Sreda, 25.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Branio je na smrt osuđene

Filota Fila imao je više od 200 teških slučajeva, u kojima je najčešće tražena smrtna kazna. Svoje iskustvo opisao je u knjizi koju čitamo sada kao dopunjeno izdanje
Филота Фила (Фото: Вукотић медија)

Čekanje sigurne smrti bolnije je od smrti same, a upravo je taj užas osetio jedan od najčuvenijih branilaca u Jugoslaviji Filota Fila, početkom četrdesetih godina 20. veka, u nacističkom logoru Mauthauzen.

Na dan njegovog smaknuća, u logoru, bio je praznik Svetoga Nikole, i baš kada je Fila stigao na red, pakleni stroj za oduzimanje života pokvario se i on je čudom preživeo. Bio je zatim upućen na težak rad, i tako je dočekao oslobođenje, kao logoraš od 40 kilograma, koji se tri meseca oporavljao u ruskoj bolnici u Beču.

Posle te granične situacije između svetova, doneo je odluku da će slaviti Svetog Nikolu i da će život posvetiti odbrani onih koje su svi odbacili. I zaista, tokom tridesetpetogodišnje pravničke prakse, započete već 1946. godine, nijednom nije branio oštećene, već samo optužene, i to za najteža krivična dela. Imao je više od 200 teških slučajeva, u kojima je najčešće tražena smrtna kazna. Svoje iskustvo opisao je u knjizi „Branio sam na smrt osuđene”, koju sada kao dopunjeno izdanje čitamo kod „Vukotić medije”.

Filota i Toma u šetnji Kalemegdanom, prolece 1949.

„Mnogo puta razmišljao sam o tome šta mu je prolazilo kroz misli u tim, kako je u tom trenutku izgledalo, njegovim poslednjim trenucima na ovom svetu. Bilo mi je teskobno da ga ikad pitam. Međutim, pamtim sa kakvom je mukom govorio o tom prokletom čekanju”, piše sin Filote File, Toma Fila.

Filota se zalagao za ukidanje smrtne kazne u Jugoslaviji i knjigom iz 1981. godine „Protiv smrtne kazne”, a ovo izdanje dopunjeno je upravo njegovim argumentima iz ovog dela.

Dok je pisao o ljudima koji su pomračene svesti počinili ubistva zdravom umu neshvatljiva, Filota Fila imao je snage i čovečnosti da odvoji greh od grešnika, da se zalaže za to da i taj zločinac ne postane žrtveni jarac društva, da ne bude ubijen već da shvati dubinu svog prestupa služeći vremensku kaznu. Međutim, kao takav branilac, Filota je u slučajevima širom Jugoslavije, bio suočen i sa osudom bližnjih onih koji su u zločinima stradali. Krv je tražila krv, bol je tražio novu bol. Ipak, govorio je i o užasima krvne osvete na Balkanu, na Korzici, Sardiniji, Siciliji...

Iako je delo „Branio sam na smrt osuđene” dokumentarno, ima snagu najbolje proze, zbog snage opisa okolnosti, motiva, ljudi i psihološke iznijansiranosti zločinaca. Dostojevski je pažljivo čitao bulevarsku štampu i tako dobijao inspiraciju za kriminalističke sižee, a Filota Fila, kao vrsni novinar, ispisuje svoje reportaže, slikajući izmučene portrete ljudi koji su ubili svoje žene i decu, koji krše blede šake i govore da nisu krivi jer je onaj ubilački nagon nestao i sada krivica preuzima vlast nad njima. A za to vreme, braća zločinaca izbezumljeno ga mole: „Pomozite, ako Boga znate...”.

„Osetio sam kako je teško umreti. Uoči egzekucije čitao sam u očima ljudi koji su morali da umru da mi nemo upućuju pitanje: ’Zar si me i ti ostavio?’ To mi je davalo povode da se sve življe i življe upuštam u ovaj problem, pa sam zbog toga i rešio da napišem ovu poslednju knjigu koja može biti neka vrsta apela, nezavisno od toga što dolazi u vreme opšte uzburkanosti u svetu, a posebno u vreme pojave organizacija čiji su predstavnici izvršili ili su spremni da izvrše ubistva u ime nečeg ili nekog. Taj stav će svakako naići na revolt onih koji smatraju da se svako zlo može iskoreniti zlom”, pisao je u delu „Protiv smrtne kazne” Filota Fila.

Pre prikaza istorijata smrtne kazne u svetu (koji obiluje slikama sečenja, čerečenja, spaljivanja, giljotiniranja, a onda u savremenom dobu i smaknuća na električnoj stolici po američkom izumu), i koji zbog svoje surovosti obeshrabruju i one verujuće u iskonsku ljudsku dobrotu, autor je zaključio da smrtna kazna ne umanjuje strah od zločina, da je dužina vremenske kazne višestruko dovoljna u zaštiti društva, da najtežim zločinima pribegavaju duševno poremećene ličnosti, a da je posebno važno iskoreniti smrtnu kaznu u političke svrhe.

Mnogi umni ljudi protivili su se tome da žive u društvu koje smatra da nekome može da oduzme život, a jedan od prvih među njima bio je filozof Monteskje.

Pre više godina pisali smo o pravnoj, sociološkoj i istorijskoj studiji dr Ivana Jankovića, advokata sa velikim iskustvom u predmetima intelektualne svojine i autorskih prava, člana Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog postupanja ili kažnjavanja, o povesti smrtne kazne „Na belom hlebu, smrtna kazna u Srbiji 1804– 2002”, (izdanje „Službenog glasnika” i „Klija”). U ovom delu autor je ukazao na to da je Srbija jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je ukinula smrtnu kaznu, i to u vreme ministra pravde Vladana Batića, 2002. godine. Ovaj naučni rad govori o tome kako je smrtna kazna u Srbiji primenjivana u protekla dva veka, kojim svrhama je služila i kakve je tragove ostavila u politici, pravu, kulturi i jeziku, kao i o „krhkoj biljci abolicionizma”.

(Pre svega, u uvodu dela, Ivan Janković je razgraničio jedan metodološki problem, s obzirom na to da je u 198 godina, kojima se bavi studija, Srbija postojala kao samostalna država 114 godina, a preostale 84 provela je kao deo unitarne Jugoslavije.)

U vreme države Prvog srpskog ustanka, kako piše Janković, starešine su samostalno preduzimale sve radnje u krivičnom postupku– hapsile, isleđivale, sudile, osuđivale i kažnjavale, pa i na smrt – a još su i neposredno uticale na sud. Janković ističe da je smrtna kazna naročito surovo primenjivana u Srbiji posle velikih ratova, i to kao odmazda. Između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, po rečima ovog autora, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”. U Šapcu, na primer, u zatvoru su priređivani gotovo čitavi koncerti, pevalo se za osuđenike na smrt, a posetiti ih bila je stvar prestiža...

Zaključićemo rečima Filote File, koji je u svoje vreme istakao da se treba boriti protiv vešala i metka, gasne komore i svih humanih i nehumanih sredstava kojima se u ime društva nekome oduzima život.

Danas, u 21. veku, zločin se ne sprečava surovošću kazne već razvijanjem empatije, istinske kulture i obrazovanja u svakom segmentu društva. Važno je misliti o tome.

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

poredjenje
Nisam sigurna da se može porediti čekanje na smaknuće u konc. logoru i kada si zverski ubijao. Nekako mi ovo poredjenje ne pije vodu. Osim u slučajevima kada je došlo do pogrešne optužnice.
n ercegovac
U novija vremena, najokrutnija sprava za smaknuće bio je španski „garrote”, kojim je osuđeniku lomljen vrat laganim stezanjem metalnog obruča, putem zavrtanja velikog vijka. Sprava je bila legalna sve do Ustava iz 1978, a poslednja žrtva bio je, 1974, izvesni anarhista Puig Antich (prezime nema veze s našim).
dejan sakos
Vredan tekst, i vredno zivotno delo Filote...
jomo
kao da je bio jedini advokat sa mozgom u njegovo doba ili cist snobizam
Smrtna kazna je jedino rešenje
U jednom društvu sa neograničenim resursima može se biti neograničeno human. Držati u životu Breivik-a u Norveškoj, za koga nema sumnje da je svesno pobio 60-ak mladih ljudi, po ceni od milion evra godišnj? On je bio mlad čovek kada je počinio to gnusno nedelo, može poživeti u zatvoru 50 godina. Potrošiti 50 miliona evra da bi se neko igrao "humanosti", a pri tome pustiti neke siromašne penzionere da gladuju. Ne hvala. Te su pare potrebnije sirotinji, a 5 metaka koštaju 1 (jedan) evro.
@Neko
Specifično za Brejvika u Norveškoj košta upravo 50 miliona evra u specijalno sagrađenom zatvoru za njega. Ali neka košta za nekog drugog i 5 miliona evra ili čak i samo 500.000 evra u nekoj siromašnoj zemlji. To je opet bačenih 500.000 evra koje bi dobro došle nekim poštenim siromašnim ljudima. Ne razumem šta želite da kažete.
Neko
50 godina za jednog zatvorenika ne kosta 50 miliona evra. Ko je covek, covek je i kad je siromasan.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.