Peruanka koja se zaljubila u Srbiju

Lima, sarma, aerodrom i Francuska – ovako bi u „Slagalici” glasio put do konačnog rešenja asocijacije – Mabel Miranda. Ovu neobičnu ženu iz Perua, koja živi u Francuskoj i koja se zaljubila u Beograd i rešila trajno da se nastani u Srbiji, upoznali smo slučajno, preko njenih srpskih prijatelja. Za razgovor je vredelo sačekati da se vrati sa Haitija, gde je obilazila radove na izgradnji aerodroma.

Osvaja na prvu loptu. Egzotičnog izgleda, glasna, nasmejana, pozdravlja se čvrstim zagrljajem i poljupcima, uz napomenu da je vakcinisana i da je preležala koronu u jeku pandemije u Parizu. Iako je u Beograd došla prvi put 2018. usred zime, nenaviknuta na temperature ispod nule, osvojili su je odlična poslovna klima, srdačni ljudi i – kafana. Našom kuhinjom je oduševljena, a neka jela je probala prvi put. „Sarmice, ćevapi, pljeskavice, kajmak jedem sa velika kašika, rakija”, na srpskom nabraja ono bez čega sada ne može da zamisli dan.

Ovde je došla kada ju je angažovao Vinči, klijent njene firme „1Paks” i novi koncesionar beogradskog aerodroma.

– Mi smo uradili arhitektonski projekat dogradnje aerodroma po fazama, zaključno sa 2043. godinom. Nije u pitanju samo zgrada, kako se obično pomisli, tu je i novi park, solarna firma, nova galerija za dolaske koja će biti na krovu postojeće zgrade, aerodromske piste, vatrogasna stanica, upravna zgrada... Takođe smo uradili sve simulacije, filmove i pomogli srpskom timu u pisanju izveštaja za vašu vladu. To je veoma zahtevan projekat, a sve smo dizajnirali tako da može da izdrži zamišljeni najposećeniji dan. Uvek se prave planovi koji su veći nego što je prosečan radni dan na aerodromu – otkriva nam neke detalje Mabel.

Trenutno uči srpski jezik i rve sa s ćirilicom. Govori španski i engleski, a pošto 20 godina živi u Parizu, francuski smatra svojim drugim jezikom. Poznaje i jezik kečua – jezik starosedelaca kojim govore njeni baka i deka.

– Očarala me vaša reč inat jer predstavlja sve ono što sam ja, tako živim i tako i radim, uvek dokazujući da mogu više, bolje i da za mene ne postoje nemoguće stvari. Nekad se pitam da li možda imam i malo srpske krvi – kaže kroz smeh.

Njena životna priča je za roman, a ona je dokaz kako je moguće da tinejdžerka iz manje razvijene i ratom opustošene zemlje uđe u svetsku arhitektonsku elitu.

Budući izgled aerodroma u Beogradu… (Foto Vinci Airports/1PAX/EnergoProjekt/VTJV)

i na Maldivima 

– Nije bilo osvetljenja koje su isključili zbog terorističkih napada, bombe eksplodiraju pored tebe, prozori lete u vazduh... Učila sam uz svetlost sveća, bilo je teško živeti tamo. Napustila sam Peru sa 20 godina i otišla u Oklahomu, zahvaljujući programu razmene studenata. Posle Amerike – u severnu Italiju, zemlju koja je dušu dala za proučavanje renesanse, a po povratku iz Italije konkurisala sam i dobila školarinu u Francuskoj. Vrlo jasno se sećam momenta kada sam zakoračila u fantastično projektovanu aerodromsku zgradu: znala sam da moram da živim i radim u Parizu – priča Miranda.

Ostatak je filmska priča. Pošto nije imala novca da umnožava svoj portfolio, s jednom fasciklom u kojoj su bili najbolji studentski radovi i si-vi, zakucala je na vrata kancelarije Žana Nuvela, koja se smatra jednom od najboljih u Evropi i dobitnik je nagrade koja se smatra „Nobelom” za arhitekturu.

– Bila sam siromašna, dolazim iz Perua, francuski mi nije maternji jezik, mlada sam i na sve to još žena... Znala sam da su šanse minimalne, nisam se ni obukla za intervju, samo sam htela da predam molbu za posao. Upravo tog dana se razbolela recepcionerka i umesto nje dočekao me je jedan od menadžera, Britanac. Intervju smo uradili na engleskom, pogledao je moje radove i sutradan sam počela da radim – seća se svojih početaka Miranda.

Naredne godine su donele malo spavanja i mnogo rada, a to što je bila izuzetno marljiva i sa sjajnim idejama odvelo ju je prvo u Tokio, gde je živela godinu dana radeći zgradu Evropske komisije, a potom je poslata u Peking da otvori filijalu od nule i u Kini ostala godinu i po dana. Prvi sastanak je bio za aerodrom „Dasing”, koji je danas najveći na svetu.

To što je maltene spavala na poslu i provela više godina van zemlje nego u Francuskoj imalo je svoj danak – razvela se posle 10 godina braka. A onda je odlučila da posle toliko odricanja i rada za druge otvori svoju firmu. Nije joj išlo lako, prve dve kompanije su propale, ali je uspela iz trećeg puta. Kompanija je sada specijalizovana za aerodrome, njen dizajni umešao je prste u projekte na aerodromima na Maldivima, Azurnoj obali, Iranu, Kazahstanu, Kini, liniju 1 metroa sa futurističkim obeležjima u Limi, zgradu francuske ambasade na Tajlandu... Patentirala je i inovativna kolica za prtljag koja će se koristiti na aerodromima, trenutno radi na vertiportu, novom prevoznom sredstvu... Nikada nije prestala da se usavršava, pa je prošle godine završila i program za „pametne gradove” na MIT-u.

Treća sreća joj je donela brojne klijente i kartu za beogradski aerodrom.

– Srbija je odlična za posao, mnogo se gradi, što je uticalo na moju odluku da se preselim. Divna je zemlja. Oduševljena sam spomenicima, naročito iz Drugog svetskog rata, a vi ih imate dosta. Dopadaju mi se i palate u Vojvodini sa obojenim krovovima, u kojima su smeštene gradske skupštine, vidi se pruski uticaj u arhitekturi. Posle napornog dana volim da obilazim vaše vinarije, imate odlično vino, samo da se ne meša s vodom. Ko zna, možda ovde zasnujem i porodicu. Za početak sam usvojila psa šicua i nazvala ga Mirko, ili bolje rečeno, on je usvojio mene – kaže s osmehom.

Srbija je očigledno osvojila Mabel, a ona nas. Ima nešto u beogradskom suncu iako ne sija tako kao u Peruu.

Prvi taksi-dron na svetu – s ljudima

Vertiport – prevozno sredstvo budućnosti (Foto lična arhiva Mabel Mirande)

– Arhitekte moraju da gledaju izvan zgrada, pa smo sada zakoračili i u područje inovacija u saobraćaju. Trenutno radimo na prvom vertiportu na svetu s ljudima u unutrašnjosti – EVTOL (Electrical Vertical take off and Landing Aircraft), koji je poznat kao taksi-dron. To je vrlo zahtevan projekat jer treba osmisliti nešto što ne postoji, novo prevozno sredstvo u budućnosti. Rezervisaće se poput „ubera”, putnici potom odlaze na vertiport, prolaze kontrolu kao i na aerodromu i onda ulaze u dron, koji će u početku imati vozača, a kasnije ne jer sve što je potrebno – nalazi se na zemlji. Biće dve verzije, s jednim sedištem i vozačem, kao i sa četiri osobe, uključujući i vozača. Naš deo projekta je dizajn zgrade, dakle mesta gde će biti ukrcavanje, prijem putnika, operativne jedinice, prtljag... Prva upotreba je planirana na Olimpijskim igrama u Francuskoj. Ideja je da vertiporti budu na „Šarl de Golu” i „Orliju”, kao i na tri glavne železničke stanice u Parizu. Sledeće godine će biti prvi probni letovi s putnicima na aerodromu u blizini Pariza, najpre da budemo sigurni da je bezbedno, pa ćemo onda novo prevozno sredstvo uvesti u grad – objašnjava Miranda.

Ona kaže da za sada nema nikoga iz Srbije u ovom projektu, ali joj je drago što je ovde pronašla talentovane ljude koji već rade s njenom kompanijom i koji će sigurno biti angažovani u budućim projektima.