u Pozorište „Harold Pinter” na Vest endu.

Koja je to nit koja ovo delo nama manje poznate autorke Nine Rejn spaja sa našom stvarnošću? Kroz kakav proces rada, propitivanja prolazi spremajući lik Kiti, Tamara Dragičević kaže:

‒ Dramski rukopis „Pristanak” Nine Rejn vrlo je interesantan, savremen komad koji se tiče svih nas. U fokusu je priča o advokatima, kakvi su njihovi odnosi, životi. Delo zapravo priča o ljudima, muško-ženskim odnosima, prijateljstvu. „Pristanak” se tiče svih nas, u pitanju je realističan komad koji je sve vreme protkan komičnim replikama, situacija.

Na šta je htela Nina Rejn da upozori kroz lik lektorke Kiti u ovoj napetoj, zabavnoj, tragikomedija našeg vremena? Koju vremensku distancu prati drama „Pristanak”, naša sagovornica objašnjava:

‒ Drama „Pristanak” priča svoju priču kroz sedam likova, od kojih su četiri advokati. Svaki od tih junaka nosi neku poruku, težinu, problem sa kojim se bori, zbog koga se suočava sa realnošću, životom i problemima. E, sada to je kao jedna linija, kanap, konopac koji se provlači kroz ceo tok komada, a koji svako u izvesnom trenutku počinje da vuče na svoju stranu. Svako pojedinačno, u isto vreme povlači i gomilu problema za sobom. Neki potezi koje povlačimo ne utiču samo na nas i naš život, nego pokazuju kako, silom prilika, menjaju i tuđe živote.

Napisan britkim jezikom, pametan i višeslojan komad Nine Rejn bavi se aktuelnim temama, posebno bliskim interpersonalnim odnosima koji se turbulentno prepliću i u profesionalnim i ličnim životima mladih ljudi koji su glavni akteri.

Svoje junake, kaže glumica, igramo jako realistično. Živimo u tom trenutku karakterne likove Nine Rejn i apsolutno mislim da će se publika koja će sedeti na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212, jer su akteri predstave okruženi publikom, osećati kao da je u tom trenutku tu sa nama i našim problemima. Tu je advokatska kancelarija i sala sudnice, ljudi će imati utisak da se baš tu ispred njih odvija stvarni život.

Sa Tamarom Dragičević uspeli smo da razgovaramo u pauzi između proba, porodičnih obaveza i dogovora o novim filmskih ulogama. Koliko se Kiti razlikuje od Silvane Armenilić sa kojom i te kako živi na filmskom platnu, Tamara Dragičević odgovara:

‒ Silvana Armenulić je živela ovde na našim prostorima i imala svoju sudbinu. Kiti opet ima svoju priču. Nina Rejn je pisala o ljudima koji žive u Londonu i o visokom staležu. Mi naravno na igramo u Londonu i nije nam poenta da približimo taj svet našoj publici već igramo ljude koje možemo da smestimo bilo gde. Svakako je ovo vreme danas drugačije nego kada je živela Silvana. Mislim da je i to bitna razika. Kiti živi u ovom vremenu u kojem živimo svi mi, u kojem su mobilni telefoni, poruke, problemi, brzi tempo života.... Priča o Tomi Zdravkoviću i Silvani Armenulić je priča o jednom drugom vremenu.

Šta sve jedna glumica koja igra ženu osobenog karaktera, harizme, energije može da pronađe u liku Silvane Armenulić? Šta biste u ličnom životu usvojili od Silvane, kakvu vam je zapitanost donela?

‒ Igrala sam Silvanu. Pokušala sam da shvatim njen svet, kako se ona osećala. Naravno da je nisam poredila sa sobom i svojim životom. Kada sam je igrala, bila sam Silvana na snimanju, setu, a onda kada odem kući vratim se svom ličnom životu, porodici. Nisam želela da se do te mere poistovećujem sa Silvanom. Mislim da je veliki zadatak i posao nas glumaca da igramo sudbine i živote nekih drugih ljudi, da onda možemo da izađemo iz toga lika, da se vratimo u svoju priču i svoj život. To nam služi da nas sačuva da ne poludimo. Svakako da sve to negde prolazi kroz nas, sve to moramo da provučemo kroz sebe, ali mislim da je bitno da imamo distancu, posebno emotivnu ‒ kaže Tamara Dragičević i dodaje:

‒ Silvana je držala svoj privatni život po strani, koliko je mogla. Krila je svoju privatnost od očiju javnosti. Trudila da ne iznosi svoj lični život, izvan porodičnih okvira, da ga sačuva za sebe, svoje najbliže. Uz to je uvek bila graciozna, profesionalna, nije mešala privatnost i profesiju, to se i sama trudim koliko mogu ‒ primećuje Tamara Dragičević uz komentar da od rada na filmu „Toma” nije imala drugih snimanja već je najčešće boravila na probama u matičnom pozorištu: Ateljeu 212. ‒ Film „Toma” jeste u žiži interesovanja, imamo tim povodom puno posla, ali svakako da sam podjednako i u pozorištu, i to me raduje ‒ zaključuje umetnica.