Porezi daleko veći nego što privreda može da podnese

Reforma poreskog sistema i smanjenje poreskih obaveza – dve su stavke s kojima će pred Vladu Srbije do kraja godine izaći Udruženje „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije”. Cilj njihovog nastojanja je uvođenje veće pravne sigurnosti i omogućavanje većeg učešća privrede u kreiranju zakona, zbog čega uveliko i rade analizu o mogućem smanjenju poreza koja će biti završena do kraja 2021. Da bi se umanjenjem poreskih stopa smanjila i siva ekonomija i povećali prihodi u budžetu, privrednici će tražiti da se optimizuje javna uprava i poveća kontrola na granici da bi se izbegao šverc.

Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku, takođe smatra da porezi nisu prilagođeni realnim mogućnostima privrede, posebno kada se zna da se o reformi poreskog sistema govori više od 20 godina.

– U Srbiji ne postoji progresivni sistem oporezivanja zarada koji inače postoji svuda u Evropi, s izuzetkom nekih istočnih zemalja. Kod nas je problematično to što država, to jest lokalne samouprave, sistem javne uprave i državni fondovi, imaju problem sa svojim prihodima, a to se vidi kroz stalno povećavanje broja parafiskalnih nameta i podizanja poreskih oblika. Pravi primer je skok poreza na imovinu, tu najviše vidimo da država ima problem sa prihodima – naglašava on, dodajući da bi za privredu bilo korisnije da se uvede progresivno oporezivanje zarada i redukuje broj parafiskalnih nameta.

– Mnogo bi bolje bilo da je sistem kao, recimo, u Mađarskoj, gde je stopa PDV-a 27 odsto. Tamo je ipak broj parafiskalnih nameta manji nego u Srbiji. Visoka stopa PDV-a je mali udar za potrošnju u početku, ali ako rasteretite firme sa druge strane, one će lakše plaćati taj PDV, a uslovi poslovanja biće jednostavniji – objašnjava Rajić.

Kod nas je broj parafiskalnih dažbina ogroman, pa niko ni ne može da ih popiše, a uz to imamo i 13 standardnih poreskih oblika: porez na zarade, na imovinu, PDV, porez na dobit...

Koje bi onda poreze trebalo najpre smanjiti?

– Pre svega porez na imovinu, jer recimo velike kompanije obračunavaju porez na imovinu po fer, tržišnoj vrednosti, a malim i srednjim preduzećima je to ukinuto, i to na onoliko koliko im utvrde lokalne samouprave. Zato taj porez plaćaju po kvadratu imovine, višestruko više i po 20 puta više nego što to plaćaju velike kompanije. Za poslednjih osam godina, porez na imovinu je „skakao” od 80 do 1.200 procenata. U proseku 600 do 700 odsto, a za toliko procenata nikome nije poraslo poslovanje u navedenom periodu – podseća Rajić.

Problem Srbije je i to što država nema studiju realnog opterećenja privrede.

– Kada država određuje poreze ona mora da ih razgraniči po delatnostima i da ima tačan uvid u kojim oblastima ljudi ostvaruju veće prihode, pa onda da njih oporezuje većim stopama, a tamo gde se ostvaruju manji prihodi, to da ne radi u tolikoj meri, jer u protivnom oni neće imati računicu da obavljaju posao legalno – navodi Rajić, dodajući da kada bi studija postojala, prema njoj bi se mogli i donositi poreski zakoni.

– Krajnji cilj je naplata poreza, da država ima stabilno finansiranje, da porezi budu jednostavni za naplatu, da ih ne bude previše, da se zna kada se tačno, u kom periodu plaćaju i da se zna kako su izračunati, po kojim kriterijumima. Jednostavnost i transparentnost, i najvažnije – da postoji platibilnost, a to je da jedna firma sve to može da plati kako joj ne bi opstanak bio ugrožen. Jer, ako se to dogodi, ako joj poslovanje bude ugroženo, onda će ljudi odmah gledati da prežive, da lažu državu, povuku se negde u sivu zonu poslovanja, a to nije nikakvo rešenje problema – zaključuje Rajić.