Ako svako uradi koliko može, domovina neće propasti

U srpskoj zajednici u glavnom gradu Francuske, koja po nekim procenama broji oko osamdeset hiljada ljudi, gotovo svi poznaju Stanku Tuović, poslovnu ženu vezanu čvrstim nitima za Srbiju i afirmisanu u službenim krugovima svoje nove domovine. Pre pola veka stigla je u Grad svetlosti iz Medveđe, u južnoj Srbiji, i prošla trnovit put do ekonomske i životne stabilnosti. Kad je poslovno ojačala u Francuskoj, prva joj je pomisao bila da se oduži zemlji svojih predaka i sunarodnicima koje su ratovi raselili s rodnog ognjišta. Pre tri decenije, tačnije 1992, spremila je, zajedno s prijateljima, kamion sa 84 tone odeće, obuće i hrane i poslala u Bosnu. Kasnije je to ponovila više puta, dodajući lekove i finansijsku pomoć za izbeglice sa Kosova, uz one iz Republike Srpske.

Zajedno sa svojim mužem Anestijem Arnopulosom, poreklom iz Grčke, koji je razvio poslove od Pariza do Afrike, organizovala je više dobrotvornih večeri na kojima su pariski Srbi i Grci donirali novac za humanitarne potrebe u Srbiji i srpskim zemljama. Samo na jednoj takvoj večeri skupljeno je za obnovu Hilandara 60 hiljada evra; Stanka i Anesti koji dan kasnije doleteli su u Beograd i predali novac tadašnjem patrijarhu Pavlu. Njihova slika s patrijarhom objavljena je u monografiji „Licem prema Hilandaru”. Pomogli su i obnovu srpske Crkve Svetog Save u Parizu; uz ostalo, obezbedili su novac za nabavku pozlaćenog polijeleja u ovom hramu.

Nedavno je Stanki Tuović u Kulturnom centru Srbije u Parizu uručena Povelja zahvalnosti Matice iseljenika Srbije. O mnogostrukim dimenzijama dobrotvornog rada Stanke Tuović govorili su prof. Milivoje Pavlović, član Upravnog odbora Matice iseljenika, i Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Srbije.

Ovih dana Stanka Tuović boravi u Srbiji. Sreli smo je u Knez Mihailovoj ulici, gde kupuje knjige za srpsku zajednicu u Parizu i lekove za izbeglice u Srbiji. Iako je sada u penziji i ne bavi se biznisom, i dalje neguje svest o tome da oni koji imaju treba da pomognu ljudima koji nemaju.

„Ja nisam teoretičar i ne bavim se razmatranjem vidova složenih odnosa dijaspore i matice”, rekla nam je Stanka Tuović. „To je posao za profesore i druge stručnjake. Ja sam obična poslovna žena rodom iz Srbije koja je imala sreću da se snađe na zahtevnom pariskom i francuskom tržištu i dospela u situaciju da može da pomogne zavičaju i ljudima koji su u materijalnim i drugim nevoljama. Rado se odazivam na sve pozive matice da pomognem koliko mogu, ne misleći na priznanja. Jer mi smo ti koji su dužni, domovina nama ništa ne duguje… Ja se osećam lepše kad mogu nekome da pomognem”, dodala je ona.

Tokom boravka u Beogradu i Srbiji Stanka Tuović je pozvala brojne humanitarne organizacije kako bi, kad se vrati u Pariz, zajedno sa Srbima i Grcima spremila još paketa namenjenih ljudima kojima je pomoć neophodna.

„Pozivam i druge ljude dobre volje, ovde i širom planete, da se ne zamore pomažući Srbiju kao našu rodnu kuću”, rekla nam je Stanka na rastanku, citirajući izreku: „Ako svako uradi koliko može, domovina neće propasti!”