Sreda, 08.12.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Dobrih komšija ima i u Kanadi

Da me je neko pitao, kad smo kupovali kuću, da opišem kakvog bih komšiju voleo da imam, čini mi se da ni izbliza ne bi znao da opišem tako dobrog komšiju kao što je moj dobri komšija Norm.
Фото Пиксабеј

Raspitaj se o komšijama pre nego kupiš kuću! Malo je onih koji se neće složiti sa ovom Jevrejskom poslovicom, ali kako u ovim modernim vremenima, modernom velikom gradu, saznati ko su ljudi koji žive u komšiluku kuće koja se nekako uklapa u sva naša druga merila kad kupujemo novi krov nad glavom.  

Kad smo odlučili da kupimo kuću u Edmontonu, glavnom gradu kanadske provincije Alberte, najviše smo se rukovodili lokacijom i blizinom dobre škole za decu. Naravno, cena je neizbežno jedan od glavnih faktora za kupovinu.
Edmonton je uvek bio u senci poznatijeg Kalgarija koji je finansijski centar bogate Alberte.

Iako je mladima atraktivniji Kalgari, za one kojima je porodični život prioritet, Edmonton pruža možda i najviše. 

Zima u Edmontonu (Piksabej)

Ono što ne valja je duga, oštra i surova zima, ali o ovdašnjoj zimi nekom drugom prilikom.
Nismo dugo tražili kuću koja bi se najbolje uklopila u naše želje i prohteve. Svidela nam se jedna u starom kraju grada, škola sa dobrom reputacijom je blizu, a i cenu smo mogli podneti.

Posle nekoliko dosadnih sastanaka sa advokatima i bankarima preselili smo se negde sredinom maja, baš u vreme kad u Edmontonu napokon sve ozeleni i kad priroda i ljudi  odahnu od duge zime.

Par dana posle preseljenja sin i ja smo pokušavali da prenesemo sve kutije koje smo privremeno smestili u garažu, a istovremeno smo u dvorištu tražili najpogodnije mesto da presadimo bor. Borić je bio visok oko jednog metra a zasadili smo ga prethodne godine u dvorištu gde smo ranije živeli. Svaki učenik u četvrtom razredu treba da zasadi jedno drvo a naš sin je izabrao da zasadi bor koga je nazvao Sem.

Taman smo se spremali da kopamo rupu i zasadimo Sema, kad nam na kapiju uđoše komšije Norm i Karol, stariji bračni par koji živi u kući do nas i Sofi i Džems koji žive u kući preko puta. Norm je nosio u rukama dvolitarsku bocu kalifornijsko vina, a Karol i Sofi šest vinskih čaša.

(Piksabej)

Bio sam iznenađen posetom i to se valjda i videlo na mom licu. Norm otvori vino i u ime svih komšija požele nam dobrodošlicu uz napomenu da dve vinske čaše ostavlja nama i da kad god poželimo možemo da dođemo u njihovo dvoriste jer on vina uvek ima i spreman je da ga sipa. Pomalo zbunjen zahvalim se, a oni su posedili tek koliko je bilo potrebno da se popije jedna čaša vina. Na odlasku Norm naglasi da se uvek možemo obratiti, kad god nam nešto zatreba.
Norm i ja smo od tada popili mnogo čaša vina u našem i njihovom dvorištu, pogotovo u toplim letnjim večerima, ali i u kasnu jesen uz vatru. Pričali smo o svemu i svačemu, ali su meni najinteresantnije bile njegove priče kako se nekada, u pedesetim i šezdesetim i sedamdesetim godinama živelo u Alberti, na farmama između Kalgarija i Edmontona i kako su ovi gradovi vremenom postajali velegradi.

U početku se bojao, verovatno da me ne uvredi, da pita kako se živelo i kako se danas živi tamo odakle mi dolazimo. Tamo daleko odakle smo delom morali a delom i odlučili da odemo. Pričao sam mu o detinjstvu, odrastanju, radostima i mukama koje su obeležile sedamdesete, osamdesete pa i devedesete godine prošlog veka.

Ledeni dani u Alberti (Piksabej)

Pričao sam mu o svemu što nas je decenijama razdvajalo i konačno razdvojilo kao i onome što nas je držalo zajedno, a neke od nas još drži neraskidivo povezane. Pažljivo je slušao, pokušavajući da shvati šta mu govorim.
Karol je bila učiteljica u srednjoj školi a penzionisala se nekoliko godina pre našeg dolaska. Norm je, kako bi se kod nas reklo, sam svoj majstor.

Desetak godina bio je predavač na koledžu, zatim je radio za veliku komunikacionu kompaniju, a posle je otvorio svoju firmu za renoviranje kuća i poslovnih objekata. Nikad nisam upoznao čoveka sa većom energijom od Norma. Što je bio stariji imao je više energije i elana. Poznaje dosta ljudi i ima jako dobre veze.

Ljudi su često navraćali kod njega na ručak ili roštilj i tada sam shvatio da je on jako poštovan, da mnogo pomaže drugima, da obavlja dosta poslova bez naknade i priskače u pomoć svakom ko u u nekom trenutku zapne u određenom poslu.

U našoj kući obavio je dosta poslova za, više nego fer, novčanu naknadu. Pokušavao sam da mu objasnim da i kod nas postoje mobe, kad ljudi pomažu u poslu, jedni drugima.

Jednog tipičnog hladnog decembarskog jutra, nekih sedam ili osam godina nakon našeg useljenja, ranu ujutru zvao me šef i rekao da hitno dođem.  Objasni mi brzo šta se dešava i vidim da ne preteruje, pa se na brzinu obučem i izletim iz kuće do garaže.

(Piksabej)

A napolju zavejao sneg, temperatura ispod minus 25 stepeni. Procenim da mogu da izađem autom iz garaže bez čišćenja snega, pritisnem dugme za otvaranje garažnih vrata i krenem polako unazad da izađem iz garaže.

Sledećeg trenutka čuo sam glasno „bum” i pomalo panično izletim iz auta da vidim šta je bilo. Verovatno zbog niske temperature garažna vrata se nisu potpuno otvorila, nisam to video kroz zadnje staklo i udario sam u vrata. Na autu nije bilo vidljive šteta ali se zadnji panel na garažnim vratima potpuno iskrivio.

Pokušam ručno da otvorim vrata, ali ne ide. Žurim a ni iz garaže ne mogu da izađem. Prva pomisao je bila da pozovem Norma. Zovnem ga i on se stvori  pred garažom za jedan minut, potpuno obučen za zimu kao da je sedeo i spremno čekao da ga zovnem. Zajedno uspemo da otvorimo vrata, izađem autom, ali ljutito konstatujem da sam budala jer sam praktično uništio vrata koja se sad ne mogu zatvoriti. Norm mi samo mirno mahnu rukom pokazujući da idem svojim poslom.

Ulica u Edmintonu u jesen (L.B.)

Nisam imao izbora, uzbuna na poslu, šef čeka i ja polako krenem zavejanim ulicama. Već posle par stotina metara mislima se prebacim na problem koji mi je šef kratko opisao. Zovnem ga telefonom da mi da više detalja i tako krenu taj moj novi radni dan. Bio je to jedan on onih dana kada se događaji smenjuju takvom brzinom da se nema vremena ni osvrnuti na ono što je bilo pre pola sata.

Tek kasno posle podne, kad se već odavno smrklo, zaključili smo da je problem, koliko-toliko pod kontrolom i nas nekoliko se zaputilo kućama. Ni jednog trenutaka nisam pomislio na problem sa garažnim vratima. Tek pred samom kućom setih se šta je bilo tog jutra i to mi je izgledalo tako davno. Samo što sam počeo da razmišljam šta ću i kako ću, primetim da su garažna vrata širom otvorena. Vidim Norma unutra kako sprema alat. Pozdravi me i mahnu sa širokim osmehom, a na moje veliko iznenađenje vidim da je sve popravljeno, zadnji panel vrata zamenjen, vrata se normalno otvaraju i zatvaraju. Kao da ništa nije bilo.  

Norm mi reče da sam stigao baš na vreme, jer je sve završeno. Malo je reći da sam bio iznenađen. Priskočim da mu barem pomognem da pokupi alat. Pitam ga koliko sam mu dužan, a on samo odmahne rukom sa objašnjenjem da je neki njegov prijatelj koji mu duguje dosta usluga, imao baš takav panel za vrata pa ga nije ništa ni koštalo. Opet pitam, koliko je za njegov rad, a on samo reče da mu je trebalo pola sata da sve to završi. Mnogo ranije bi bio gotov, još jutros, ali nije stigao zbog neke druge obaveze.

Neće da čuje za bilo kakvu kompenzaciju, jednostavno reče da smo komšije, da mu je bilo zadovoljstvo da pomogne i pod izgovorom da je hladno pođe prema svojoj kući.

I jeste bilo hladno i mogu misliti koliko je njemu bilo hladno dok je menjao taj panel. U odlasku samo mahnu i dobaci da se moramo videti ovih dana da mu ispričam kako je bilo na poslu.

(Piksabej)

Uđem u kuću i žena me se vrata pita kad ću popraviti garažna vrata koja sam tako vešto jutros uništio. Kažem joj da sam već sve popravio. Nikad je nije bilo lako prevariti, samo me pogleda i reče: „Norm već sve popravio, a?" Zna me dobro i zna koliko bi mi trebalo da popravim tako nešto, a zna i Norma.
Godine su prolazile, uklopile se u jednu, a sada već skoro i u drugu deceniju, od kako smo u ovoj našoj kući. Sem je odavno porastao i sad je znatno viši od naše kuće. A Norm, iako u ozbiljnim godinama, još radi i, čini mi se, više pomaže nego ranije. I dok nas ostale stižu godine i sve češće razmišljamo o penziji, Normu vreme kao da ne može da naudi mnogo, ni fizički ni psihički. Sa vremenom je jači, brzi i izdržljiviji.

Da me je neko pitao, kad smo kupovali kuću, da opišem kakvog bih komšiju voleo da imam, čini mi se da ni izbliza ne bi znao da opišem tako dobrog komšiju kao što je moj dobri komšija Norm.

 

Luka B. Barakoz, Edmonton, Alberta, Kanada

 

 

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika  

 

 

Komentari30
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ujkasem
vjerovatno da su kršteni ljudi sto bi reli nasi,jos prisutni po manjin gradovima i sredinam ,nesumnjam u pricu uopste ,drago mi je sto cujem ovakvo iskustvo,koje vraca nadu ljudima da jos zivot postoji i ljudi normalni
Dusan Martinovic
@Zoran Knezevic Vi prostituisete SrBsvo. To je prica za Vasu okolinu da pokrijete zasto ste se vratili. Navedite jednu insitituciju u Kanadi ili coveka koji je dosao da Vam trazi odricanje od porkela i vere. Navedite da li je neko u Kanadskoj amabasadi na interview trazio da se odreknete porekla? Navedite da li je zabaranjena veroispovest Srbima da li smeju da podizu bogomolje? Navedite ko je ikada zabranio skup u Niagari ili Uskrs Bozic. Navedite da li zabranjeno ucenje SrBskog jezika?
Dusan Martinovic
@Zoran Knezevic Mnogo je takvih kao ti doslo nadmeno da napravi pare za 6 meseci pa kad su videli da treba da se radi paljba ili walfare. Nisi uspeo sada udri po Zapadu. Kad je Kanadjanin dosao u Srbiju da uzme studenski zajam I neplati I pobegne ili natovari kontejner namestaja ne plati I posalje za Srbiju Cesto me pitaju zasto ste takvi ljudi pustimo Vas da udjete u zemlju a onda radite I pricate sve najgore o nama..Treba videti tvoj interview u ambasadi sta si pricao I Srbiji ili Jugoslav.
Zoran Knezevic
Ništa niste shvatili?! Dje Vam uvredih Kanadu?! Ja samo govorim ono što sam video i doživeo. Bez ikakve namere da ulepšavam ili ocrnjujem. Živeo sam tamo više od 4 godine. Samo, za razliku od većine, nisam otišao u Kanadu da prodam svoju dušu, svoju nacionalnu pripadnost, niti da postanem "veliki Kanadejac", kako često sebe naziva moralna sirotinja sa ovih prostora. Da li ovako žestoko branite Srbiju pred Kanadjanima ili ste manji od makovog zrna?!
Aleksandar Rusija
Prelepa prica skroz ljudska.Hvala vak puno.
Zoran Knezevic
Generalno me nerviraju ove sladinjave i previše zašećerene pričice o životu naših ljudi u inostrantvu. Da se razumemo, živeo sam u više visoko razvijenih država, od Kanade, preko Nemaačke pa do Japana. Veoma sam dobro upoznat sa životom i sudbinom naših "gastarbajtera" i imigranata. Šta je interesantno? Većina, u procentu od 99%, će pisati slavopojke o sreći i standardu u tim "eldoradima". Htedoh reći, samo mali procenat njih ostvari onaj "američki san". Priče o sesedima?! Smešno?!
Dr Slobodan Devic
Ovo je zaista retkost i za mene ova prica vise dodje kao ispovest naseg coveka koji shvata koliko je bio srecan. Kao takva, prica nikako ne predstavlja generalizaciju zivota imigranata, i to ne samo nasih nego generalno ...
Aleksandar Rusija
Srpski narod kaze komsija je od boga.
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.