Subota, 28.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
KULTURNI DODATAK, 6.11. 2021

​Stvaralac mostova u svetu zidova

U „Višegradskoj hronici”, u delu rečenice –„samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostalih još od onda kada je Kraljević Marko tamnovao u Starom gradu” – prevodilac Ernst Jonas sintagmu „srpska deca” prevodi kao „hrišćanska deca”, što oduzima ozbiljan značenjski sloj dela, a prevodioca pretvara u izdajnika autora
Иво Андрић у свом стану у Пролетерских бригада 2а са новинарима након вести о Нобеловој награди (Фото: Стеван Крагујевић)

ANDRIĆ I 1961. GODINA

Andrićeva Nobelova nagrada zbila se u godini podizanja Berlinskog zida, započetog u avgustu, mesecu u kojem su članovi Švedske akademije završili iščitavanje predloženih dela, pripremajući saopštenja za septembarsku diskusiju. Zasedanju neće prisustvovati akademik Dag Hameršeld, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, koji strada u avionskoj nesreći pod nerazjašnjenim okolnostima i koji te 1961. biva posthumno odlikovan Nobelovom nagradom za mir. U godini fortifikacionog razdvajanja Nemačke ukida se još jedna veza između Istoka i Zapada – „Orijent ekspres” prestaje da saobraća između Pariza i Istanbula, pa tako i da prolazi kroz Beograd. Svet se ubrzano menja i inauguracijom predsednika SAD Džona Kenedija, odnosima na relaciji SAD–Kuba i invazijom u Zalivu svinja. Treće svrstavanje u hladnoratovskom svetu, nesvrstanih, koje pokreću Naser, Nehru i jugoslovenski maršal, početkom septembra se ozvaničava u Beogradu, a među njima se nalaze pojedine autokrate i diktatori. Oči sveta uprte su u Sovjetski Savez zbog prvog čoveka, Jurija Gagarina, koji je obleteo Zemlju, ali i zbog car-bombe, najjačeg nuklearnog oružja ikada detoniranog, isprobanog u Severnom ledenom okeanu. Sasvim sigurno je usled toga predsednik Nobelove fondacije, nastale zaveštanjem pronalazača dinamita, u pozdravnoj reči na svečanosti uručenja priznanja 1961. oštro kritikovao duboko ekonomski polarizovan svet koji se uz to beskompromisno takmiči u naoružavanju i u kojem je neophodno ustanoviti međunarodni moralni kodeks za primenu naučnih rezultata u vojne svrhe. Te godine Komonvelt se ozbiljno kruni usled osamostaljenja Južnoafričke Republike i Kuvajta, čime značajno opada svetski uticaj britanske krune. Ubijen je jedan od najzverskijih svetskih diktatora Truhiljo, čijoj je tiraniji nobelovac Mario Vargas Ljosa posvetio od bola nečitljiv roman.

Ima li mosta između levih i desnih

Andrićeva dela do kraljevine na severu Evrope stižu preko nemačkih izdanja: najpre Bihergilde Gutenberga iz neutralne Švajcarske – kojem je autor iz socijalističko-totalitarističke države, u izlogu hladnoratovskog sveta, poverio da usmerava evropski život njegovom najslavnijem romanu Na Drini ćuprija (1953), a potom i istočnonemačkog izdavača Aufbau, osnovanog u doba denacifikacije Nemačke, koji je za Andrićeva života objavio tri piščeva romana i dve zbirke pripovedaka. Tako u najprestižniju švedsku izdavačku kuću, u vlasništvu porodice Bonier, situirane na luksuznom imanju u elitnom delu Stokholma, Andrićeva dela dolaze iz socrealističkih, uredničkih biroa Istočnog bloka. Dok sarađuje na objavljivanju svojih ostvarenja u zemlji na severu, u maestralnim prevodima Gun Bergman – kojoj će Švedska akademija godinu dana po Andrićevoj Nobelovoj nagradi dodeliti priznanje za prevođenje – pisac je izrazito budan nad redakcijom prevoda Na Drini ćuprije iz Zapadnog bloka, odnosno njegovih „stilističkih slabosti”, kako je to predstavio istočnonemački izdavač. Bilo je jasno da Aufbau ferlag, kojeg je podržala sovjetska vojna uprava, nije distanciran od partijske doktrine i da je srpski pisac, između ostalog i u svetlosti te činjenice, izričito zabranio izmene smisla izvornog teksta, tražeći prevode svojih dela na uvid i saglasnost. Iako držeći do najbolje nemačke književne baštine, kontroverzni izdavač je u svom programu bio usmeren na dela svetskih klasika podobnih geopolitičkim prilikama, strogo vodeći računa o izboru savremenih autora. Andrića je, prema sudu slaviste Manfreda Jenihena, prihvatio i tumačio kao pripovedača svetskog ranga, koga odlikuje savremena koncepcija čoveka i umetnički način prikazivanja. Rečit je podatak da je jedan od urednika s kojim je srpski pisac započeo saradnju Valter Janka, mada komunista i pisac, bio smenjen zbog protivljenja cenzuri. Malo je verovatno da je Andriću tada bilo poznato da se Janka založio za objavljivanje Remarkovog originalnog rukopisa Vreme za život i vreme za smrt, bez uobičajene stroge autoritarne provere. Roman je publikovan u cenzurisanoj verziji, 1957, a urednik je uhapšen zbog kontrarevolucionarne delatnosti, tri dana pošto je potpisao jedno od pisama Andriću (6. decembra 1956). Remarkovo delo izišlo je u godini pada Berlinskog zida, 1989, u izvornom obliku, pošto je rekonstruisano prema američkom prevodu, što je još jedan slikovit prilog za razumevanje našega sveta. Uhapšenog Janku zamenio je Klaus Gizi, nezvanični uposlenik Ministarstva za državnu bezbednost, koji je u tajnoj službi Štazi radio pod imenom Kurt, a koga su doživljavali kao „visoko kultivisanog cinika” i „deo crvenog plemstva NDR-a” (K. Dikman). Gizi je bio jedan od Andrićevih korespondenata odigravši presudnu ulogu u piščevom preinačenju odluke povodom objavljivanja druge zbirke novela koju nije želeo da publikuje u Nemačkoj (Gizi je u ime izdavačke kuće potpisivao rođendanske telegrame Andriću). Jugoslovenski pisac tokom saradnje s Aufbau ferlagom primoran je i da arbitrira između zapadnonemačkog prevodioca i istočnonemačkog izdavača koji nije bio zadovoljan prevodilačkim učinkom, savetujući obe strane, u njemu svojstvenom diplomatskom ključu, da u sporu pokažu uviđavnost i predusretljivost. Za razliku od Gun Bergman, elegantne pojave iz akademskog, umetničkog i filmskog kruga, Andrićevi prevodioci na nemački Alojz Šmaus i Hans Turm bili su kontroverzni po svojim biografijama – prvi kao profesor nemačkog na Univerzitetu u Beogradu, a potom i direktor Nemačkog kulturnog centra u vreme okupacije, a drugi kao dugogodišnji pritvorenik zatvora u Sremskoj Mitrovici po dolasku novih jugoslovenskih vlasti, kada je prevodio Andrićevu Travničku hroniku.

U godini objavljivanja podobne verzije Remarkovog dela, publikovana je i Andrićeva „Višegradska hronika”, ali u necenzurisanoj verziji, ukoliko se zanemari jedno mesto u romanu. Naime, u delu rečenice Prvoga poglavlja –„samo, za srpsku decu to su tragovi Šarčevih kopita, ostalih još od onda kada je Kraljević Marko tamnovao u Starom gradu” – prevodilac Ernst Jonas sintagmu „srpska deca” prevodi kao „hrišćanska deca”, što oduzima jedan ozbiljan značenjski sloj dela, a prevodioca pretvara u izdajnika autora. Prema germanisti Strahinji Kostiću, koji je uočio detalj, Andrićev roman je predstavljen na lepom nemačkom jeziku, uz poneke nepreciznosti proizišle iz prevodiočevog nastojanja da delo približi nemačkom čitaocu. Andrić nije stavio primedbu na grešku. Pisac je inače u svoja lična dokumenta, kao svoju nacionalnost upisivao: Srbin, srpska. U prevodima romana na francuski, italijanski, engleski, holandski, danski, poljski, španski, baskijski, portugalski, turski jezik srpska su deca ostala srpska (serbes, serbi, Serbian, Servische, serbiske, serbiska, Serbskie, serbios, serbiarrentza, servias, Sirp).

No, nemački izdavač je u prevodu priče „Bife Titanik”, na Andrićevu strogi zahtev, ispravio objašnjenje reči ustaša, izmenivši odrednicu „hrvatski nacionalisti” u „hrvatski fašisti”.

Andrić i Kami – uporni čovekoljupci

Te i takve godine Švedska akademija dodeljuje Nobelovu nagradu piscu iz socijalističke države s Balkana, na čijem je čelu Komunistička partija kojoj i sâm laureat pripada. Nije beznačajno ponoviti da Andrić, pristupivši partiji kao Srbin, istovremeno objavljuje antitotalitarnu Prokletu avliju koju, iako skadinavskocentrična, švedska javnost upoznaje kao prvo delo (1959) budućeg nobelovca. Kod Alberta Boniera nizaće se romani Na Drini ćuprija (1960), Travnička hronika (1961), Prokleta avlija (1962), zbirke Veletovci (1962) i Jelena i druge priče (1966), gotovo na način kako su izlazili kod istočnonemačkog izdavača ne deleći Istok od Zapada. Dobivši najveće svetsko priznanje za književnost, Andrić je pripremao besedu koju je kao jedini nobelovac trebalo da izgovori na svečanom banketu – dobitnici iz ostalih oblasti kratko su se prigodno obratili zvanicama. Andrićev početak bio je konvencionalan – izrazi zahvalnosti Švedskoj akademiji koja je osvetlila njegovu domovinu kao „malu zemlju među svetovima”, zatim i osvrt na velikane Monteskijea i Getea. Potom je, posvetivši jednu rečenicu „neprežaljenom Alberu Kamiju”, laureat skliznuo iz zone očekivanog pomenuvši francuskog pisca koji je godinu dana ranije stradao u automobilskoj nesreći pod neobičnim i nerasvetljenim okolnostima. Kami koji je Nobelovom nagradom odlikovan „za jasnu i veliku ozbiljnost pri osvetljavanju problema čovekove savesti”, zalagao se za ljudska prava, antikomunističko delovanje, snažno se protiveći komunističkoj represiji i gajeći, kako je njegov nekadašnji prijatelj Žan-Pol Sartr u posmrtnom slovu rekao, „tvrdoglavi humanizam”.

Dobivši priznanje „za epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje”, uz dodatno obrazloženje švedskih akademika da je to činio „uz mnogo nežnosti za ljude”, Andrić je u besedi dao svoje razumevanje čovekovog postojanja koje se odlikuje rezignacijom, ali i snažnom voljom i jakim aktivizmom: „Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ujedno: biti čovek.” Laureat je okrunio svoju reč predstavom čoveka stvaraoca, čije „delo ne služi ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti”.

Izdržati: detinjstvo i siromaštvo, tamnicu zbog mladalačkih antikolonijalnih ideja zarad ujedinjena porobljenih nacija, fašizam od rađanja do sunovrata, svoju misao na prošlost, „crnu prugu” i sećanje na „višegradsku stazu”. Istrpeti: novu komunističku doktrinu kako bi se živelo u domovini, a ona je za pisca „u jeziku”, misao na logore, nepravdu i zlo. Prilagoditi se: dvoru i partiji, udvoricama i dvoranima. Postojati: između blokova, zidova, zavesa i cenzura. Živeti: kao „mrki sin Juga” između surovog Istoka, perfidnog Zapada i hladnog Severa. Sedeti: pred belom hartijom? I najteže – biti čovek: „sa večitom i večno nezasićenom ljudskom željom” da neprestano stvara, gradi i popravlja, „da povezuje, izmiruje i spaja sve što iskrsne pred njegovim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka”.

Komentari6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Lujza i Lena
Ivo Andric jeste stvaralac mostova u svetu zidova. U knjizi “Znakovi pored puta”, Ivo je pisao : "Od svega sto covek u zivotnom nagonu podize i gradi, nista nije u mojim ocima bolje i vrednije od mostova …". Samo sitne duse i politicari (koji nas dele) nece da prihvate da Andric, Drzic, Njegos, Selimovic, Tesla i mnogi drugi, pripadaju svim gradjanima bivse zemlje kao i svetskoj kulturnoj bastini.
Детаљ за размишљање
Андрић је неспорно велики писац и припада свим грађанима БИВШЕ земље, као и светској културној баштини. Међутим, у САДАШЊИМ земљама, насталим распадом СФРЈ, он још једино у Србији има статус врховног књижевног божанства. Све док то наше идолопоклонство траје и док ми Срби не будемо у стању да сагледамо његово реално место, бојим се да ћемо живети у прошлости и да нам је БУДУЋНОСТ упитна. P.S. Невоља је у томе, што и велики писци, каткад могу да буду ситни људи.
Детаљ за размишљање
Пре тачно 104 год умро је Милутин Бојић, након што је објавио Песме бола и поноса, у којима је овековечио трагично страдање српских војника. Његов вршњак, Андрић, без трунке блама, 1918. објављује Ex Ponto, у коме углавном кука над својом судбином - јер он је, забога, сам и то у хладној мариборској ћелији са лошом храном. Ни реч о нашим дедовима који у то време, изгладнели, остављају кости у Албанији, Јонском мору, итд.. Јасно је да Андрић није и не може бити српски писац ма шта му писало у ЛК.
Lujza i Lena
Izuzetno lep i bogat tekst. Hvala autorki i POLITICI.
zoran stokic
Johan Volfgang Gete je, svedok bitke kod Valmija, povikao: „Sa ovog mesta, od ovog dana, datiraćemo novu eru”. Zaista, na poklič "Vive la Nation". Oponašajući religiju i njeno učenje, postajući i sama izvor svetog. Orao, Tri boje i Šešir u početku igraju ulogu labaruma, raspeća i mitre. Svečanosti će uslediti kasnije sa kultom Neznanog junaka. Za nacionalnu pobožnost i novi moral, narodni pesnici i obavezna narodna prosveta će se pobrinuti za pisanje himni i katihizisa.
Zvonko
Ako je Andrić stvarao mostove (kako piše u naslovu) onda bi sva tri naroda u BiH željeli ići preko tih mostova.Prilično sam siguran da ni u njegovo vrijeme to nisu željeli.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.