Ponedeljak, 24.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: MILISAV SAVIĆ

Za zavičaj odabrao – literaturu

On je i književnik i predavač, bivši diplomata i strastveni skijaš, a ponajviše zaljubljenik u Rašku, rodni kraj, kome se vraća i fizički i delima, iako je tokom karijere živeo u SAD, Velikoj Britaniji, Italiji, Poljskoj
Милисав Савић (Фото Р. Крстинић)

Prošlog proleća u jeku „zaključavanja”, u „Politikinoj” anketi na pitanje kako provodi vreme, književnik, prevodilac, književni istoričar Milisav Savić rekao je da „drži spreman kofer pored vrata”. Godinu i po dana kasnije, u „razgovoru” vođenim mejlom, na pitanje „Magazina” kada očekuje da će se „nova realnost” vratiti na staro; da li ćemo ikada ponovo slobodno pakovati kofere, nositi pasoše bez kovid sertifikata, daje još koncizniji odgovor:

– Putujem po Srbiji, ne po svetu. Život bez putovanja poprilično gubi smisao. Kao da vam je deo tela ili duše odsečen.

U dugoj karijeri, s različitim poglavljima, obreo se na poslovima novinara i urednika u časopisima „Student” i „Mladost”, s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka. Nalazio se na čelu izdavačkih kuća „Prosveta” i „Srpska književna zadruga”, predavao je srpskohrvatski jezik u SAD, Londonu, Italiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Početkom dvehiljaditih bio je u diplomatiji i jedno vreme obavljao visoku funkciju predstavnika Srbije u ambasadi u Rimu. Sve vreme, ne napuštajući osnovnu delatnost i ljubav – pisanje i prevođenje. Njegovi romani i zbirke pripovedaka nagrađivani su najprestižnijim nagradama i naslovi koji se i dalje u bibliotekama i knjižarama traže. Ovog juna izašlo je novo izdanje knjige „Hleb i strah” ovenčane Ninovom nagradom 1991. koju je pisac tada vratio.

Priče o putevima i mestima

Ovih dana Milisav Savić vreme provodi, naravno, uz književnost:

– Čitam stare putopise. I hodam njihovim stopama.

I piše putopis o putopisima. Ili, kako sam kaže, „priče o putevima i mestima koja samo postoje u prašnjavim knjigama”.

Milisav Savić kod kamenog mosta na Ibru u Raški

U osvrtu na početak književnog rada objašnjava zašto je temu i motiv našao u rodnoj Raški.

– Posebno o mladićima iz Raške, kako i glasi jedna moja knjiga. Među njima ja sam bio poznat po nadimku Durut. E, taj bubuljičavi Durut pokušavao je da „osvoji Rašku i svet” kao i svi vršnjaci: sportom, tučama, mangupskim ponašanjem, nabacivanjem devojkama.

Vozio je kajak na divljim ibarskim vodama, igrao fudbal, skijao. Sve prosečno, pa nije uspeo da postane „glavni dasa”, odnosno da se izbori za mesto na zelenoj klupi u varoškom parku, koja je, u lepim danima, bila rezervisana samo za najjače, najlepše, najduhovitije momke.

Otkriva da je u jednoj stvari bio najbolji: u igranju tablića.

– U Ibarskoj dolini, od Kraljeva do Raške, važio sam za kralja tablića – šali se i kaže da je prvi njegov doktorat bio iz tablića, odbranjen mnogo pre onog na beogradskom Filološkom fakultetu.

Na tabliću je zarađivao sitan džeparac. Seća se kako je u Katićima, kod Ivanjice, gde ga je prijatelj Đorđe Kadijević pozvao da odigra epizodnu ulogu u filmu „Praznik”, dobio veću sumu, od koje je kupio malu pisaću mašinu na kojoj je kucao prve priče.

Toliko je dobro igrao da je nameravao da napiše priručnik o toj igri, s posebnim poglavljem o značaju male dvojke.
– Šteta što nisam, knjiga bi sigurno bila jedna od najtiražnijih – seiri šeretski danas i dodaje da tablić ne igra od kako ga je pre desetak godina pobedio pisac i novinar Momčilo Petrović i to na „domaćem terenu”.

– Zbog partije Momčilo je specijalno doputovao iz Beograda, a o tom događaju pisao je ugledni nedeljnik pod naslovom „Kartaroški okršaj ’Kod Kurble’” (naziv kafane) i od tada malo ko me zna u Raški po nadimku Durut, sad sam samo „onaj pisac”.

Interesantno je da je teško naći intervju u kome Milisava Savića nisu pitali upravo za Rašku. Ni mi ne odstupamo. Zanima nas da li ljubav prema zavičaju s godinama raste?

– Raška jeste u mojoj ličnoj karti mesto rođenja, ali moj pravi zavičaj je literatura. I literatura i ja starimo, literatura je poput dobrog vina.

Priznaje da sve češće novine zamenjuje čitanjem vesti na portalima, zatim opisuje kako je predavao srpski jezik strancima. Ovaj posao vodio ga je od Engleske, Amerike, Italije i Poljske.

– Prvo mesto bilo mi je u Londonu. Ostao sam tamo samo godinu dana. Nisam ga voleo, kao ni Miloš Crnjanski – priznaje Savić, ali kaže kako je sasvim drugačije impresije stekao o Americi u koju je istim pozivom otišao nekoliko godina kasnije. Podseća da tad u Americi nije bilo ni side ni terorizma, a Jugosloveni su bili posebno na ceni.

Seća se da je u biblioteci naleteo na policu knjiga o samoupravljanju. Američki intelektualci, levo nastrojeni, verovali su da je budućnost sveta u samoupravljanju.

Grand Kanjon, Amerika, 1987.

Dečački san

U stvari, odlaskom u Ameriku, kao Fulbrajtov stipendista, Savić je ostvario dečački san. Naime, kada je bio učenik sedmog razreda osnovne škole, organizovao je, s vršnjacima, bekstvo u Ameriku. Pošli su zbog kaubojaca i filmova s Merlinkom. Odmakli su desetak kilometara od Raške, a onda ih je stigla milicija, jer su svi ostavili oproštajna pisma, skoro kao u Nušićevim „Hajducima” izgleda ova istinita dečačka avantura.

Zaradio je opomenu pred isključenje iz škole. Takve opomene će se kasnije nastaviti: smenjen je s mesta glavnog urednika „Književne reči” i „Prosvete”, jer je objavljivao, u to vreme, zabranjene pisce.

Na Državnom fakultetu u Olbaniju, u Njujorku, dve godine predavao je srpskohrvatski, kao pomoćni predmet. Glavni je bio ruski – jezik imperije zla, kako je zvanična Amerika nazivala Sovjetski Savez.

Naš sagovornik pozvao je Danila Kiša da dođe iz Pariza i održi predavanje američkim studentima. Kiš je boravak u Americi iskoristio da poseti jednu čuvenu kliniku, gde je saznao da boluje od raka. – Vest je strašno pogodila Kiša, kome se, inače, Amerika nije dopala: smatrao ju je zemljom plastike – seća se naš sagovornik.

U polovnom „ševroletu” s kćerkom Mirjanom obišao je Ameriku. Na putu su ostali duže od 30 dana.

U Poljskom Lođu takođe je, ali samo godinu dana, bio profesor srpskog. Stigao je posle NATO bombardovanja naše zemlje. U zvaničnim krugovima Srbi nisu bili omiljeni, ali se na njegov kurs prijavilo tridesetak studenata.

– Morala je da interveniše šefica katedre, jer profesori češkog, makedonskog i slovenačkog nisu imali kome da predaju. Nudili su mi stalni posao. Odbio sam, najviše zato što nisam mogao da dolazim u Beograd. Avionskih letova nije bilo i za prolazak kroz Češku i Slovačku bile su potrebne vize. Jedino rešenje bilo je da dobijem diplomatski pasoš, ali su me naši odbili, u vreme kad su takav dokument delili i Kurti i Murti – seća se poljskog poglavlja.

Pola veka od prvog romana

Iz profesorske epizode iz ove zemlje dodaje da su ga studenti pozdravljali rečenicom iz filma „Ko to tamo peva”: „Vozi, Miško”, jer je smatrao da stranci najbolje uče naš jezik preko filmova i muzike. Upoznavao ih je s obe vrste umetnosti i kroz ovu drugu drugovao s Goranom Bregovićem koji je tada snimao albume s poljskim izvođačima.

Sledeće godine biće tačno pola veka od prvog romana Milisava Savića „Ljubavi Andrije Kurandića” s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka, aktuelnim rečnikom kazano – hit knjigom u velikoj Jugoslaviji.

Da li je od tada pronašao i smatra li da postoji recept ako ne za sreću, onda za ispunjen život, sagovornik „Magazina” britko odgovara: – Ne, jer sreća i život izmiču svakom receptu. Dobro je to imati na umu. To je prvi uslov da vam život ne bude prazan, ako već ne kompletno ispunjen.

Crkva Svetog Petra i Pavla u Tutinu

Kopaonik i skijanje u osmoj deceniji

Na Kopaonik odlazim još od gimnazijalskih dana. Pamtim kada su bila samo dva hotela: „Sunčana dolina” (današnji „Putnik”) i „Olga Dedijer”. Zimi se, uglavnom, išlo peške. Od Rudnice, uz pomoć lokalnih seljaka, koji su na konjićima nosili opremu. Postajala je samo jedna skijaška staza, poprilično blaga, duga 200 metara. Posle spusta, skijaši su skidali skije, stavljali ih na rame i peške se vraćali na početak staze.

U međuvremenu, Kopaonik se promenio. Mirise jela zamenili su izduvni gasovi moćnih džipova. Kop je postao pista na kojoj defiluju najčuveniji svetski modni brendovi. Čak i vatra u ognjištima je veštačka.

– Za mene je Kopaonik predstavljao svojevrsnu Arkadiju. Mesto gde nema bolesnih i nesrećnih. Mesto gde se čovek prepušta radostima, smehu, ljubavi. Verujem da je to planina mladih. Poslednje sezone kada sam skijao neka klinka mi je dobacila: „Šta se ovaj čiča mota ovde?” Doduše, od druge devojke dobio sam pohvale. „Svaka čast”, rekla mi je. „Vi ste godište mog dede, a on ne mrda iz kuće, najdalje ode do obližnjeg parka.”

Da li zbog tih reči koje su ga malo uznele ili slučajnosti, iskusni skijaš krenuo je niz stazu malo brže, pao i slomio ruku. – Možda me je klinka urekla – nije odgonetnuo, ali ga to nije ni obeshrabrilo da s nestrpljenjem čeka sneg.

Italija, pa sve ostale destinacije

Od svih zemalja u kojima je predavao srpski, Milisavu Saviću najviše se dopala Italija. Baš kao i Crnjanskom. Najpre je radio kao lektor srpskohrvatskog jezika u Firenci, sve do izbijanja ratova 1992. godine. – Bio sam poslednji lektor srpskohrvatskog, otada se tamo predaje samo hrvatski. Hrvati su u preuzimanju slavističkih katedara bili mnogo agilniji i uspešniji od nas – kaže.

U središtu Toskane odbolovao je početak rata u Jugoslaviji. Bio je turistički vodič poslednjoj grupi turista iz Srbije, koju su činile medicinske sestre. Čuo je kako su se posle hvalile da im je Firencu pokazao novopečeni dobitnik Ninove nagrade. Dodaje da ga je potreslo to što su zbog rata umesto turista počeli da pristižu mladi, koji su bežali od katastrofe.

Dvadesetak godina kasnije naći će se u Rimu, u našoj ambasadi. Jedno vreme vršio je funkciju otpravnika poslova, jer Italijani nisu hteli da daju agreman novoimenovanom ambasadoru iz Crne Gore.

– Tada su Italijani držali Crnu Goru za mafijašku državu, a mi smo kao zemlja bili na kolenima: zvanična Italija, poput mnogih država sa Zapada, smatrala je da je Srbija kriva za raspad Jugoslavije i da zbog toga mora da sagne glavu i sluša šta joj se kaže. Većina italijanskih intelektualaca nas je podržavala, ali ne i vlada.

U praznoj, ogromnoj rezidenciji, opisuje, organizovao je svake nedelje kulturni događaj. Ko god bi od pisaca i umetnika navratio u Rim, Savić ga je pozivao u ambasadu.

– Publike je uvek bilo, i naše i italijanske. Možda zahvaljujući i koktelima koji su sledili posle performanasa. U podrumima rezidencije pronašao sam desetine kartona s našim vinima i rakijom, ali i s viskijem i konjakom. Tako je ambasada postala jedan od naših najaktivnijih kulturnih centara u Evropi.

Zapamtio je da je Momu Kapora smestio u praznu rezidenciju. Tražio je da spava u sobi namenjenoj Titu. Posle se Moma žalio jedino na to da je iz sobe morao da pešači 10 minuta do kuhinje kako bi skuvao kafu svojoj ženi.

Savića su povukli pre roka iz ambasade. Razumeo je i tada i sada da je trebalo da se napravi mesta za neke miljenice moćnih političara.

Dolina srpskih kraljeva...

 ... naslov je dvojezične, na engleskom i srpskom, putopisne knjige o manastirima u dolini Ibra i Raške. Naš sagovornik opisao je sedamdesetak starih lokaliteta. Među njima su manastiri: Studenica, Sopoćani, Banjska... Najveći utisak, priznaje, na njega ostavila je mala Crkva Svetih Petra i Pavla u Tutinu, iz vremena obnove Pećke patrijaršije. – Sva je oslikana. Izvanredna je freska „Pakao”, u kojoj je slikar, pored čoveka koji se kuva u ognjenoj reci, napisao „Bogataš”. I srednji vek imao je svoje tajkune.

Tužno je što se većina tih malih crkava nalazi u lošem stanju. – Ako se nešto ne preduzme, mnoge će o(p)stati samo u knjizi. Predeli dolina Ibra, Raške i Studenice su prelepi, kao iz bajke. Ali, u toj bajci nema dece. U planinskim selima Golije i Kopaonika ostali su samo starci, sumorniji je život po ko zna koji put od literature.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.