Nije Nušić bio vidovit nego smo mi nazadni

Reditelj Milan Nešković ove jeseni istrajava na predstavi „Vlast i sabrana nedela”, prema komediji „Vlast” Branislava Nušića. Nešković je potpisao adaptaciju, režiju i izbor muzike. Premijera je večeras, od 20 sati, na sceni „Raša Plović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramaturg je Tijana Grumić, kostimograf Marina Medenica Vukasović, scenograf Andreja Rondović, dok se za scenski govor pobrinula Ljiljana Mrkić Popović.

Nušićeve junake tumače: Aleksandar Srećković (Arsa), Ivan Bosiljčić (Svetozar), Nikola Rakočević (Miloje), Dimitrije Dinić (Pavle), Vanja Ejdus (Mara) i Zorana Bećić Đorđević (Rina).

Biće ovo ujedno četvrta postavka komada „Vlast” u Narodnom pozorištu u Beogradu, komedije koju je Branislav Nušić počeo da piše 1937. godine, ali je nije završio, jer je u međuvremenu preminuo.

Slučajno ili ne za novi susret sa publikom ste izabrali baš Nušićevo delo „Vlast” napisano u drugoj polovini tridesetih godine prošlog veka?

Ne postoji slučajnost, ni koincidencija. Mi svaki dan koračamo ka mestima, ljudima i događajima koji nas čekaju. Verujem da sam nekako prirodno koračao ka ovom momentu te sam se usudio da se i prvi put u karijeri bavim adaptacijom, i to ne jednog nego više pozorišnih komada. Komad „Vlast” mi je, s obzirom na to da nije završen, poslužio kao inspiracija da se pozabavim temama koje su me najviše zaokupile u poslednjih godinu dana.

Radnja dela dešava se za vreme vladavine dinastije Obrenović. Svi tadašnji ministri i njihovi najbliži bili su pošteđeni svakodnevnih briga običnog čoveka. Kakva ćete to pitanja postavljati sa scene?

Premalo je prostora u ovom dnevnom listu za sva pitanja koja postavljamo, ali ono čime se sigurno ne bavimo jeste dnevna politika, ne iz straha već zato što smatram da ne zaslužuje svoje mesto u umetnosti. Mene najviše intrigira činjenica kako se čovek menja prilikom bilo kakvog dodira sa vlašću. Opseda me priča iz jednog pozorišta u kome sam radio kada je neko portiru dao daljinski od elektronske rampe za ulazak na pozorišni parking. On je tog trenutka zaboravio koliko mu je mala plata, a život devastiran, jer je pomislio da mu daljinski daje vlast da on odlučuje ko sme, a ko ne sme tu da se parkira. Nekada su i male stvari dovoljne. Nušićevim likovima ipak ne.

Na poslednjem papiru na kraju drugog čina dela „Vlast” je datum koji je tri dana pre Nušićeve smrti, tako da ga nikad nije završio? Šta je u fokusu vašeg čitanja ove komedije u četiri čina, budući da je Nušić napisao prva dva i da je oduvek bila izazov za pisce i reditelje da je dopune i napišu njen kraj? Kako ćete je vi završiti?

Moj fokus nije na završetku nego na razvijanju Nušićeve ideje. Nisam dopisivao Nušića, niti bih se usudio.  Predstava zato nosi naziv „Vlast i sabrana nedela”, jer je „Vlast” samo deo nje. A onda se na temu koju ta drama otvara, naslanjaju likovi, postojeće situacije, i dijalozi koji se bave temom vlasti iz drugih Nušićevih komada, kao što su „Narodni poslanik”, „Sumnjivo lice”, „Pokojnik”, „Ministarka”…. Tu ima toliko materijala da smo se sa setom odricali delova teksta jedino zbog trajanja predstave, nikako zbog nedostatka smisla ili veze.

Nušić i posle jednog i po veka živi među nama danas. U čemu je moć, snaga besmrtnosti Bena Akibe?

U nama, nažalost, koji za razliku od većine svetske populacije, evolucijski ne napredujemo, čak bih se usudio reći da regresiramo i kao društvo i kao pojedinci. Nije Nušić bio vidovit nego smo mi nazadni i u mišljenju, i u svakom pogledu. Čast izuzecima.

Nušićeve teme su kao uveličavajuće ogledalo koje poručuje da se u njemu pogledamo i da se ne ljutimo na ogledalo što nam je lice ružno. Šta bi se našlo u Nušićevom ogledalu danas?

Nepotizam, bezakonje, teokratija, negativna selekcija društva… dakle sve ono što se nalazilo u ogledalu i u prošlom veku. Jedina razlika jeste sveprisutni strah u ljudima koji danas konstantno osećamo. Čini mi se da bi u tom ogledalu danas videli gomilu anksioznih ljudi, koji ne umeju da se snađu u ovakvom svetu. Siguran sam da su i u Nušićevo vreme ljudi osećali anksioznost iako je nisu zvali tako, ali u mnogo manjoj meri nego danas. Danas čim se probudiš, gomile aplikacija ti odmah serviraju hrpu informacija zbog kojih postaneš anksiozan i pre nego što si stigao da ustaneš iz kreveta.

Nušić je od teškog života i „jakih” misli otišao u komediju. Sa 19 godina napisao je prvu komediju „Narodni poslanik”. Vrlo brzo je stekao reputaciju „mladog čoveka poganog jezika i još poganijeg pera...”. Protiv čega bi danas podigao glas, izuzimajući koronu?

Protiv istih ovih stvari koje sam već nabrojao. Samo što ne znam da li bi ga danas cenili toliko da čak i ova navedena pretnja pokazuje da su „ljudi od pera” imali i te kako uticaja i bili važni. Danas bi Nušić mogao da piše šta hoće za pozorište… A kad bi tako pisao po „Tviteru”, onda bi već bio u problemu. A možda bi postao i savetnik Ane Brnabić.

Kako bi danas Nušić gledao na pozorišna dešavanja? Da li sledimo njegov pozorišni putokaz?

Mi smo kao društvo devastirani, a pozorište nam je još jedan od retkih svetlih bastiona odbrane, jer njime i dalje možemo da se pohvalimo u svetskim okvirima. Ali plašim se da i pozorište sustiže neumitnost negativnih promena. Naročito u ovo nevreme kada je činjenica da ćemo imati premijeru u planiranom roku sama po sebi veliki uspeh jedne pozorišne kuće.

 Nušićev život je u suštini bio tužan. Kako i čime se branio od tereta vremena? Kako da se branimo mi?

Nušić je doživeo velike lične tragedije. Ovde ne govorim o zatvoru i progonu od vlasti. Bio je on i protivnik, a i na vlasti, godinama. Govorim o gubitku sina koji je poginuo početkom 1915. na Požarevačkom frontu. Čitajući njegov roman „1915. ‒ tragedija jednog naroda”, uviđate koliko je krivio sebe što nije Strahinju Bana (kako mu se zvao sin), i protiv njegove volje, zaštitio i poslao negde u inostranstvo kao što su radili svi viđeniji ljudi tog vremena, ne bi li ga zaštitio od gotovo sigurne smrti. Skoro sam saznao da je gubitak deteta jedini pojam koji nema posebnu reč ni na jednom svetskom jeziku. Činjenica da je on i pored takve, nezamislive tragedije, nastavio da piše komedije govori o hrabrosti, volji i neverovatnoj želji za životom uprkos svemu. Najiskrenije mu zavidim na tome.