Subota, 22.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU

Crnjanski: Unutrašnja vatra kojoj se odoleti ne može

U doba kada je tek došao u Beograd znao je Crnjanski da dobaci Dučiću da će ga radije čitati u originalu. Mudri „Duka“, svestan moći reklame, čak i kada je kritika negativna, odvraćao je: „Samo ti to, mladiću, napiši“, kaže Gorana Raičević
Милош Црњански (Фото насловна страна књиге)

Kada čitalac uzme u ruke knjigu Gorane Raičevića Agon i melanholija: Život i delo Miloša Crnjanskog (Akademska knjiga, Novi Sad) ne može se oteti utisku da je reč o ogromnom poduhvatu: jer proučiti celokupno stvaralaštvo jednog umetnika i njegov uzbudljiv život pun preokreta, sagledati celu jednu burnu epohu i delo toga autora u istorijskom, poetičkom, društvenom i ideološkom ključu – zadatak je nemerljivo težak. Monografija Agon i melanholija svedoči o autorkinoj posvećenosti: to delo spada u red onih knjiga kakve se napišu jednom u životu. I to samo ako se, pored velikog znanja i talenta, ima dovoljno koncentracije, kondicije i snage za taj lavovski zamah. I to onda kada se dosegne ne samo intelektualni i duhovni vrhunac, nego i stanovita životna zrelost, ozbiljno iskustvo i autentična motivacija. Pored ove knjige, povod za naš intervju je i 26. oktobar, rođendan Miloša Crnjanskog.

Gorana Raičević (Foto: Lična arhiva)

Već dugo proučavate stvaralaštvo i život Miloša Crnjanskog. Da li danas, pošto ste iščitali hiljade i hiljade stranica, možete reći da je on „ispunio svoju sudbinu“?

Lepo i tačno je rečeno da je suštinska odlika genijalnosti unutrašnja vatra kojoj se odoleti ne može. U Crnjanskom je tinjala ta vatra i kada je u Londonu sedeo „hladan, kao na pepelu klada“. Genijalni ljudi pokreću svet, čine ga boljim i lepšim. S druge strane moćna je sila koja se tome suprotstavlja, a ogleda se u sitničavosti, zavisti, zlobi, neredu i razaranju. Tako funkcioniše svet. Život Miloša Crnjanskog nije bio lak, niti je put do shvatanja i priznanja veličine njegovog dela bio širok i prav. On je to znao i bio je zahvalan sudbini ili slučaju-komedijantu, onom „komičaru Buci“ koji ga je bacio u svet, da čeka na svoj povratak na Itaku čitavih četvrt veka, ali koji mu je spasio život. Ona vatra u njemu davala mu je snagu i volju da u poznim godinama ispiše stotine, hiljade stranica bez kojih srpska književnost ne bi bila ista. Zato je govorio da je ispunio svoju sudbinu. Treba mu verovati.

Prvih decenija prošlog veka Andrić i Crnjanski podržavali su jedan drugog. Crnjanski je za Andrića uskliknuo „Andrić est arrivé“, a Andrić za Crnjanskog da je on „jedini bogom dani pisac među nama“. Crnjanski Andriću posvećuje pesmu „Eterizam“, a Andrić mu odgovara stihovima „M. C“. Ipak, Crnjanski nije poput Andrića uživao „naklonosti sudbine“.

Poređenje karijera dva najveća srpska pisca dvadesetog veka išlo bi u prilog zaključku da je Andrić, možda zahvaljujući svojoj poslovičnoj odmerenosti, zaziranju od suvišnih reči, lakše sebi probijao put: bio je rano priznat kao književnik, stekavši i titulu akademika, a ništa manje uspešna bila je njegova diplomatska karijera. Crnjanski je, kako je o njemu pisao Marko Ristić kada je hteo da ga unizi, bio samo mali gimnazijski profesor, a u diplomatiju je ulazio preko novinarstva, kao pasivni posmatrač a ne kao akter događaja u to burno i kobno međuratno vreme. Iako je Andrić bio opunomoćeni poslanik kod Hitlera, u posleratnom periodu to mu nije uzeto za zlo. (Jasno je da su na kantaru državnih interesa precizno izmereni i piščevo časno ponašanje i odluka da se vrati u Beograd u kojem je proveo godine okupacije.) A „malom profesoru“ i „kulturnom atašeu“ pažljivo su beleženi svi politički gresi. Istini za volju, ne znamo koliko je Andrić svoj život doživljavao kao srećan. Znao je i on da ga ugled i slava zapečaćeni Nobelovom nagradom neće sačuvati, i da će i posle smrti biti onih koji će mu suditi neknjiževnim merilima, ta on je još kao mladić tamnovao zbog pogrešno protumačene pesme. Nije bilo zavisti između njih dvojice, ali ni bliskog prijateljstva za kojim je Crnjanski žudeo. Ipak, uprkos različitostima stilskim i tematskim, što je samo dokaz originalnosti svakog od njih, između dva pisca mogu se uočiti mnogostruke sličnosti. Od jugoslovenstva – kao ideologije koja je gest opredeljenja za autohtonu, nezavisnu, slovensku državu čiji građani neće biti sluge tuđim imperijama – do prezira prema svemu onom animalnom u čoveku, od straha do erosa, što ga čovek, novi avangardni čovek, treba da obuzda, ukroti i natkrili. Andrićevskim mostovima i crnjanskijevim nevidljivim, „eteričnim“ vezama koje drže ovaj svet na okupu.

„Ja sam uvek bio sam sebi predak“, rekao je Miloš Crnjanski. Šta je pod time podrazumevao?

„Originalnost – to je taj lirski faktor“, odgovarao je Crnjanski svojim kritičarima kada su od njega hteli da naprave vrsnog „čistog“ liričara, kako bi opravdali sud o njegovoj navodnoj dvostrukosti, koja upućuje na lošeg i ideološki nepodobnog političkog pisca. Nije se Crnjanski odrekao svojih korena niti svojih predaka, nikako. To je poetički iskaz i sledi romantičarski kriterijum proživljene osećajnosti, umesto mimetičkog principa ugledanja na dobre književne obrasce. Ugledanje na francuske uzore naših pesnika moderne bilo je za njega „majmunisanje Pariza“. U doba kada je tek došao u Beograd znao je da dobaci Dučiću da će ga radije čitati u originalu. (Mudri „Duka“, svestan moći reklame, čak i kada je kritika negativna, odvraćao je: „Samo ti to, mladiću, napiši“.) Ipak, romantizam Crnjanskog ne znači preterano isticanje subjektivnosti, naprotiv, to je „veza sa čitavim jednim narodom, sa čitavim jednim krajem“, jer „pisac koji ne učestvuje u sudbini svoga naroda nije pravi književnik“. To je ono avangardno u njemu, a uvek ponavljam, avangarda nije samo eksperiment i eksces, već vera u to da književnik svojim delom može da menja svet. Crnjanski je želeo da ga usreći.

Koje je ideale jedan prečanski Srbin, od Čongrada i Temišvara, preko galicijskog fronta, doneo sa sobom do Srbije, Beograda i Jugoslavije, u šta je verovao, u šta se razočarao? „Mene su pljuvali, kovali zavere protiv mene, organizovali hajke, kamenovali me, izmišljali intrige“, svedoči Crnjanski. Kako biste opisali ideološku poziciju Crnjanskog? Zbog čega je bio osporavan?

Crnjanski je znao da ima nešto važnije od ideologije, a to je odanost svom narodu i svojoj državi. I on i Andrić bili su dobri državni službenici i Jugosloveni. Zašto? Zato što su rođeni i deo života proveli u državi koju nisu smatrali svojom i gde su se osećali kao građani drugog reda. Ta država, u ratu u kome je krenula protiv Srbije, dovela ih je u situaciju da jasno iskristališu svoju ideološku antiaustrijsku poziciju. Kao mladići, pre rata, obojica su bili prilično apolitični, i smatram da se danas prenaglašava Andrićevo članstvo u mladobosanskoj organizaciji. Crnjanski je mobilisan i poslat u rat, zamalo protiv svojih sunarodnika, Andrić ponižen i utamničen zbog jedne pesme. Pišu poeziju koju bismo mogli nazvati levičarskom: „Vlastela, vojvode, despoti behu sram ... ubici dište Vidovdanski hram”, peva Crnjanski u „Spomenu Principu“. A zašto? Zato što je to bio rat koji su za svoje interese vodile evropske imperije, pa Crnjanski, odajući počast malom čoveku-vojniku, pomalo nespretno, bundžijski, imajući u vidu i poetički otklon od rodoljubive poezije Dučića i Rakića, skida oreol s carske srednjovekovne Srbije, što su mnogi shvatili na pogrešan način. Odan novoj slovenskoj državi, kraljevini sa srpskom dinastijom na čelu, Crnjanski nije mogao da podržava boljševičku revoluciju, i ma koju revoluciju uopšte, jer se na rušenju i destrukciji ne može ništa sagraditi. I tada nije bio jedini. (Stari markovićevac, republikanac i „levičar“ Živojin Balugdžić, šef Crnjanskog u vreme prvog boravka u Berlinu, piše 1921. knjigu u kojoj kritikuje boljševike i boljševizam.) Komunistička partija koja hoće da sruši novu državu kao „buržoasku versajsku tvorevinu“ ne može biti njegov izbor. Nacionalno pitanje u toj državi za njega je mnogo važnije od socijalnog. I kada 1932. počinju politički napadi, kada ga odbacuju bivši prijatelji Milan Bogdanović i Marko Ristić, kada ga mnogi intelektualci žigošu kao reakcionara i fašistu, zbog tekstova o stranoj knjizi, o ratu, kao i zbog časopisa Ideje, Crnjanski se ne koleba, jer veruje u ispravnost svoga stava. Ne treba zaboraviti da je upravo tim Idejama Andrić (najverovatnije samom Crnjanskom) dao svoj najlepši intervju, najtačnije definišući njihovu zajedničku ideološku poziciju: „I dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj je ko strani bio i čime se je zaklinjao 1914. godine...“ Andrić se vratio u Beograd posle proterivanja iz Berlina, znajući, poput svog junaka, da se treba vratiti kući, ma šta ga tamo čekalo, jer u tuđini može biti i „kolaj i svaka ljepota“, ali džaba kad to nije tvoja strana. Izvesno je da je u Londonu Crnjanski mogao obezbediti mnogo bolju egzistenciju, da je bio malo „savitljiviji“ i da je o svojoj otadžbini govorio onako kako je to odgovaralo trenutnoj politici Velike Britanije. Šta god on mislio o komunističkom režimu, o tome u Engleskoj javno nije rekao nijednu reč. Ne zbog nekog ličnog interesa ili računa, već zato što je izdaja otadžbine za njega predstavljala najveći greh i najveću sramotu.

Lament, to sam ja, od reči do reči“, veli pisac u jednom intervjuu iz 1962. godine. On je uvek žudeo za Beogradom, ta varoš mu je „pružala utehu“. Jesam li u pravu kada kažem da je Crnjanski izabrao Beograd za „svoj zavičaj“?

Beograd i Srbija bili su za jednog Srbina-prečanina „groznica i bolna halucinacija“, žudnja za zavičajem. On je i svojoj supruzi Vidi govorio da ju je zavoleo i uzeo zato što ju je našao u Beogradu. To je jedno veoma snažno, strasno osećanje. Najlepšu ljubavnu pesmu napisao je svojoj Serbiji, tom utopističkom prostoru „sreće“. Izjavljivao joj je ljubav i iz emigracije Hajneovim stihovima: „Imao sam jednom jednu domovinu...“ Koliko je ta ljubav imala i nešto od opsesije, koliko je bila njegova fiks-ideja, vidi se iz jednog pisma Slobodanu Jovanoviću u kojem Crnjanski oduševljeno govori o Jovanovićevoj knjizi Vlada Aleksandra Obrenovića koja se pojavila 1927. godine: „Srbija, zid je, iz koga nema izlaza. Iz Vaših knjiga, a naročito iz ove vidimo zašto i vredi živeti do smrti. Ja sam je obožavao, a sad je sve više volim. U mašti ona je 'kosmos' sa svim svojim čudima. U njoj ću i ja propasti.“ I posle rata govorio je da je Srbija njegov zavičaj i da ga je on izabrao kao „nešto što je toliko napaćeno, što je toliko nesrećno kroz vekove.“ Ako dobro poznajemo njegov život, znamo da to nije fraza i da je ono dete što je plačući slušalo pesme u kojima se „klalo i ubijalo“ možda na nekom nesvesnom nivou odlučilo da bude pesnik i da svojim delima usreći svoj nesrećni narod. Kao što je Vuk Isakovič bedne svoje vojnike i njihove porodice želeo da odvede u Rusiju. Kao što je Mojsije svoj narod izveo iz Egipta.

„Ja sam sada srećan čovek“, radosno je uskliknuo večiti bundžija i prznica na povratku iz emigracije u Beograd. Kako je Beograd dočekao pisca?

Sudeći po aplauzima, ovacijama na književnoj večeri na Kolarcu, Beograd ga je prigrlio na svoje krilo, kao mati, kako je pevao u Lamentu. Da li je, osim te radosti, bilo u njemu melanholije? Bilo je, svakako. Starost se prikradala i vremena je bilo sve manje. Ali, ipak, iz svega što čitamo o tom dobu, vidi se izvesno spokojstvo i tiha radost. Zrelost, samosvest, znanje. I ljubav prema supruzi iskazao je pisac rečenicom koja ukazuje na to da se u životu sve, ako se gradi kako treba, na kraju i nagrađuje: „Ja sam posle mnogo muka uspeo da na kraju osetim prema tebi onu ljubav koju ljudi u životu nađu retko.“ Smrti je išao u susret mirno. Kao i njegov otac Toma, kao i onaj seljak iz pesme Veljka Petrovića koji na samrtnoj postelji sluša zvuk zakivanja eksera u drveni sanduk. Kao i u Andrićevom romanu, grob mu je zavejao sneg, pokrio je i stazu koja vodi do njega. Materija se preobražava, seobe traju večno, iz života u smrt, iz praha u prah... Ostaje priča.

 

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dejan sakos
Kako već kažemo, kapitalno delo, izvesno.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.