Filozofski fakultet tvrdi da nema progona profesora Kovića

Protestom podrške prof. dr Milošu Koviću, koji je početkom nedelje ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde on predaje, održalo stotinak studenata, uz podršku javnih ličnosti, konačno je skrenuta šira medijska pažnja na aktuelni izbor u nastavno zvanje na Opštoj istoriji novog veka, na kojoj je on vanredni profesor. Okupljeni studenti tvrdili su za medije da profesor Ković trpi politički progon i diskriminaciju jer, između ostalog, „na originalan način čuva kosovski zavet”. Takođe su istakli da se zbog Kovićevih patriotskih stavova sprečava njegov izbor u redovno zvanje i zahtevali nezavisnu komisiju koja bi o tome odlučivala. Ovo okupljanje bilo je samo nastavak akcije koju je 28. oktobra na svom fejsbuk nalogu ozvaničio sam prof. Ković, a zatim nastavio da je obelodanjuje nastupima u medijima. Pomenutog datuma profesor je objavio protestno pismo i peticiju kojima se, kako navodi, kolege i studenti bore protiv njegovog izgona sa fakulteta. Šest dana pre toga Ković je prvi u javnost priču o svom progonu izneo u emisiji „Razgovori sa autorima” izdavačke kuće „Katena mundi”.

– Nekoliko Kovićevih kolega sa Odeljenja za istoriju koji su protiv njega prethodno podneli osam krivičnih i parničnih tužbi, pokušavaju ne samo da spreče njegov izbor u zvanje redovnog profesora, za šta ima sve naučne i pedagoške uslove, nego i da ga isteraju s fakulteta. Podsećamo da je na različite načine sa Odeljenja za istoriju u poslednje tri godine već odstranjeno troje profesora istorije, što svedoči do koje su mere tu narušeni profesionalni i etički standardi – stoji u protestnom pismu na Kovićevom fejsbuk nalogu uz napomenu da su kolege koje pominje time ušle u sukob interesa.

U pismu se navodi da te kolege pokušavaju da nametnu prema Koviću neprijateljski nastrojenu komisiju za izbor u zvanje koja bi ga, prema arbitrarnom nahođenju prof. dr Nikole Samardžića, stavila u poziciju da, uprkos ispunjenim uslovima za izbor u više zvanje redovnog profesora, mora da konkuriše za ponovni izbor u isto zvanje, uz jasnu perspektivu udaljavanja s fakulteta.

Na sve to je u ponedeljak reagovala uprava Filozofskog fakulteta i saopštila da je pomenuta komisija legalno izabrana. Odeljenje za istoriju 29. oktobra izabralo je, kažu, Komisiju za pisanje referata za jednog vanrednog profesora, i to gotovo dvotrećinskom većinom. Ističu da je reč o redovnoj i regularnoj proceduri u potpunosti u skladu sa svim važećim zakonima, pa uprava „stoga najodlučnije odbacuje tvrdnje da se nad profesorom Kovićem sprovodi progon”.

– Odeljenje za istoriju je postupilo u skladu s važećim odredbama Statuta Fakulteta. Posebno naglašavamo da dekan nema ovlašćenja da, kako to u medijima tvrdi prof. Ković, samostalno bira Komisiju za pisanje referata jer je Odeljenje za istoriju u regularnoj proceduri izglasalo predlog komisije – naglašeno je u saopštenju Filozofskog fakulteta.

Izdali su ga „povodom sve učestalijih medijskih nastupa prof. Kovića, u kojima se iznose neistine kojima se narušava ugled te ustanove”. Kako navode, uprava Filozofskog fakulteta odlučno odbacuje politizaciju procedure za izbor u nastavno zvanje za radno mesto iz oblasti opšta istorija novog veka i optužbe da se prof. Koviću zbog političkih stavova onemogućava napredovanje.

– Čvrst stav uprave fakulteta je da ova akademska institucija, s više od 5.000 studenata i 431 nastavnikom i saradnikom, ne treba da bude uvučena ni u čije političke ili privatne obračune jer takvo ponašanje ne dolikuje nijednom, a kamoli najstarijem fakultetu Univerziteta u Beogradu – navode predstavnici Filozofskog fakulteta.

Neki dovode u pitanje i profesorovo rodoljublje

U javnosti su se nakon studentskog protesta pojavila i malo drugačija razmišljanja od onih koje iznose Kovićevi simpatizeri i koja ukazuju na to da je ovaj profesor možda „vuk u jagnjećoj koži”. Tako se, na primer, deo javnosti pita o kakvom to političkom progonu on govori kada je rešenjem Vlade Srbije u junu 2014. postavljen za predsednika Upravnog odbora Istorijskog muzeja Srbije.

Ima i onih koji smatraju da Kovićeva dela pokazuju da nisu baš tačne tvrdnje studenata da njihov profesor „na originalan način čuva kosovski zavet”. Tako, na primer, dobrotvor koji redovno nosi pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji Dimitrije Marković, komentarišući protest studenata, ističe kako mu je neprihvatljivo da se Ković predstavlja kao progonjeni rodoljub jer „njegovi stavovi za konačno rešenje problema KiM ne vode ka tome”. Pritom misli na „Projekat reintegracije KiM u ustavnopravni poredak Republike Srbije ”, iza kojeg Ković čvrsto stoji.

– Nemam ništa protiv ostanka Kovića na fakultetu i nije moje da ocenjujem njegove stručne kvalitete, ali ne može biti tačno da ga progone zbog rodoljublja jer je to neozbiljna tvrdnja. Miloš Ković u pomenutom dokumentu, koji je svima javno dostupan, kao rešenje predlaže savez dveju nezavisnih država Republike Srbije i Republike Kosovo. A pomenuta reintegracija postoji samo u naslovu, dok je sadržaj predloga iza kojeg prof. Ković stoji potpuno suprotan i nudi Kosovu nezavisnost. To se vidi u drugom odeljku druge glave, gde piše da bi, prema Koviću, KiM imalo ne samo sopstvene nadležnosti, vlast, pravni sistem i javne finansije nego čak i svoj Ustav, Ustavni sud, policiju, pravosudne organe i valutu evro. Štaviše, Ković predlaže izmenu Ustava Srbije da bi KiM moglo da funkcioniše kao nezavisna republika. Prema tome svako ko stane u Kovićevu odbranu trebalo bi prvo da pročita njegov plan za KiM – ističe Marković, koji je, između ostalog, sarađivao sa češkim režiserom Vaclavom Dvoržakom, autorom dokumentarca „Oteto Kosovo”.

Dragana Jokić-Stamenković

Ko­vi­ćev ko­sov­ski sud

Miloš Ković (Foto Anđelko Vasiljević)

„Ne­ću ja da go­vo­rim, ne­ma smi­sla. Bo­lje da stu­den­ti ose­te, ču­ju, da sa­mi is­pi­ta­ju šta se ov­de de­ša­va, da iz­va­ga­ju ni­jan­se ko­je su im po­treb­ne za do­no­še­nje za­klju­ča­ka”, go­vo­ri je­dan pro­fe­sor na Ga­zi­me­sta­nu. U ras­kli­ma­nom auto­bu­su on će za­jed­no s nji­ma go­di­na­ma obi­la­zi­ti za­bo­ra­vlje­ne lju­de, na­stav­ni­ke, po­ru­še­na cr­kvi­šta, spo­me­ni­ke Une­ska, do­mo­ve kul­tu­re... Za­vr­ši­će u pri­zren­skoj bol­ni­ci na­kon tro­va­nja hra­nom i s lju­ba­vlju go­vo­ri­ti o le­ka­ri­ma Al­ban­ci­ma iako je, ma­lo­čas, sti­gao iz srp­skog ge­ta – od po­ni­že­nih i za­po­sta­vlje­nih. Sve ove go­di­ne, uklju­ču­ju­ći i pan­de­mij­ske, taj evrop­ski čo­vek tro­ši da pra­ti Vi­dov­dan i nje­go­ve gra­ča­nič­ke pro­gra­me i no­ći po skrom­nim do­mo­vi­ma ko­sov­skih Sr­ba. Pro­te­kli Vi­dov­dan bio je gost Da­rin­ke Je­vrić. To je po­čiv­ša pe­sni­ki­nja ko­ja je osta­la sa svo­jim na­ro­dom i je­zi­kom, že­na ko­ja je u Pri­šti­ni, na­kon op­šteg pro­go­na i be­ža­ni­je 1999. go­di­ne, od­lu­či­la da ži­vo­tom po­sve­do­či sva­ku reč svo­je po­e­zi­je.

Si­gur­no je da su i dru­gi, kao na­re­če­ni pro­fe­sor, pu­to­va­li, go­vo­ri­li, pi­sa­li, ras­pra­vlja­li, zlo­pa­ti­li se po bol­ni­ca­ma, bi­va­li pre­tre­sa­ni i sum­nji­če­ni od po­li­ci­je, ali se sa­mo od ma­lo­broj­nih tra­ži­lo da po­sve­do­če ži­vo­tom, po­ro­di­com i po­lo­ža­jem svo­je re­či, de­lo i ide­je. Na­i­šao je tre­nu­tak da u te ma­lo­broj­ne stu­pi ju­nak ove pri­če, pro­fe­sor op­šte isto­ri­je no­vog ve­ka na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du Mi­loš Ko­vić.

Aka­dem­ska ka­ri­je­ra, na­uč­ni ra­do­vi, če­sti­tost i rad sa stu­den­ti­ma iz­gle­da­ju bes­pre­kor­no, ali ima ne­što što nje­go­vim ko­le­ga­ma sme­ta i zbog če­ga je pre­dat su­du i osu­da­ma, a nje­go­va na­pre­do­va­nja po­sta­la su pred­met jav­nih ras­pra­va i de­ba­ta. Uklju­či­li su se sta­vo­vi o NA­TO-u, Ja­se­nov­cu, Ko­so­vu, po­li­ti­ka, pi­zme... Na uni­ver­zi­te­tu se svi bi­ra­ju na je­dan, a sa­mo Ko­vić na dru­gi na­čin, pa se ta­ko sve pre­tvo­ri­lo u ap­surd: ko­mi­si­ju za iz­bor u zva­nje re­dov­nog pro­fe­so­ra iz­gla­sa­va­ju oni ko­ji su ga tu­ži­li i če­ka­ju sud­sku pre­su­du! Da­kle, sa­da su do­bi­li pri­li­ku da mu pre­su­de na fa­kul­te­tu, za slu­čaj da na re­dov­nom su­du iz­gu­be. Ima li u sve­mu ovo­me ne­kog vi­šeg smi­sla, za­što se Ko­vić iz­dvo­jio me­đu de­se­ti­na­ma dru­gih i zbog če­ga je po­sta­lo va­žno ho­će li taj ve­či­to osmeh­nu­ti pro­fe­sor osta­ti me­đu svo­jim stu­den­ti­ma i ko­le­ga­ma na uni­ver­zi­te­tu?

Na pr­vom me­stu on ne zna da ću­ti, ja­sno i pre­ci­zno ar­ti­ku­li­še svo­je sta­vo­ve, ne po­di­la­zi ni vla­sti­ma ni opo­zi­ci­ji, ne­sklon je kom­pro­mi­si­ma ka­da su osnov­ni na­ci­o­nal­ni in­te­re­si u pi­ta­nju, si­la i moć ga ma­lo za­ni­ma­ju, nje­go­vo Ko­so­vo je op­ti­mi­stič­no, nje­go­vo tu­ma­če­nje ko­sov­skog za­ve­ta je po­bed­nič­ko. U sve­mu što ra­di ima vi­šak sr­ča­no­sti i na­uč­nu ar­gu­men­ta­ci­ju, bo­lu­je od manj­ka ide­o­lo­gi­je, po­ne­kad ima isto­ri­ju u ta­ba­ni­ma... Uz sve to Ko­vić ima je­dan fa­ta­lan ne­do­sta­tak: spo­so­ban je za di­ja­log! U toj oso­bi­ni sa­bra­le se se nje­go­ve sre­će i ne­sre­će „jer, mi ne go­vo­ri­mo sa­mo re­či­ma, mi go­vo­ri­mo či­ta­vim ži­vo­tom”, tvr­dio je Bo­ri­slav Pe­kić.

Iz­gle­da da su mno­gi pre­po­zna­li go­vor ži­vo­ta i ne­bro­je­ne mo­guć­no­sti di­ja­lo­ga ko­je se oda­tle mo­gu otvo­ri­ti. To se vi­di i u ši­ro­kom kru­gu onih ko­ji pot­pi­su­ju pe­ti­ci­ju za nje­gov op­sta­nak na uni­ver­zi­te­tu. Po­seb­no su za­ni­mlji­vi gla­so­vi ko­ji do­la­ze sa me­sta gde se ži­vot, duh i kul­tu­ra na­la­ze u me­đu­pro­sto­ru op­stan­ka i ne­stan­ka:

„Pro­fe­sor Ko­vić iz­u­zet­no do­pri­no­si ču­va­nju i pro­mo­ci­ji na­še isto­rij­ske i kul­tur­ne ba­šti­ne na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ka­ko na­uč­nim i struč­nim uče­šćem u pu­bli­ko­va­nju isto­rij­ske gra­đe ta­ko i svo­jim kri­tič­kim tek­sto­vi­ma, ape­li­ma i po­pu­la­ri­sa­njem spo­me­nič­kog na­sle­đa me­đu stu­den­ti­ma i sa­rad­ni­ci­ma”, ogla­sio se iz Vi­so­kih De­ča­na je­ro­mo­nah Pe­tar Ro­je­vić.

Zbog sve­ga re­če­nog tre­ba­lo bi iz­be­ga­va­ti pre­su­đi­va­nje Mi­lo­šu Ko­vi­ću jer ono što je nje­mu da­nas u ta­ba­ni­ma mo­glo bi se su­tra „su­di­ja­ma” na­ći u gla­vi, sr­cu ili na­uč­nim ra­do­vi­ma.

Ži­vo­jin Ra­ko­če­vić